Azijski filmski bum I – Osobenosti, prepreke i proboj

 

Dalekoistočna filmska poetika. Ako mogu da generalizujem, rekao bih sledeću stvar. Filmovi nastali na dalekom istoku mnogo češće akcenat stavljaju na osećajnost i čulnost, odnosno predstavljaju poetični prikaz stvarnosti koji se na filmu najprirodnije ostvaruje kroz sliku i pozadinsku muziku. Često se slika priroda i naše okruženje u impresionističkom ključu, u svoj svojoj raznolikosti, sa detaljnošću i suptilnošću čiji je cilj da se pronađe ta tajna veza između čoveka i prirode, ljudske i kosmičke duše. Raspričanost kao posledica dominacije racija nad senzualnošću u zapadnoj kinematografiji, na istoku je, dakle, audio-vizuelnim sredstvima transformisana u kontemplativnost. Ono što je loša strana ovakvog pristupa i ono što može da degradira film kao umetničko delo je (kada se uključe ljudski karakteri i njihova interakcija) nenarativnost, nerazrađeni likovi, kao i tanka, lako narušiva linija između „osećajne kontemplativnosti“ i sentimentalnosti ili bolećivosti. Ipak, ja sam za ovaj istočnjački pristup koji više poštuje osnovni karakter filma kao vizuelne umetnosti, jer viša istina, podsvest, istančanost misli i osećanja mogu da se generišu samo kroz onirični veo nastao preplitanjem slike i zvuka, a ne kroz puku naraciju i dijaloge.

Rhapsody in August (1991) - Akira Kurosawa

    Zašto postoji ova razlika između kinematografija ili, šire gledano, između kulturnih obrazaca nastalih u okvirima zapadne civilizacije i onih nastalih na dalekom istoku? Ako mogu opet da generalizujem, mislim da je osnovna razlika u stavu pojedinca ili društva prema svom okruženju. Dok zapadnjaci teže da menjaju prirodu kako bi je prilagodili svojim potrebama, stanovnici dalekog istoka nastoje da žive u skladu sa prirodom, pritom menjajući sebe. Dakle, zapadnjak se, prepotentno, više bavi samim sobom, što je bliže teatru, dok Azijati iz dalekoistočnih tradicija više posmatraju svet oko sebe, što je filmičnije. Samim tim, kamera u njihovim rukama je mnogo efikasnije oružje, to jest ona je produžena ruka njihovog svevidećeg oka.

A Time To Live A Time To Die (1985) - Hsiao-Hsien Hou

    U jednoj od epizoda dokumentarne serije pod nazivom „Lepote japanskih pejzaža“ filmska ekipa prati jednog starijeg foto-amatera, koji sa svojom fotografskom opremom dolazi na obalu nekog udaljenog jezera, u netaknutu prirodu, i u različita doba dana ili tokom različitih godišnjih doba iz godine u godinu sa iste pozicije hvata isti kadar. U kadru se vidi površina jezera i, u drugom planu, brdovita suprotna obala. Na pitanje zašto fotografiše samo taj jedan, ograničeni pejzaž, starac odgovara da on za sve ove godine nije snimio dve iste fotografije, iako je osudio sebe na taj jedan kadar. U narednih nekoliko minuta je govorio o čudesnom svetlucanju vode, koje nikad nije isto, jer sunčeva svetlost pada i reflektuje se ili prelama pod različitim uglom. Ako je oblačno i svetlost rasejana, takođe je i refleks s površine vode blaži... Ali vremenom se i površina vode menja; nekad je ravna kao staklo, a nekad se talasa manje ili više, pa svetlucanje varira u kvalitetu i kvantitetu. Kako god, kaže, svaki trenutak odlikuje jedinstvena lepota u toj večnoj igri svetlosti i vode. I dok to govori oči mu se pune suzama...

Fallen Angels (1995) - Wong Kar-Wai

Shoplifters/Parasite. Posle japanskog Shoplifters-a 2018. i korejski Parasite je pobedio u Kanu 2019, a postao je zatim i prvi strani film sa oskarom za najbolji film 2020. godine! Azijati sa dalekog istoka su konačno otkrili formulu uspeha na zapadu i to tako što su njihov urođeni osećaj za bizarno očistili od nihilizma (Shoplifters) ili ga bar ublažili (Parasite), a onda ga zaodenuli u socijalnu angažovanost. Voila!

Parasite (2019) - Bong Joon Ho

    Ne kažem da se Koreeda i Bong nisu i ranije bavili socijalnim pitanjima, ali je u poslednjim njihovim filmovima socijalni aspekt (prikaz drastičnog klasnog raslojavanja koje je danas vruća tema na globalnom planu) dospeo u prvi plan. Sa druge strane, u poslednje vreme festivalski kriterijumi za selekciju filmova nužno pretpostavljaju politički korektnu angažovanost autora bilo na socijalnom, rodnom ili rasnom planu. Problem je što politička korektnost, to jest presija da se napravi film koji će da afirmiše neku od manjinskih, obespravljenih grupa, autorima ograničava slobodu stvaranja i ukida im autorstvo u punom smislu reči, ukoliko žele legitimno priznanje u vidu nagrada na međunarodnim filmskim festivalima. Posledica ovog procesa je da je sve manje autentičnih autora. 

