Savremena mongolska priča – antologija (Logos, 2023)

 

Postoje zemlje u koje verovatno nikada nećete otputovati iako vas njeni pejzaži privlače, a ljudi i njihova kultura i tradicija fasciniraju svojom tajnovitošću i mističnošću. Takav je slučaj sa Mongolijom u kojoj se ta tajnovitost ogleda u neposrednosti veze ljudi-nomada sa prirodom kao i njihovoj sposobnosti da prežive u surovim uslovima pustinje, stepe ili tajge nad kojima briju oštri vetrovi, a masivni i teški oblaci donose hladnu kišu, susnežicu i sneg. Takvu sliku o ovoj udaljenoj, gotovo nenaseljenoj zemlji ja sam stekao prevashodno iz nekoliko filmova snimljenih tamo, a koji su na mene ostavili snažan utisak. Najpre je to bila „Urga” Nikite Mihalkova, koju sam gledao tokom devedesetih, a onda, mnogo kasnije, i Wolf Totem (2015) Žan Žak Anoa, The Eagle Huntress (2016) Oto Bela i Egg (2019) Cuanan Vanga. Vidljivo je već na osnovu imena autora (Rus, Francuz, Britanac i Kinez) da su filmske ekipe bile internacionalne i da to, zapravo, i nisu autohtoni mongolski filmovi. Takođe, pojedini dokumentarci snimani u Mongoliji, a koji su dospeli do međunarodne publike, plod su putovanja belosvetskih avanturista i prikaz njihovog viđenja ove daleke egzotične zemlje. Takav je i putopisni dokumetarac „Altajski prizori“ nastao pre desetak godina tokom geološke ekspedicije koju je predvodio jedan moj kolega iz NIS-Naftagasa, a snimala filmska ekipa Radio-televizije Vojvodine. Sve u svemu, vrlo malo toga izvorno mongolskog je dostupno današnjem gledaocu, ali i čitaocu ovde u Srbiji. Zbog toga je Logosovo izdanje „Antologije savremene mongolske priče“, u okviru Biblioteke Kosmopolis, prvorazredni događaj za sve one koji iz prve ruke žele da saznaju nešto više o Mongoliji i Mongolima.

Ipak, i ova knjiga pati od ograničenosti određene vrste. Naime, ona je izvorno objavljena na ruskom, u okviru Instituta za književnost „M. A. Gorki”, 2021. godine i uključila je samo pisce iz „Spoljašnje Mongolije” (današnja Republika Mongolija) i to prvenstveno one koji su završili visoke škole u Rusiji, ali ne i one iz Unutrašnje Mongolije, danas kineske autonomne oblasti, iako se tamo nalazi četiri miliona Mongola, za million više nego u zemlji matici. Mnogi od pisaca zastupljenih u ovoj knjizi završili su studije književnosti upravo na Institutu „M. A. Gorki”, što je i razumljivo, s obzirom da je Narodna republika Mongolija bila pod patronatom SSSR-a od 1921. do 1992. godine. Socijalističko uređenje zemlje i uticaj Sovjetskog Saveza doprineli su tome da u umetnosti prevlada (soc-)realizam i da, faktički, tek tokom devedesetih dođe do razvoja modernističkih i postmodernističkih praksi. To se lepo može videti iz hronološkog rasporeda priča prema godini rođenja pisaca u ovoj antologiji. U njoj je zastupljeno 27 mahom kratkih priča od isto toliko autora, dakle jedna po svakom odabranom piscu. Priređivač antologije je Onon Činbajar, prevodioci na srpski s ruskog su Mirjana Grbić i Ljudmila Joksimović, a redaktura prevoda i predgovor srpskom izdanju delo su Ulzinjam Enktuvšina.

Onon Činbajar i Ljudmila Joksimović

Socijalistički period u Mongoliji odlikovao se suzbijanjem verskog uticaja tibetanskog budizma, kao i predanja i mitova mongolskog naroda, sve to trpajući pod etiketu sujeverja, i time usmerio umetnike da slede realističke prakse. Ali, nije se moglo pobeći od tradicije, jer se u Mongoliji živelo i tokom dvadesetog veka onako kako se živelo vekovima pre toga. Usamljena domaćinstva razbacana po širokoj stepi živela su krajnje primitivno, u iskonskim vezama sa prirodom i sa običajima svojih predaka. Zbog toga su priče iz prve polovine „Antologije” obojene seoskim životom i onim što to „selo” reprezentuje: jurta – tradicionalni dom Mongola; degele – mongolska nošnja; obo – žrtvena piramida od kamenih oblutka posvećena mrtvima; nadom – ceremonijalne igre (rvanje, trke konja, streljaštvo). Zatim, neophodne domaće životinje, sredstva i alatke za preživljavanje: konji, psi, ovce, koze, krave, kamile; kizjak – sasušeni stočni izmet namenjen za potpalu; urga – dugačka motka sa omčom za hvatanje stoke; uzde s trenzeljima – žvalama za konje. Pa onda kuhinjski specijaliteti: kumis – kozje ili kobilje mleko; bodog i horhog – mesni delikatesi; buzi – jela od testa s mlevenim mesom; borcog – tradicionalni desert; arha – mlečna votka. Glavni neprijatelji Mongola u stepi su vukovi i šakali, a divlje životinje koje love su i tarbalančik – mrmot; sadža – tetreb ili mladi orao kojeg dresiraju i potom koriste u lovu na sitniju divljač.

