Azijski filmski bum II - Kiyoshi Kurosawa

 

    Kjoši Kurosava je jedan od najvećih živih japanskih reditelja, a slavu duguje nekim od najneobičnijih horor filmova ikada snimljenih. Pored horora snimao je i krimiće, trilere i drame, ali uvek sa osobenim stilom i atmosferom. Posebnu pažnju poklanja vizuelnom ugođaju, čiju melanholičnost, ezoteričnost i prikrivenu zlokobnost podržavaju letargična gluma i minimalistički dronirajući zvučni efekti. Mnogi porede estetiku Kurosavinih filmova sa estetikom Tarkovskog, a divergencija od žanra ka arthausu donela im je prohodnost na velikim internacionalnim festivalima. Najbolje filmove snimio je na razmeđu vekova, a ovde vam dajem i moju subjektivnu listu 10 najboljih:

1. Pulse (2001)
2. Charisma (1999)
3. Cure (1997)
4. Bright Future (2003)
5. Serpent's Path (1998)
6. Seance (2000)
7. License to Live (1998)
8. Kazuo Umezu's Horror Theater: Bug's House (2005)
9. Retribution (2006)
10. Doppelganger (2003)

Svi ovi filmovi svakako zavređuju poseban osvrt i možda neki od njih i prikažem na blogu. Za sada imate rivjue iz poslednje faze Kurosavine karijere, za Creepy (2016), Daguerrotype (2016), Before We Vanish & Foreboding (2017) i To the Ends of the Earth(2019). Ovde dalje slede moja razmišljanja u kratkim crtama o pojedinim novijim uradcima nastalim nakon kreativne eksplozije s kraja XX i početka XXI veka.

Loft (2005)/Retribution (2006). Mislim da Kurosavinim horor filmovima treba pristupiti slično onom kako se pristupa Linčovim oniričnim filmovima. Sama radnja filma više odražava unutrašnji svet likova nego što odražava realnost, to jest naš svakodnevni život postaje izglobljen iz logičkog niza uzroka i posledica u skladu sa subjektivnim doživljajem stvarnosti likova koji su ugroženi krizom identiteta, otuđenošću, realnim ali i imaginarnim strahovima ili su čak psihički poremećeni. Na primer, takav je sam završetak filma Loft; scena u kojoj arheolog, koji nosi na duši ubistvo devojke, podiže čekrkom sanduk iz vode očekujući u njemu leš. Međutim, sanduk je prazan, što mu donosu trenutno olakšanje, ali njegova savest i strahovi konstruišu alternativnu stvarnost u kojoj na drugom čekrku izranja telo devojke, istovremeno povlačeći njega u dubine i u smrt.

    Nisu kod Kurosave samo ekscentrični postupci likova i dešavanja po principu logike sna odrazi subjektivnosti filmske radnje i ambijenta. U najvećoj meri su to sami simbolični kadrovi u kojima je uhvaćena priroda (Loft) ili urbano okruženje (Retribution) sa senkom duha u nekom od uglova ukadriranog prizora, koji personifikuju najdublje ponore duše. Kao što je Tarkovski svojim sumornim kadrovima oslikao melanholična raspoloženja, tako je Kurosava pažljivim kadriranjem ovaplotio iskonske strahove. Za primer mogu uzeti šumu u „Karizmi” i „Loftu”, koja deluje podjednako neprijateljski i zastrašujuće kao i šuma u fon Trirovom „Antihristu”.

    Razumem da filmski kritičari očekuju da se ispoštuju pravila storitelinga; dramaturgija zasnovana na psihološki motivisanim postupcima, akciji i nužno određenoj reakciji, uzroku i tačno preciziranoj posledici, ali ja sebi dajem slobodu da se nekad zadovoljim intuitivnom, osećajnom logikom ili logikom podsvesti, umesto logikom razuma. Upravo u Kurosavinim metaforičnim hororima košmarni ambijent ima svoju sopstvenu logiku. Ovo rezultira time da se u takvoj metafori/alegoriji prepozna poremećena svest nekog od likova iz filma. Pored toga, ukleto lepe slike iz Kurosavinih filmova dugo nakon gledanja vibriraju u glavi, ali i u stomaku. Moglo bi se reći da Kjošijev cerebralni horor izaziva visceralni doživljaj.

    U tom smislu daću i jedan primer iz filma Retribution. Primetno je da se u pozadini ove detektivske priče konstantno dešavaju zemljotresi i to uvek u scenama kada je glavni lik-detektiv sam. On uopšte ne reaguje na ove potrese. Kad bismo ove zemljotrese tumačili kao elementarnu nepogodu usled potresa tla, bilo bi nam nelogično da su potresi toliko učestali, čak i u zoni intenzivne tektonske aktivnosti koja obuhvata Japan. Takođe, i reakcija detektiva prkosi logici, jer je malo verovatno da se čovek ni najmanje ne uzbudi kad počne da mu se izmiče tlo pod nogama. Jedino logično objašnjenje može da bude da su ovi potresi vizualizovano duševno stanje glavnog lika, kao što su i duhovi u Kurosavinim filmovi najčešće projekcija unutrašnjih demona.