Shoplifters (2018) - Hirokazu Koreeda

    Mislim da za većinsku publiku na zapadu, iako filmskim poznavaocima deluju pomalo kalkulantski snimljeni, Shoplifters, a pogotovo Parasite, deluju čak subverzivno, dok joj se odluka žirija čini hrabra. Što se mene lično tiče i mog suda koji zavisi od tehničkih kvaliteta filma koliko i od njegove idejnosti (ne samo ŠTA, već i KAKO), iako im povremeno fali smelosti, moram da priznam da su u celini gledano oba filma vrlo dobra. Međutim, mada i danas gledam redovno i Koreedu i Bonga, više sam uživao u njihovim starim filmovima kao što su After Life/Maboroshi, odnosno Memories of Murder/Barking Dogs Never Bite. 

Shoplifters (2018) - Hirokazu Koreeda

    Bong je pogodio metu u tom smislu što nije stavio akcenat toliko na konfrontaciju između klasa, koliko na individualnu beskrupuloznu borbu za sticanje bogatstva govoreći nam da nema solidarnosti ni između bogatih ni između siromašnih i da su svi oni manje-više isti, s tom razlikom što su bogati imali više sreće, a manje obzira i obraza i stoga su se bolje laktali. Pamet i obrazovanje je često na strani siromašnih, ali oni to ne uspevaju da materijalizuju zbog nepravednog sistema. I ovo ne važi samo za Koreju, već za ceo svet, što su kritičari prepoznali kao univerzalnu crtu ovog filma. Po meni manu predstavljaju rogobatne metafore ovih društvenih odnosa. Recimo, metafora socijalnog taloga, kada familija siromašnih trči po kiši od vile poslodavca ka svojoj kući, što je kilometarsko spuštanje stepenicama u jednoj neprirodno dugačkoj sceni-sekvenci, uporedo sa slivanjem kišnice koja na kraju poplavljuje njihovu kuću, jer je ova ne samo u siromašnom donjem delu grada, već u adaptiranom prostoru u podrumu zgrade. Tu se izliva i kanalizacija i članovi porodice su na kraju bukvalno do guše u govnima. 

Parasite (2019) - Bong Joon Ho

    Posle „Parazita“ oskara za najbolji strani film i nagradu u Kanu dobio je i Ryûsuke Hamaguchi za Drive My Car (2021), dok je primetan i trend nagrađivanja američkih filmova čiji reditelji imaju dalekoistočno poreklo: Chloé Zhao (Nomadland, oskar za najbolji film 2022.), Lee Isaac Chung (Minari, nominacija za oskar za najbolji film 2022.) i dr.

Drive My Car (2021) - Ryûsuke Hamaguchi

Kineska 6. generacija. Zhangke Jia je sa svojim brutalno realističkim A Touch of Sin (2013), ali i sa svojim prethodnim filmovima: The World (2004), Still Life (2006) i 24 City (2008), postao jedan od predvodnika modernog kineskog angažovanog filma, odnosno tzv. "šeste genercije filmadžija". Još Wang Xiaoshuai u Beijing Bicycle (2001) iznosi svu bedu egzistencije urbane radničke klase, ravnu onoj iz De Sikinih „Kradljivaca Bicikala“. Tu je i Ye Lo, koji pomera granice seksualnih sloboda sa Summer Palace (2006) i Love and Bruises (2011), dok u poslednjem filmu Mystery (2012) kritikuje moralnu degradaciju i korupciju u društvu. Pesimističan pogled na modernu Kinu, ili barem realističan, sadrže između ostalih i poetski nadahnuti filmovi snimljeni poslednjih godina: So Long, My Son (2019), An Elephant Sitting Still (2018), Better Days (2019), To Live to Sing (2019), Long Day's Journey Into Night (2018), The Wild Goose Lake (2019), Dwelling in the Fuchun Mountains (2019).

A Touch of Sin (2013) - Zhangke Jia

    Sudeći prema ovim najnovijim trendovima čini se da cenzura u Kini popušta i da će biti sve više provokativnosti u autorskim filmovima, a mislim i da će biti sve više žanrovskog filma, pa i u okviru subverzivnih žanrova kakav je, recimo, horor. Možemo samo da pretpostavimo šta će se desiti ako filmadžije dobiju koliko-toliko odrešene ruke u državi gde su politika, privreda i društvo puni kontroverzi, konfrontacije i trvenja izazvanih munjevitim razvojem, to jest u sredini inspirativnoj za umetnike. Nema razloga da produkcija filmova u mnogoljudnoj Kini ne prestigne ranije superiornu hongkongšku i tajvansku produkciju, kako po kvantitetu, tako i po kvalitetu.

An Elephant Sitting Still (2018) - Bo Hu

    Cenzura u Kini je institucionalizovana, javna stvar, ali i pored toga nastaju, tu i tamo, na ovaj ili onaj način, društveno angažovani filmovi koji su kritički nastrojeni, provokativni i subverzivni. Kod nas je situacija prividno mnogo bolja, jer cenzura nije ozvaničena. Međutim, na zapadu je u stvari na snazi perfidniji oblik kontrole mišljenja za koji nisu potrebne cenzorske komisije, takozvana autocenzura, prisutna u medijima, ali i u umetnosti. Jednostavno, stvorena je takva atmosfera i osećaj da su se vladajuće politike uvukle u sve pore društva, pa kao što sami vlasnici medija ućutkuju svoje novinare u kritici vlasti, a ovi zbog toga pišu pod ručnom, isto tako umetnici pod pritiskom finansijera stvaraju svoja dela praveći kompromise, a sve sa devizom `ne talasaj mnogo`. Dakle, cenzura svuda postoji na ovaj ili onaj način, a postojaće i u buduće, ali ne treba sumnjati u vitalnost i probojnost narastajuće kineske kinematografije.

Long Day Journey Into Night (2018) - Bi Gan