Symbol (2009) & Scabbard Samurai (2010) - Hitoshi Matsumoto

     

 

             Symbol (2009)

 

Bezimeni čovek koji se budi u beloj praznoj sobi bez vrata i prozora pokušava da nađe izlaz...  Nisam primetio da se neko mnogo udubljivao u simboliku Macumotove paralelne sterilno bele stvarnosti, iako sam naslov, ambijen i radnja vape za tim. Ali moguće je da je sam reditelj, ujedno i glavni glumac u ovom filmu, pokušao da nas namagarči nabacujući u nizu nebulozno komične scene, i to samo i isključivo sa ciljem da nas nasmeje. Ipak, tako maštovito osmišljen iracionalni svet prkoseći logici izaziva osim smeha i razum na promišljanje smisla svega toga. Upecao sam se i evo kojim su se putem kretale moje misli.

Buđenje bezimenog čoveka i njegov boravak u beloj sobi omeđenoj obnaženim anđelčićima simbolizuje rođenje i detinjstvo. Sve što mu se događa u ovom prostoru nakon aktiviranja "zvončića" plod je njegove radoznalosti i ograničeno je samo na njega, jer dete nema moć da svesno utiče na sudbinu drugih ljudi. Iza njegovih postupaka krije se čisto srce i mirna savest, koje simbolizuju anđeli. Vođen dečijom radoznalošću Macumotov lik upoznaje svet i stiče iskustvo učeći se na sopstvenim greškama. Vremenom proširujući saznanja, ovaj svet (detinjstvo) mu postaje tesan i javlja se želja da izađe i da sazna šta se nalazi napolju. Uspeva u tome, ali ga onda čeka najveće iskušenje – zarobljen je u maloj sobi iz koje, naizgled, nema izlaza. Ova skučena soba simbolizuje pubertet, a Macumotovo ponašanje ono što je tipično za svakog pubertetliju – tvrdoglavost koja je prikazana kroz njegovo nastojanje da izađe kroz zaglavljena vrata, iako mu se lakši izlaz nudi bočno, gde se nalaze odškrinuta vrata.

Kada ih konačno upotrebi nađe se u širokom dugačkom hodniku. Njegovo trčanje kroz hodnik metaforično nam ukazuje na period života kada je čovek u naponu snage i kada je nakon prevaziđene krize identiteta u adolescenciji pronašao svoj put, kojim brzo napreduje u društvenoj hijerarhiji. Na kraju jednog od hodnika bezimeni čovek sada dospeva u novu prostoriju, ali ovaj put crnih zidova sa reljefno isturenim tamnim krilatim stvorenjima, možda ne anđelima pakla, ali definitivno bićima mnogo manje naivnim od anđelčića iz bele sobe. Ova tamna prostorija simbolizuje fazu u životu kada je čovek već ostvaren, situiran, ali i koristoljubiv, sebičan, prefigan, jer je takav postao gazeći preko leševa, u prenesenom smislu i bukvalno, da bi stekao bogatstvo i moć, dok preteća stvorenja predstavljaju ovaploćenje njegovog mentalnog sklopa. Sada tako moćan, on pritiskom na „zvončić“ ne utiče samo na svoju sudbinu, već utiče i na živote ljudi iz užeg i šireg okruženja, na zajednicu, kao i na prirodnu sredinu.

 

Pored brojnih simbola u ovoj paralelnoj stvarnosti (bela i crna soba, dugački hodnici, beli i crni anđeli) centralni simbol u filmu je ipak "zvončić", da ne kažem falus, i da nije bilo rizično za producente, to bi bio i naslov filma. Bez obzira da li je u pitanju falus anđelčića ili mračnih krilatih stvorenja, on uvek simboliše elementarni ljudski nagon koji u krajnjoj instanci vodi ka stvaranju ili ka razaranju. Ne mogu da kažem da svaki pritisak na beli “zvončić“ uzrokuje dobro delo (bar ne uzrokuje veliku štetu), niti da svaki pritisak na tamni „zvončić“ vodi u destrukciju, ali definitivno pritisak na veliki tamni „zvončić“ u poslednjoj sceni, koji nas uvodi u potpuni mrak, simbolizuje razaranje, odnosno smrt.

 

  

            Scabbard Samurai (2010)

    

 

Scabbard Samurai za mene nije razočaranje, ali jeste drugačije iskustvo od prethodna dva Macumotova filma, Symbol i Big Man Japan. Iako ni ovom filmu ne manjka originalnosti, ovaj put imamo konvencionalno ispričanu filmsku priču sa mnogo manje blesavih gegova i nastranosti.

 

 

 

Nakon što čudesno preživljava nanošenje smrtnih rana od potere poslate da ga kazni zbog kršenja samurajskog kodeksa (odrekao se katane usled buđenja pacifističkih osećanja), Kanđuro biva uhvaćen od pripadnika drugog klana, čiji vladar mu sada postavlja ultimatum; ili će da nasmeje njegovog ožalošćenog sina u roku od trideset dana, ili će u suprotnom morati da izvrši samoubistvo. Od tog trenutka odvija se borba na život i smrt smišljanjem i izvođenjem gegova, koji nisu smešni, već tragikomični i izazivaju jedino kiseo osmeh kod publike, ali ne i kod malog princa koji zadržava mrtvoozbiljan izraz lica navučen još od smrti majke...

 

 

 

Glavni lik u filmu, lik Kanđuroa, ovaj put ne igra Macumoto lično, ali je opet u pitanju deadpan varijanta komičara. Malopre pomenut pojam "tragikomično" može da se prevede i kao "smešno koliko nije smešno". Kanđuro, kao obeščašćen samuraj, duboko je razočaran i bezvoljan i ne sećam se kada sam poslednji put video toliko pasivan glavni lik u nekom filmu. Sve gegove smišljaju njegovi zatvorski čuvari, a istrajava u izvođenju fizički zahtevnih tačaka tokom trideset dana i pored svoje netalentovanosti, samo zahvaljujući ljubavi prema ćerki (ili je to čista inercija), koja ga tera da bude uporan. Na kraju je, uz blagi obrt, nagovešten pesimistički zavšetak koji je ipak izbegnut, ali smo zato dobili zaokret u patetiku, koja možda i nije to što nam se na oko čini ako zagrebemo ispod površine.

 

 

 

U tom spekulativnom rovarenju mogli bi doći do tumačenja da lik Kanđuroa manifestuje filozofiju zen-budizma. Njegova pasivnost nije ništa drugo nego meditativni stav. Prepuštenost volji svoje ćerke i čuvara je poništavanje svoga duhovnog bića. Izvođenje opasnih tačaka i samopovređivanje sa najvećom ravnodušnošću je poništavanje svoga tela. Sa druge strane, Kanđuroov nihilizam ima kontrapunkt u dubokoj saosećajnosti ovog lika. Na kraju Macumoto postavlja scenu čitanja testamenta u pejzažu nedirnute prirode i kroz kadar u kojem protiče reka, protiču i reči testamenta, čime se sugeriše na nedeljivost prirode, na smrtnost čoveka kao jedinke, a besmrtnost čoveka kao sastavnog, nezamućenog dela te večne reke.