Azijski filmski bum III - Još neki japanski horori

 

Ju-on: Origins (2020, TV series) - Shô Miyake. Ako j-horor shvatimo sasvim usko, kao filmove o osvetoljubivim duhovima u vidu dugokosih puzećih devojaka u belom sa, tu i tamo, kostolomnim pokretima, onda mogu da kažem da, osim ranih filmova iz Ring i Grudge franšize i još par izuzetaka, ovaj podžanr vrvi od epigona koji su manje-više neuspešno podražavali pomenute filmove. Ali ja na j-horor gledam kao na horor o duhovima u najširem spektru varijeteta; od zaposednutog kamena, drveta, kućnog predmeta, preko crne mačke, pa sve do materijalizovanih duhova predaka u sopstvenom telu, koji su se vratili da malo proćaskaju sa svojim živim potomcima. Kult predaka je oduvek jak u Japanu, što znači da svet duhova kroz spiritualnost živih aktivno učestvuje u svakodnevnom životu. Zahvaljujući tome veliki broj filmova, ne samo horora, barata motivom duha na ovaj ili onaj način, što im daje ton mističnosti i eteričnosti.

J-horor kao podžanr (dakle shvaćen u užem smislu) doživeo je svoju ekspanziju nakon pojave Ringu-a 1998. godine i ideje i kratkog filma o Tošiju, uz Kajako zaštitnom znaku Ju-on franšize. Ova franšiza do danas je imala veliki broj nastavaka, a poslednji u nizu predstavlja TV serija u šest epizoda pod nazivom Ju-on Origins. Radnja se odvija u tri različita vremenska perioda, 1988, 1994 i 1997. godine, i prati istraživača za paranormalno Jasua Odađimu na slučaju uklete kuće, koja svoje prokletstvo vuče, kako nam je poznato iz prethodnih filmova, od ubistva Kajako i nestanka njenog sina Tošija. Serija paralelno i sa vremenskim skokovima sledi sudbine više likova, koji nisu povezani međusobno, ali ih spaja veza sa ukletom kućom. Uvode se novi momenti koji pojašnjavaju uzrok kletve i same njene posledice na okolinu tokom dužeg vremenskog perioda. Pored duha žene u belom i misterioznog Tošikija, natprirodna pretnja od koje strahuju rezidenti javlja se i u vidu muškog duha za života zvanog Sunada.

Serija zahteva koncentraciju gledalaca, jer se mnogo toga dešava u svega šest polučasovnih epizoda, ali pažnja je na kraju nagrađena jednim koherentnim i uzbudljivim delom, retkim uspešnim ostvarenjem nastalim poslednjih godina u okviru ovog podžanra. Meni lično su iz Ju-on franšize najbolja prva dva filma, The Curse 1 i 2. Možda zbog toga što video format u kojem su snimljeni pruža osećaj gledanja dokumentarca, deluje istinitije od zbivanja u većini mocumentary uradaka, a i uska slika 4:3 formata čini enterijer uklete kuće još klaustrofobičnijim. Istina, ovo su i prva dva filma iz franšize koja sam odgledao, pa mi je i tema i radnja, kao i motiv koskokrckajućeg duha žene i mjaukajućeg deteta-duha delovala sveže i originalno. Kasnije su uglavnom nastajali samo puki plagijati, koji se obično izrode u nenamerne parodije. Zbog toga Ju-on Origins predstavlja prijatno iznenađenje. 

Terror Newspaper (2020, TV series) - Hideo Nakata, Daiji Hattori, Masanori Inoue. Ukoliko jos ima onih koji ne mogu da prežale j-horror i očajnički se hvataju za svaku preostalu slamčicu te vrste (a već su odgledali Ju-on Origins), mogli bi (ali isključivo samo oni) da pogledaju sedmodelnu seriju Kyoufu Shinbun (2020) iliti Terror Newspaper. Nakata, tvorac čuvenog Ringu-a, ovde je jedan od potpisnika režije i nastavlja da eksploatiše motiv uklete video kasete, sada u vidu ukletih novina koje predviđaju razne smrtne slučajeve, nesreće, katastrofe, a obznanjuju se samo onima koji su preko svog potpisa na njima preuzeli kletvu (ostali na njima ne vide ništa osim praznog papira). Kletva se inače sastoji, osim toga što su dotični osuđeni na grižu savesti jer uglavnom ne mogu da promene stravičnu sudbinu ljudi iz svog okruženja, u ubrzanom starenju (100 dana života za svaki novi broj novina). Jeste, ovo zvuči i blesavo i otrcano kao ideja, ali što je najgore i sama realizacija je takva uz još pregršt manjkavosti, scenarističkih, psihološko-dramaturških, tehničkih itd. Dakle, ovo je više anti-preporuka, ali uz jedan izuzetak. Peta epizoda predstavlja flešbek u Edo period i rekonstrukciju događaja koji su uzrokovali nastanak kletve. Nešto kao 8. epizoda u trećoj sezoni „Tvin Piksa”. Naravno, daleko je to od ove Linčove serije, ali u ovoj ovde razmatranoj seriji ta 5. epizoda upadljivo štrči u pozitivnom smislu. Ima drugačiji ton, a ujedno je i zaokružena celina, pa preporučujem čak i da se odgleda samo ona ili prvo ona, a zatim redom ostale (predznanje iz prve četiri epizode mislim da vas uvodi sa pogrešnim stavom u tu 5. epizodu)... Preterah ga... a mislio sam samo da kažem: preskočite! 

