Scandal Sheet (1952) - Phil Karlson & Human Desire (1954) - Fritz Lang

 


Svaki umetnički pokret i pravac nastaje kao plod revolucionarnih duhovnih prevrata, a onda očvršćava u standardima u koje su se pretvorili ti inovativni procesi. Potom, usled zamora materijala, dolazi do težnji ka kršenju uspostavljenih pravila, izobličuju se rigidni klišei, pa nastaje svojevrstan karikaturalni, maniristički period kao poslednja faza, faza odumiranja određenog stilskog pravca. Ako uzmemo tu univerzalnu formulu i primenimo je na žanrovski film, u ovom slučaju film noar, možemo zaključiti da je revolucionarni period bio početkom četrdesetih godina prošlog veka, period standardizacije žanrovskih tema i tropa sredinom i krajem četrdesetih, a da je kasna, „maniristička“ faza nastupila tokom pedesetih. Moglo bi se čak reći da je doba neonoara, od šezdesetih pa sve do danas, produžena maniristička faza u izvornom smislu reči, jer tek tada se potpuno samosvesno pristupalo žanru, dakle sa ironične distance uz najkarikiraniji prikaz svih tih tematsko-motivskih i stilskih uštogljenosti. Scandal Sheet i Human Desire, nastali u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka, pripadaju onom trenutku u razvoju žanra kada se počelo umereno odstupati od zadate matrice. Kroz predstojeći osvrt na ova dva filma pokušaću da otkrijem i te suptilne finese koje su za to vreme bile dovoljno očigledne da izazovu ushićenje ili ozlojeđenost i utiču da ocena filma, kako među gledaocima, tako i među kritičarima, varira u zavisnosti od toga koliko su oni slobodoumnih, odnosno konzervativnih shvatanja, to jest koliko su spremni da prihvate bilo kakve promene. Takva razlika u stavovima po pitanju ovih filmova je prisutna i danas, pogotovo, čini se, kada je reč o ostvarenju Frica Langa, Human Desire, jer su i promene uvedene ovim filmom očiglednije.



        Scandal Sheet (1952) - Phil Karlson

Mark Čepmen je urednik New York Express-a, tabloidnog (čitaj: lešinarskog) lista, koji širi svoj auditorijum hraneći se skandalima i aferama i pritom gazeći preko svojih žrtava; ubica, lopova, prevaranata, ali i ubijenih, prevarenih, pokradenih, kao i njihovih porodica, svih onih koji svojim delima i situacijama u kojima su se našli bude najniže strasti i time privlače mase čitalaca. Čepmen ne zna da će ovakve podlosti da mu se obiju o glavu i da će on sam postati predmet jednog ovakvog senzacionalističkog izveštavanja. Naime, tokom bala „Lonely Hearts“, organizovanog od strane Express-a, Čepmen sreće Šarlotu Grant, svoju ženu od koje je pobegao pre dvadesetak godina. Ona ga ucenjuje da će otkriti njegov pravi identitet (pravo ime mu je Džordž Grant) ukoliko joj se ne vrati, pa on u svađi i, potom, tuči ubije Šarlotu. Ovo ubistvo počinje da istražuje Čepmenov prvi novinar Mekkliri, inače poznat po tome što uvek preduhitri policiju na mestu zločina i u svojim novinama izađe sa podacima i pretpostavkama o slučaju i pre prve objave zvaničnih istražnih organa. Ovaj put je pretpostavio na osnovu klimave logike i svoje intuicije da je Šarlotu ubio njen muž. Međutim, istinski pomak u istrazi nastaje kada Mekklirijevoj koleginici Alison penzionisani novinar Express-a, Barns, javi da poseduje dokaz o tome ko je ubio Šarlotu. Čepmen načuje telefonski razgovor između ovo dvoje, pa ode do kafane u kojoj Barns provodi noći i sačeka ga pijanog kako bi mu oteo, ispostaviće se, sliku na kojoj je on sa Šarlotom tokom ceremonije venčanja. Čepmen je prinuđen da ubije i Barnsa, pa sada strepi od raspleta slučaja nazvanog u njegovim novinama „Lonely Hearts Killer“, ali ujedno i trlja ruke zbog naglog povećanja čitanosti Express-a.


