FILMOONIRIJA

  Moj propust je, priznjem, što do sada nisam pisao ni o jednom filmu Đa Džangkea iako njegovi igrani filmovi pripadaju samom vrhu azijske kinematografije XXI veka. Posebno se to odnosi na The World (2004), Still Life (2006), 24 City (2008) i A Touch of Sin (2013). Namerno naglašavam „igrani filmovi”, jer njegove dokumentarce nisam gledao. Ne žurim sa njima zbog toga što Džangke i u svojim fičersima ima dokumentaristički pristup, pa onda uporedo sa razvojem fiktivnih likova i njihovih intimnih priča perifernim vidom oka kamere uvek pratimo i društvene fenomene moderne Kine kao zahuktalog industrijskog džina koji brzim rastom i reformama maltene svakodnevno menja svoje lice. Upravo prisustvo izmišljenih likova i njihovih života služi da predstavi kako se ta brza tranzicija iz komunizma/socijalizma u kapitalizam odražava na obične ljude. Džangke ispreda tu priču u kontinuitetu, od jednog do drugog filma, ali i u okviru pojedinačnih ostvarenja uz pomoć vremenskih skokova pokušava ...

  U jeku najveće popularnosti, kada je snimao Kormanove ekranizacije najboljih priča Edgara Alana Poa, Vinsent Prajs je glumio i u drugim kultnim filmovima tog vremena čineći ih takvima upravo svojom harizmatičnom pojavom, proročkim tonom njegovih naratorskih poetičnih izliva i prisenkom misterije i zaumnog mraka iza te slatkorečivosti zagorčane cinizmom. Primer takvog filma, možda i najbolji među svima njima, je „Ispovest jednog uživaoca opijuma”. Nastao reimaginacijom čuvene „Ispovesti...” Tomasa de Kvinsija on se bavi njegovim potomkom Gilbertom de Kvinsijem koji nas pozadinskom naracijom uvodi u film: „I am De Quincey. I dream and I create dreams. Out of the opium pipe, I see sailing into our vision a Junk…” Potom, nakon desetominutne uvodne akcione sekvence u kojoj vidimo nadrealne prizore trgovine belim robljem; kran koji iz džunke u mreži prebacuje azijske devojke kao haringe na palubu drugog plovila, a zatim i borbu na obali oko tih kidnapovanih devojaka između kineskih ban...

  Od prve zamisli, da se neka priča u vidu književnog predloška ili originalnog scenarija filmuje, do široke distribucije završenog filma može da prođe vrlo mnogo vremena. Razlog tome obično nisu problemi nastali na samom snimanju, jer svaki dan snimanja papreno košta, pa se zbog toga zastoji tamo brzo rešavaju, već oni nastaju u postprodukciji i u postupku odobravanja i planiranja distribucije gotovog proizvoda. Jasno vam je da se tu najčešće radi o nekoj vrsti cenzure. Ukoliko ona nije zvanična, oličena u figuri cenzora ili cenzorske komisije, onda je nezvanična i sprovode je oni koji su radili na filmu, ređe članovi filmske ekipe, sami umetnici, a češće producenti, finansijeri filma. Takva sudbina obeležila je poslednji američki film Samjuela Fulera, White Dog . Kao da je bio uklet, od samog početka ovaj projekat nailazio je na brojne probleme. Još 1975. napisan je scenario prema istoimenom romanu, ali Roman Polanski, koji je trebalo da ga režira, biva povučen zbog svog privatno...