Occult (2009)/Cult (2013) - Kôji Shiraishi. I Cult i Occult pripadaju žanru mokumentarnog filma, pa ovde ne treba očekivati nekakvu preteranu stilizaciju. Čak mislim da preterana filmičnost narušava autentičnost i realističnost likova i događanja, pri čemu se gubi dokumentaristički šmek, koji poseduje ovaj žanr. Iz ovih razloga (dakle osećaja autentičnosti likova i događaja) Occult sam odgledao netremice i sa povišenim nivoom uzbuđenja. Nije mi smetala jeftinoća i sirovost materijala, kao ni loša gluma naturščika, koju bih ja pre nazvao zbunjenost pred kamerom, koja je i sama jedan od likova i s kojom glumac otvoreno komunicira u mockumentary-ju. Štaviše, sve ovo je samo naglašavalo realističnost onoga o čemu se pripoveda u filmu. Zaslepljenost zaposednutog i usled toga spremnost na radikalne akcije koje uključuju masovna ubistva. Ili ako se ovo shvati kao metafora, onda uopšte o slabosti i povodljivosti pojedinca nesposobnog da misli svojom glavom i zbog toga spremnog da se priključi grupi, vrlo često ekstremnim grupama, i da onda poistovećujući se sa ostalim članovima grupe, pre svega u obožavanju vođe, izgradi kult ličnosti. Sve ovo, upravo zbog dokumentarističkog stila, deluje realistično i jeza te hvata od stepena anarhičnosti, nihilizma i ludila na koje su spremni ovi živi zombiji. 

Cult nije doslovno nastavak „Okultnog”, jer sada su tu novi likovi koji su uključeni u egzorcizam nad jednom devojčicom. Međutim, vrlo brzo u prvi plan dolazi pijavičasto CGI božanstvo iz Occult-a. Kakvi su mu planovi i preduzeća, kako su u sve to uključeni njegovi sledbenici i ima li svetu spasa pred ovom pošasti otkrijte sami. Ja mogu samo da otkrijem da je kraj otvoren i da možda jednog dana slede i novi nastavci. Cult je u odnosu na svog prethodnika malo manje dokumentarac, a malo više igrani film. Strukturisaniji je, stilizovaniji, što ne mora da bude njegova prednost, jer ovo znači i da je izveštačeniji. Ipak, iako je u celini lošiji film od Occult-a, Cult izgleda bogatije; dinamičniji je sa ekonomičnom potrošnjom vremena (nema dugih monologa naspram kamere), pipčasto-pijavičasti demoni su vidljiviji i aktivniji, a scene egzorcizma i manifestacije zaposednutosti su prilično originalne, kao i prelaz sa bavljenja egzorcizmom nad porodicom Kaneda na bavljenje kultom ovog demonskog božanstva, koje se materijalizuje u vidu ektoplazme.

Pojava ovog demonskog božanstva temelji se na drevnom predanju o šintoističkom bogu zvanom Leech-child, sinu stvoritelja japanskih ostrva, Izanami i Izanagi, božanstva nalik na pijavicu koje traži žrtvu od zaposednute osobe u smislu izazivanja masovne pogibije kroz zaražavanje nagonom za samoubistvo. Profesora univerziteta, koji je povezao pojavu nemani s pipcima sa drevnim predanjem tumačeći znakove sa svete planine i sa leđa jednog od zaposednutih, igra Kjoši Kurosava, poznati reditelj u jednom od svojih retkih pojavljivanja na filmu.