Naravno, rasplet nam donosi razrešenje ovog slučaja, i to hepiendom, ali ostavlja nas zasenjene neobičnim karakterom glavnog junaka, tabloidnog novinara Mekklirija. Njega na početku filma upoznajemo kao novinara-predatora, beskrupuloznog profesionalca koji nemilosrdno skrnavi mesto zločina i leš ubijenog okružen familijom tako što likuje nad prikupljenim detaljnim izjavama svedoka i „atraktivnim“ snimcima žrtve i fotografijama lica ožalošćenih, lica orošenih suzama. Kasnije se ova njegova negativna crta zabašuruje i gledaocima predstavlja Mekkliri kao promućurni detektiv nepokolebljiv u nastojanju da reši slučaj „Lonely Hearts Killer“. Moralno osvešćen lik koleginice Alison usmerava i oplemenjuje i samog Mekklirija, pogotovo iz razloga što ga ona emotivno privlači. Dakle, on ipak ima srca, pa i ako ne rešava ovaj slučaj dvostrukog ubistva iz isključivo humanih razloga, on ga ipak rešava i polako privodi pravdi zločinca. Šteta, pak, što taj kompleksni lik ne igra neki bolji i upečatljiviji glumac od Džona Dereka kao protivteža izrazitom negativcu, glumačkoj gromadi u ovom filmu, Broderiku Krofordu. Jednostavno, Kroford nosi ceo film na svojim plećima; nosi intrigu oko tabloidnog poslovanja, oko izvršenih ubistava, stvara dinamiku, napetost i, što je najteže, pravi od savršenog negativca ljudsko biće. Razume se da su britak scenario, nastao po romanu pisca koji ima oko za film, Semjuela Fulera, i efektna egzekucija režisera Fila Karlsona omogućili Krofordov ubedljiv performans, ali je u karakterizaciji lika obilato pomagala i oštra fotografija s kjaroskuro efektima u noćnim scenama personifikujući tako senčenjem sve nijanse Čepmenove mračne duše. Ona je u kombinaciji sa usmerenim osvetljenjem potpomagala i naraciju na taj način što je, na primer, u trenutku kada pred Čepmena dolazi matičar koji ga je venčao, uvlačila lice ovog prvog u senku koristeći situaciju u kojoj se Čepmen ljulja u stolici i tako licem ulazi ili izlazi iz snopa svetlosti pod stonom lampom. Na taj način se onemogućuje ovaj potonji da prepozna urednika Express-a kao misterioznog čoveka sa slike.



        Human Desire (1954) - Fritz Lang

Broderik Kroford je glavni negativac i u filmu Human Desire, Frica Langa. Međutim, ovde mu sparinguju isto takve glumačke veličine, glumci iz iste kategorije, Glen Ford i Glorija Grejam. Glen Ford je Džef Voren, mašinovođa na dizel lokomotivi, koji po povratku iz korejskog rata zauzme staro radno mesto, ali i pre rata iznajmljenu sobu kod jednog svog kolege sa železnice. Iako ćerka njegovog stanodavca gaji otvorenu naklonost prema njemu, Voren se spetlja sa Viki, ženom Karla Baklija, novopostavljenog supervizora u železničkoj kompaniji u kojoj i Voren radi. Bakli je posesivno vezan za Viki i ljubomoran na Ovena, bogataša kod kojeg je Viki odrasla. Nakon što je Viki posetila Ovena kako bi ga privolela da on svojim vezama pomogne da joj muž zadrži to dobro plaćeno radno mesto, Bakli posumnja da su oni vodili ljubav, pa inscenira susret sa Ovenom u vozu kako bi njih troje razrešili ovu škakljivu situaciju. Međutim, Bakli odmah nasrne na Ovena i ubije ga nožem. Kasnije, prilikom istrage, Džef, koji se nalazio u trenutku ubistva u istom vozu i tamo sreo osumnjičeni bračni par, da lažnu izjavu kako bi zaštitio Viki. Kada od nje sazna detalje u vezi sa ovim kriminalnim činom, a onda i o sadističkom odnosu Baklija prema njoj, Džef zatraži od Viki da napusti muža i da se uda za njega. Da bi do toga došlo njih dvoje moraju da od Baklija uzmu pismo koje je Viki pod prisilom uputila Ovenu, a koje je tereti u slučaju ubistva, kako njen muž više ne bi mogao da je ucenjuje. Da li je Džef sposoban da se suoči sa Baklijem i po cenu toga da će morati da ubije iz ljubavi ili će on napustiti Viki sumnjajući da je sve ovo neiskrena igra interesa koju je ona vešto osmislila – pitanje je na koje ćemo dobiti odgovor do kraja filma.