The Eagle Huntress (2016) - Otto Bell

Sve to su, dakle, delovi scenografije i menažerije velikog broja priča koje za temu imaju starca na umoru koji iščekuje povratak najmlađeg sina iz rata („Čovek koji čeka poginulog”), kovača koji kuje leteća zaprežna kola da ga prenesu na onaj svet („Put u raj”), grupu starih, već prežaljenih ljudi reaktiviranih da bi zajedno izgradili tor za ovce („U dolini Nuramt”), potres koji je nastao u omanjem nomadskom naselju kada u njega odnekud doluta nepoznata devojčica („Nebeska devojčica”) ili tradicionalno spartansko vaspitanje muške dece koje se obija o glavu očevima („Vučja jazbina” i „Karma”). Ovi seoski motivi i teme prisutni su i u tri priče ispričane iz vizure deteta. Iz vizure dečaka koji zamenu za svoju odbeglu majku vidi u seoskoj učiteljici i pritom pati kao i tele koje je majka odbila od sise („Napušteni”), zatim iz ugla dečaka koji razmišlja o vernosti svog pastirskog psa („Naš pegavko uspravnih ušiju”), a onda i jednog junoše koji se sažalio na vučicu koja je dojila jare („Vučica i jare”). Tu su i pripovesti o ljubavi („Pošiljka” i „Susret”) i o preljubi („Monahove suze”, „Snovi koje sanja srce” i „U jeku leta”) u i oko jurti. Religiozni motivi prisutni su u storiji o majci i njenom sinu koji očekuje da postane novi lama („Greh dobrog dela”), kao i u onoj u kojoj izabranog novog lamu od sigurne smrti spašava verna domaća životinja („Konj”). Priče koje se dešavaju u provinciji i divljini mogu da imaju i moderni šmek. Takva je „U vlasti demona” u kojoj odbegli zatvornik-ubica pokušava da preživi ledenu noć u tajgi okružen gladnim šakalima, kao i „Utvrđenje” u kome preživeli japanski vojnik na bojištu u bespućima Mongolije doživi priviđenje koje mu spašava život.

Urga (1991) - Nikita Mikhalkov

Dakle, stil ovih ruralnih priča je realistički, gotovo bez nadahnutih opisa prirode i ukrasa u vidu bogatstva mudro izabranih stilskih figura bez čega nema ni uzvišene poetizacije. Kada govorimo o sintaksi upotrebljenih rečenica, u tekstovima su one uglavnom konvencionalne, proste proširene i složene, tako da nas često njihov ujednačeni otegnuti ritam uljuljka, da ne kažem - uspava. Novije priče, koje se nalaze pretežno u drugom delu knjige, odišu duhom modernizma i kao što su u njima te konvencionalne rečenice hibridno proširene ili, suprotno tome, okrnjene nedostatkom pojedinih imenskih i glagolskih dodataka, pa čak i samog predikata ili subjekta, tako su one i tematski raznovrsnije. Počev od „Šta tražim” iz 1980. godine selimo se u urbanu sredinu i okružujemo se problemima savremenog urbanizovanog i globalizovanog čoveka. Tamo je prisutna egzistencijalna kriza; otuđenost od uhodanog tradicionalnog načina života, a onda i od samog sebe. Na tapetu je potraga za novim identitetom otežana iskušenjima modernog grada. A to su: život u tesnim stanovima daleko od jurte i prostranstava stepe, nestanak porodičnih vrednosti, brojni poroci u vidu alkoholizma, narkomanije, kriminala. U „Kompozitoru” umetnik za klavirom ne može da preživi baveći se tom svojom profesijom, što ga baca u kandže alkoholne zavisnosti; u „Ženi” sredovečna žena i majka prinuđena je da pobaci, pa je u dugačkom redu na čekanju za abortus. U priči „Sve”, tekstu sačinjenom od rastrzanih, nervoznih rečenica, iz prvog lica nam se predstavlja sva beda i očaj mladalačke dezorijentisanosti, dok nam se u „Portretu” iznosi profil penzionera koga niko više ne prepoznaje i ko nikom više ne treba, tako da mu jedino preostaje da ode u starački dom. Ali ni tamo on ne može pobeći od samog sebe, od svojih demona, kao i od misli o blizini smrti („Tamo gde se čeka smrt”).

Egg (2019) - Quan'an Wang

U ovim novijim pričama primetan je uticaj ne samo ruske savremene književnosti, već i pisaca (post)modernista iz mnogih drugih zemalja, tako da u pripovesti o čoveku koji se zavetuje na ćutanje pred ženinim pridikama, a onda i pretvara u ribu („Nem kao riba”), vidimo tragove Kafkinog „Preobražaja”. Potom, „Put u inat”, koji ima razgovetnu, tečnu rečenicu, baziran je na evropskom simbolizmu, ali i istočnjačkom gorko-slatkom sentimentu. Takav sentiment i liričnost romanse poprimaju i već pomenute priče - „Susret” i „Pošiljka”. Uz ove tri kraće pripovetke istočnjačkog senzibiliteta najveći kvalitet u ovoj zbirci poseduju još dve moderne priče – „Šta tražim” i „Sve”, ali i neke od onih konzervativnijih iz prvog dela knjige: „Vučja jazbina”, „U vlasti demona”, „Nebeska devojčica” i „Greh dobrog dela”. Sve u svemu, „Antologija mongolske savremene priče”, ukoliko predstavlja reprezentativan i sveobuhvatan uzorak kratke proze, svedoči o tome da mongolska književnost ove vrste još uvek nije dostigla nebeske visine do kojih se doprlo u najvećim nacionalnim kulturno-umetničkim centrima, ali predstavlja neizostavni segment svetske književnosti dajući joj doprinos svojim temama i motivima, pa i pristupom koji se polako menja sa promenom državnog sistema i postepenim otvaranjem zemlje prema stranim uticajima.

Wolf Totem (2015) - Jean-Jacques Annaud