Over Your Dead Body (2014) - Takashi Miike. Glumačka trupa u kabuki teatru izvodi predstavu Yotsuya Kaidan, priču o duhovima koja uključuje izdaju, ubistvo i osvetu. Strasti prisutne u predstavi prelivaju se na privatne živote glumaca i njihove komplikovane međusobne odnose, pa se i granica između stvarnosti i fikcije briše... Over Your Dead Body je u svojoj suštini i celini jedan statičan film sporog ritma, kako to diktira sama kabuki predstava. Osećati japanski film, uživati u njemu, često znači razumeti i znati uživati u kabuki predstavi. A Ejzenštajn, koji je razmišljao o kontrapunktnom uvođenju zvuka u praksu montaže filma, je jednom priliko izjavio: „U kabuki teatru mi nalazimo nešto sasvim neočekivano – transformaciju pozorišta u film – i to u poslednju njegovu fazu: zvučni film.” - „Ali kabuki je konvencionalan! Kako kao takav može da gane Evropljane! Njegovo izvođenje je samo hladna perfekcija forme! I komadi koji se izvode su iz feudalnog doba. Strašno!” Njegov odgovor na te primedbe glasi: „Zvuk – pokret – prostor – glas ovde nisu udruženi (čak ni paralelni), kakvi su inače u zapadnim predstavama, već funkcionišu kao ravnopravni elementi; mi zapravo čujemo pokret i vidimo zvuk.” Potrebno je, dakle, da mi, kao gledaoci, svim ovim elementima damo podjednak značaj, jer su oni sami po sebi celishodni i, stoga, zahtevaju posebnu pažnju i strpljenje, svaki ponaosob.

Slično kabukiju i u mnogim japanskim filmovima daje se značaj ne samo dijalozima i akciji između likova, već i figurama i objektima iz drugog plana i pozadinskim zvukovima ili čak otvorenom prostranstvu i tišini, koji dobijaju nešto od bremenitosti budističke praznine. Sve ovo traži pažnju i strpljenje, koje retko nalazi kod zapadnog gledaoca. Kod jednog od njih, Toda Brauna, filmskog kritičara, osvrt na film Over Your Dead Body sadrži i sledeće razmišljanje: „It is very much a slow burn sort of film, with the emotional coldness of the leads making them somewhat slippery to grasp and empathize with in the early going, and you cannot help but wonder if there is some larger cultural context being missed to some degree by not having significant knowledge of the play which is so famous in Japan and forms such an integral part of the plot and structure. Can someone unfamiliar with Hamlet enjoy Rosencrantz And Guildenstern Are Dead, for example? Absolutely, but they'd find more layers to it if they also knew Shakespeare's work as well and as enjoyable as Over Your Dead Body is coming in cold it's hard not to imagine there's some element of the same at play here. But, that said, once the slow burn takes hold it burns hot for one of the most intriguing, surprising and satisfying films of Miike's long and unpredictable career. Very much recommended.”

Under the Blossoming Cherry Trees (1975) - Masahiro Shinoda. U mojoj „nedelji japanskog filma” stigoh i do ovog dragulja u kojem sam uživao podjednako koliko i u „Leptirici“ Đorđa Kadijevića, inače filmu koji sam odgledao prvi put posle 30 godina (da ne kažem posle 90 godina), a sa kojim Cherry Trees deli određene karakteristike. Tek sada sam uvideo koliko je „Leptirica” šokantan film strave i užasa (ili tajanstva i mašte), pogotovo za ono vreme, ali i ono što je najvažnije, da je u pitanju odličan film. Ne verujem da je Šinoda prethodno gledao „Leptiricu“, niti da je u nekakvoj telepatskoj vezi sa Kadijevićem, ali ni sličnost između ova dva filma nije površinski očigledna, već oni koincidiraju na nekom višem nivou. Pored toga što i Šinoda koristi košmarnu scenu u kojoj mlada pod svojim velom opseda mladoženju tako što mu se popne na ramena, uklješti glavu butinama i rukama pokušava da mu iskopa oči, postoji još niz podudarnosti. Isticanje folklora i ruralnosti, bajkovita atmosfera sa konačnim utiskom da je sve ovo bio samo jedan ružan san, inverzija simbola trešnjin cvet/beli leptir, koji inače predstavljaju nevinost, krhkost, lepotu, dobrotu, u nešto ružno i zlo. Uz to ovi nežni simboli transcendencije doprinose poetičnosti filmova. Čini se da ni Šinoda ni Kadijević nisu svesno snimali horor film, niti hteli da njime izazovu strah, a dobili su ga i to pre svega na metafizičkom planu.