    Ako prihvatimo ovu činjenicu vezanu za duhove, onda ne čudi pasivan odnos, odnosno mirna koegzistencija između ljudi i duhova u Kurosavinim filmovima. Kao što čovek prihvata mračnu stranu svoje duše, tako kod Kurosave likovi prihvataju duhove kao neizbežne pratioce svojih života. Dakle, više kao breme, nego kao nekoga ko ugrožava njihovo fizičko postojanje. Zbog toga je i indukovani strah kod gledaoca ovih filmova posebnog tipa; tiha jeza i nelagodnost koja je prisutna kontinuirano, od početka do kraja filma, kao što je stalan i osećaj prisustva duha, odnosno unutrašnjih demona i onda kad oni nisu otelotvoreni na ekranu.

Tokyo sonata (2008). Ovde neću govoriti konkretno o ovoj nagrađivanoj i široko komentarisanoj Kurosavinoj drami. Hoću samo da pojasnim kontekst u kojem se odvija radnja „Tokijske sonate”, s obzirom da zaplet u kojem ljudi svakodnevno odlaze na „posao” nakon što su dobili otkaz deluje pomalo bizarno.

    Motivacija ovih likova, sveže nezaposlenih porodičnih ljudi, može da se objasni karakterom kapitalističkih odnosa koji su vladali u Japanu od II svetskog rata pa naovamo. Možda najveća razlika u odnosu na zapadni kapitalizam, razlika koja je ujedno spona sa socijalizmom, bila je politika zapošljavanja. Japanci su se zapošljavali i penzionisali najčešće ne menjajući radno mesto tokom radnog veka. Naravno, vlasnik je imao mogućnost da otpusti radnika, ali konstantan privredni napredak i radni mentalitet Japanaca mu nisu davali povoda za to. Njihov mentalni sklop, koji stavlja kolektivni interes ispred ličnog, otkaz smatra izopštenjem iz društva i samim tim najvećom sramotom. Zbog toga su u nekim ekstremnim slučajevima i neki loši poslovni potezi pojedinaca završavali samoubistvom.

    Dolazak ekonomske krize i talasa otpuštanja, iako su najdrastičniji bili u Evropi i Americi, Japanci su najteže podneli (kakav cunami i radijacija?! - to je način življenja u Japanu, S.E.K-a je njihov glavni problem). U ovakvim okolnostima otpušteni radnici koji su vaspitavani da ne kažu ja, nego mi, postaju individue bez individualnosti, dakle ne samo osramoćeni, već i obezličeni. Sve ovo uliva strah, nesigurnost i oduzima hrabrost da se prizna i najrođenijima (ili pak najteže njima) da je pater familias sada niko i ništa.

    Sva sreća pa se čak i u Japanu mogu naći oni koji idu uz dlaku, jake individue i autentični stvaraoci, čiji izuzetak samo potvrđuje pravilo o vladavini mase. Upravo je, mislim, ova dominantna japanska politika "jedan kao svi, svi kao jedan" izazavala inat i revolt i na kraju inspirisala genijalce, kakvi su u svetu filma Kurosave, Sonoi, Mikei, Fukasakui, Cukamotoi, Šintoi, Tešigahare i drugi, da beskompromisno grade svoje ja.

Penance (2012). Petodelna TV serija pod nazivom Penance po meni ne zavređuje preterano visoku ocenu kao standardni serijski TV produkt, međutim ako gledamo epizode kao posebne celine, na šta imamo pravo, jer one i jesu manje-više zaokružene priče, i posmatramo ih kao nezavisne filmove, moje ocene bi se razlikovale. Mislim da, osim eventualno prve epizode pod nazivom French Doll, ni jedan od 4 nastavka Kurosava, shodno njegovom renomeu, ne bi imao hrabrosti da distribuira kao poseban TV film. Jednostavno, ovom serijom nije dostigao kvalitet njegovih ranijih TV projekata, kao što su Seance i House of Bugs, pre svega zbog nekoherentnog scenarija, čije „rupe” se pogušćuju kako se serija približava kraju. 

