Snoviđenja IX - Brus Lijeva igra smrti

 

        Lepo subotnje jutro ulivalo mi je nadu da ću ići da gledam „Igru smrti”. Problem je što se matine projekcija održava u susednom selu, a otac je autom otišao na posao. Razmaženo derište, kakav sam bio, moralo je da dobije sve što poželi. Nije bilo druge, nego da moja majka sedne na bicikl, stavi me na paktreger i krene na poduži put vozeći uporedo sa motornim vozilima na drumu kojim često voze teretnjaci. Pred bioskop smo stigli s par minuta zakašnjenja, ali tamo je još uvek bilo nekoliko ljudi i još toliko dece koja su nervozno vukla odrasle za rukave ili se vrpoljila očekujući s nestrpljenjem početak filma. Ja sam im se pridružio s uzbuđenjem koje je mogla da izazove samo pojava Brus Lija na platnu, a to nas je i očekivalo za koji trenutak. Bar smo tako mislili. Međutim, ispostavilo se da filmska traka sa kopijom filma nije stigla i projekcija je otkazana.

Tog trenutka kiša je počela da pada i da rezonira sa mojim tmurnim raspoloženjem, a kasnije su se i kišne kapi pomešale sa suzama koje sam prolivao naslonjen na majčina leđa vozeći se s njom nazad kući. Mojoj tuzi pridružio se i bes koji sam morao pošto-poto da istresem; zlurado sam pogledao dole u žbice bicikla – nisu se videle oštro, već kao razmazane, usled brze rotacije točka i retinalne perzistencije, osobine oka koja omogućava i stvaranje iluzije kretanja na filmu. Nisam tada to znao, ali zvuk koji je proizvodila rotacija točkova podsećao me je na štektanje kino-projektora tokom projekcije. Bes je pokrenuo moju nogu i gurnuo ju je, ne u žbice, već u sjajni disk koji su one sada u kretanju predstavljale. Zadnji točak je zaškripao po asfaltu i bicikl je nedugo zatim stao. Prolomio se moj plač kroz huku motora vozila koja su nas obilazila. Majka je ostala skamenjena, a zatim se ubrzo sabrala, utešila me i nastavili smo put, ali sada sa ciljem da stignemo što pre u ambulantu.

Mnogo godina kasnije, kada sam zaboravio na to uganuće članka i kada sam već više puta gledao svih pet Brus Lijevih kung-fu filmova na TV-u, došao sam na ideju da u sklopu team building akcije koju je organizovala kompanija u kojoj sam zaposlen, iznenadim kolege i sebi ispunim neostvarenu želju iz detinjstva – naumio sam da prikažem „Igru smrti” na velikom platnu u bioskopu pod otvorenim nebom. Na izletištu koje je bilo naša konačna destinacija, nalazilo se rašireno bioskopsko platno, koje je pod uticajem atmosferilija zadobilo sive nijanse, i nekoliko redova natrulih drvenih klupa. Ja sam pozajmio projektor i poneo laptop sa famoznim filmom. Kada smo stigli istovarili smo hranu i piće i nakon lagane šetnje kroz šumu moje kolege su zauzele mesta ispred platna. Povezao sam mašineriju i startovao film. Naravno, vrlo brzo se ispostavilo da je očekivano prijatno iznenađenje u stvari razočaranje. Većina je negodovala i na kraju sam morao da prekinem film. Ono što je usledilo i proteglo se na celo veče bila je utakmica u strimingu sa neta uz tone grickalica, hektolitre piva i navijačko urlanje. 

Kada sam konačno uspeo da odgledam „Igru smrti” na televiziji nekoliko godina nakon one nesuđene bioskopske projekcije i povrede članka, nalazio sam se u društvu nekih mojih drugova iz razreda, koji su bili još verziraniji od mene po pitanju kung-fu filmova. Jedan od njih reče da sahrana Brus Lija u filmu nije fikcija, već da je on zaista umro. Nisam mu verovao. Nisam mogao da poverujem da više neće biti njegovih filmova. U to vreme filmove sam gledao bez velikog udubljivanja; dovoljno je bilo da ispratim priču, eventualno popunim postojeće rupe u scenariju ili u mom nepažljivom oku i pamćenju svojim subjektivnim konstrukcijama i uz zanemarivanje glumačkog šmiranja uživam u akciji i spektaklu kolorizovane slike. Zbog toga nisam ni primetio da je Brus Lijev lik već negde s početka filma nestao; sniman je s leđa ili u totalu, a tamo gde se pojavljuje anfas, istina u blic-kadrovima, ne liči na sebe. Kasnije sam saznao da je Brus Li preminuo tokom snimanja ovog filma i da je tek naknadno film završen uz novonasnimljene scene sa Lijevim dublerom, a uvideo sam nakon ponovljenog gledanja i da film škripi na svim nivoima. Uprkos tome, i danas „Igru smrti” gledam sa podjednakim uzbuđenjem kao i „Velikog gazdu”, „Pesnicu besa”, „Na zmajevom putu” i „U zmajevom gnezdu”. Shvatam da se ta ljubav ne temelji na filmskim kvalitetima, već je sentimentalnog porekla; potekla je od nostalgije za bezbrižnim godinama filmske nevinosti i prostodušnosti moga detinjstva.

Vreme sadašnje. Još jedan prolongirani godišnji odmor, ovaj put sve do polovine novembra. Gde otići? Agencije nude samo Kubu i Hong Kong. Naravno, moj izbor je Hong Kong, zemlja filmskih kung-fu snova i Brus Lija. Slećem na aerodrom, zatim i stižem u hotelsku sobu, raspremam se, pa onda žurno odlazim u priobalni deo Kauluna na Aveniju zvezda. Šetam „zvezdanom stazom” sa koje se pruža moćan pogled preko moreuza na nebodere poslovnih četvrti Hong Konga. Koračam, a pod mojim nogama se ređaju ugravirane zvezde sa otiscima šaka u cementu Džeki Čena, Samo Huenga, Džet Lija, Lo Vejia... Tu su zvezde i otisci i Tsui Harka, Džona Vua, Čau Jun-Fata, Stivena Čoua, Vong Karvaja...

Dolazim do zvezde Brus Lija. Nema otiska njegovih dlanova i prstiju. Moja ruka je dodirnula samo uglačanu površinu zvezde. Stoji još uvek njegovo ime, ali pitam se da li je Brus Li stvaran ili je to samo filmski lik izgrađen od svetlosti kino-aparata, eluzivan i neuhvatljiv kao sama svetlost? Čak i kao takav, kao lik na filmu, Brus Li mi stalno izmiče; dok stegnem pesnicu, on je već procurio između prstiju. „Moraš biti bez oblika, bez forme, kao voda. Kada sipaš vodu u šolju, ona postaje šolja. Kada sipaš vodu u bocu, ona postaje boca”. Setio sam se tih njegovih reči, a to me je opet podsetilo na taoističku filozofiju pasivnog otpora i da je kung-fu nastao u hramu Šaolin pod uticajem čan budizma. Shvatam najzad da Brus Li ne bi ni želeo da ostavi zacementiran otisak svojih šaka i da je bio živ u vreme izgradnje Avenije zvezda. To ukalupljivanje se kosi sa njegovom „filozofijom fluidnosti”. Mora da sada njegovo telo pretvoreno u čistu energiju teče svuda oko nas. Osećamo tu energiju, ako ne drugačije, a ono barem sa platna kroz reflektovani snop svetlosti projekcije njegovih munjevitih kung-fu pokreta:

m x c² = E = Brus Li