Oni koji ne žele da dobiju odgovor pre nego što odgledaju film neka preskoče ovaj pasus. Jer moram ovde da se dohvatim upravo tog raspleta filma zbog onoga što odstupa od nepisanih pravila žanra, zbog onoga što modifikuje i karikira uobičajene odnose između femme fatale i glavnog junaka film noara, autsajdera unakaženog zlehudom sudbinom umnogome obeleženom pogrešnim izborom partnerke. I ovde sve ide ka tome da se naš dobroćudni protagonista naivno potčini manipulacijama fatalne žene sve do trenutka kada se on prene iz tog večno ponavljajućeg noar košmara i reši da svoju izabranicu podvrgne testu ljubavi. Naime, on se vraća od Baklija i kaže joj da mu je, umesto da ga liši života, čak pomogao da pijan stigne do dispečereve kancelarije. Sažalio se i nije imao snage da ga napadne. Tada je ona ljutito uzvratila: „Ali ti si već ubijao!“, aludirajući na njegov angažman u Koriji. Džef joj sada otvoreno kaže da je sebična, da je ušla u vezu s njim samo zbog toga da bi se oslobodila muža, da ga zapravo ne voli. Viki je time potresena i sa suzama u očima mu kaže da ga voli. Džef je odlučan, baca joj u lice pismo koje je napisala Ovenu (našao ga je u Baklijevom džepu dok ga je nosio pijanog) i kaže da više ne zna šta je istina od onog što mu govori, a šta ne, ali nije ga više ni briga. Odlazi. Ovakvim raspletom dobili smo junaka koji ne prkosi bezglavo sudbini do kraja, već odlučuje da ne rizikuje i nastavi mirnim i, čak, monotonim životom vezujući se najverovatnije za običnu devojku kakva je stanodavčeva ćerka, dok Viki napušta muža kojem priznaje da voli Džefa iako ju je on napustio zbog toga što je želela da zbog nje počini ubistvo. Mi, kao i Džef, do kraja ne znamo da li je njena ljubav iskrena ili ne, ali donekle imamo razumevanja za njene poteze, jer je tokom života bila iskorišćavana, a u braku podvrgnuta torturi. Možda je to priželjkivano ubistvo njenog muža i bilo nužno kako bi ona mogla da nastavi normalan život. Pa ona od njegove ruke na kraju i strada. Zar ne?!


Fric Lang germanski precizno vodi ovu noar melodramu o strasnim odnosima unutar ljubavnog trougla uplićući zločin i njegove konsekvence dramaturški ubedljivo i gradeći, pritom, postepeno napetost koja kulminira u pomalo antiklimaktičkom i antikatarzičkom finalu. Kao da se poigrao na kraju i sa germanskim fatalizmom, pa je udelio svom junaku višak razuma kako bi ovaj nadvladao svoje strasti i tako izbegao kob sudbine.
Glen Ford i Glorija Grejam uz Broderik Kroforda bez greške i sa pasijom su nam preneli najdublji duševni sadržaj koji ispunjava ljubavnike i preljubnike u fatalnoj situaciji. Oni nas duboko uvlače u priču, pa ni ne primećujemo doprinos ostalih članova filmske ekipe. Fascinira scenografija koja uključuje prizore sa pruge posmatrane iz lokomotive (koloplet pružnih šina i pragova, njihova čvorišta sa skretnicama, premrežuju ekran i insinuiraju o prepletenosti i složenosti ljudskih veza), a zatim i iz unutrašnjosti voza gde se u klaustrofobičnoj atmosferi tesnog kupea događa ubistvo. I fotografija u filmu besprekorno beleži sve te scenografske osobenosti naglašavajući, pritom, odnos svetlosti i senki, pogotovo u napetim scenama u kojima Džef i Viki otvaraju dušu i razmenjuju osećanja. Posebno je upečatljiv momenat u kojem Viki kaže Džefu da želi da on ubije njenog muža. U tom trenutku senka zastora lustera pada na njeno čelo, dok Džef ostaje u kontrasvetlu – vidimo ga kao mračnu siluetu koja se dvoumi, ali ipak prećutno prihvata njenu želju.


Nadam se da sam uspeo da vam prenesem pre svega te tranzicione osobenosti film noara na primeru dva filma, koje tek minimalno odstupaju od osnovne žanrovske matrice. Ali i ako Scandal Sheet i Human Desire prihvatimo kao tipične klasične noar filmove, možemo uživati u vrhunskom tretmanu tema kao što je istraživanje slučaja ubistva kroz istraživačko novinarstvo i sukob koji se pri tome stvara između zahteva savesti novinara i njihove profesionalne nakaradne etike koja stavlja tiraž ispred pravde i istine. Ili ćemo uživati u arhetipskoj priči o strasti i zločinu kao posledici te strasti unutar ljubavnog trougla. Sve to dobijamo na tacni, jestivo i sočno, u uzbudljivim kombinacijama koje ne moraju da prizivaju egzotiku, ali postižu pun ukus i u konačnici zadovoljavaju apetit. Dakle, moja iskrena preporuka da se ovi filmovi odgledaju, jer zavređuju pažnju, a ujedno su i sastavni deo večne liste, liste 
sa pečatom Filmoonirije, koju čini 100 najboljih klasičnih noar filmova.

Comments

Popular posts from this blog

House of Sayuri (2024) & A Strange House (2024)

Najbolji vestern filmovi

Chime (2024) – Kiyoshi Kurosawa