    Ne shvatite me pogrešno, i ovo Kurosavino delo je, bez dileme, hirurški precizno snimljeno i režirano, dobro i odglumljeno, ali mu nedostaje uverljiva sopstvena realnost, virtuelna realnost koju svako umetničko delo mora da izgradi i da ubedi konzumenta-gledaoca da je, dok traje film, ova filmska stvarnost „realnija” od naše svakodnevice. Umetnički konstruisana stvarnost ne podrazumeva puko preslikavanje naše životne stvarnosti, koja jeste nekad uzbudljiva i potresna, ali je ipak u suštini prozaična. Ona podrazumeva nadrealizam, podrealizam, figurativnost, simbole, fantazme, metafore, alegorije... sve to spregnuto njenom unutrašnjom logikom, onako kako je to sprovedeno u delo u najboljim Kurosavinim filmovima, takvim kao što su Pulse, Charisma, Cure, Bright Future i drugi.

Journey to the Shore (2015). I ovaj film je kao i većina Kurosavinih filmova nekakva alegorija. Ovde se metaforički obrađuje kult predaka, koji se danas upražnjava još jedino u Japanu i Kini. Radi se o tome da članovi porodice kroz kućne oltare održavaju komunikaciju sa preminulim rođacima (mole za oproštaj, ostavljaju hranu i piće da ih umilostive i iznude pomoć u rešavanju svojih problema). U filmu se ova komunikacija odvija, umesto preko oltara, direktno sa materijalizovanim duhovima mrtvih, kao sa živim ljudima. Dakle, duhovi nisu ni zastrašujući, ni demonski zli, već onakvi kakvi su bili za života, što odgovara samoj doktrini kulta.

    Naziv filma "Putovanje do obale" je opis onoga što se dešava tokom 3 dana trajanja Festivala mrtvih. Porodice se teatralno kroz određeni ritual druže, razgovaraju, goste sa svojim preminulima da bi ih na kraju trećeg dana ispratili u "brodovima za duše" niz reke i u mora, poželevši im da se dogodine ponovo vrate svojim živim rođacima. Verovanja u Japanu su rezultat prožimanja mitologije, šintoizma, budizma i drugih religija, a zanimljivo je kako je glavni lik u filmu povezao zakone talasne i kvantne fizike i doktrinu budizma, da bi objasnio da se ceo materijalni univerzum temelji na pregnantnom budističkom ništavilu, kojem pripadaju i duhovi mrtvih.

Wife of a Spy (2020). Ako je u filmu To the Ends of the Earth (2019) Kurosava tek-tek zagrebao po japanskom ratnom nasleđu i posledicama ekspanzionističke politike, u svom poslednjem filmu pod nazivom Wife of a Spy prebacuje lopticu iz Uzbekistana u Mandžuriju, srce tame azijskog ratišta, i bavi se razvojem tajnog biološkog oružja i mrežom međunarodne špijunaže razapetom oko tog projekta. Ova (anti)ratna drama je na tragu devetočasovne ratne epopeje Masaki Kobajašija, The Human Condition, po svom nepokolebljivom pravdoljubivom glavnom liku (i njegovoj vernoj ženi), pojedincima u beznadežnoj borbi protiv okorelog genocidnog režima, ali za razliku od Kobajašijevog filma, Wife of a Spy je kamerna drama ili bolje reći TV drama, gde su svi oni najfilmičniji delovi scenarija dati indirektno, to jest opisno kroz naraciju likova umesto kroz bogatu vuzuelizaciju. Za takav format je karakteristična okrenutost dijalozima umesto akciji, odnosno okrenutost mahom glumačkoj izvedbi. Yu Aoi i Issey Takahashi su uz suverenu režiju i scenario oskarovca Ryûsuke Hamaguchi-ja izneli glavni teret na svojim plećima.

    Ovaj film je za Kurosavu još jedan korak bliže konvencionalnom festivalskom ili repertoarskom filmu. U realističnom narativu ostali su samo još tragovi onog oniričnog, toliko svojstvenog za ranijeg Kurosavu; žena špijuna, Satoko, kao glumica snima film, čije scene anticipiraju dramu u njenom privatnom životu (ali ne na način Linčovog Inland Empire, već toliko suptilno da mnogi neće ni primetiti ovaj paralelizam) i scena sna, ali tek sa minimumom one nekada tipične Kurosavine jezovite atmosfere. Sve u svemu vrlo dobar film, ali ništa više od toga. Ne verujem da ćemo ikad više moći da čujemo ono što je nekad o Kurosavi izjavio filmski kritičar Dejan Ognjanović na svom blogu: „Sve se svodi prema za Kurosawu tipičnom češanju iza uveta posle završne scene. Iako sam uvek mrzeo uplitanje producenata u rad reditelja-umetnika, kod Kurosawe prosto poželim da ga neko jednom klepi po glavi i kaže: "A, ne, zajebi te tvoje konfuzije i izdrkavanja! 'Ajde daj nešto kolko-tolko linearno, motivisano, logično, što ima razumljiv pay-off!". E, u Wife of a Spy je sve „linearno, motivisano, logično, što ima razumljiv pay-off!“. Nažalost!