White Dog (1982) – Samuel Fuller

 

Od prve zamisli, da se neka priča u vidu književnog predloška ili originalnog scenarija filmuje, do široke distribucije završenog filma može da prođe vrlo mnogo vremena. Razlog tome obično nisu problemi nastali na samom snimanju, jer svaki dan snimanja papreno košta, pa se zbog toga zastoji tamo brzo rešavaju, već oni nastaju u postprodukciji i u postupku odobravanja i planiranja distribucije gotovog proizvoda. Jasno vam je da se tu najčešće radi o nekoj vrsti cenzure. Ukoliko ona nije zvanična, oličena u figuri cenzora ili cenzorske komisije, onda je nezvanična i sprovode je oni koji su radili na filmu, ređe članovi filmske ekipe, sami umetnici, a češće producenti, finansijeri filma. Takva sudbina obeležila je poslednji američki film Samjuela Fulera, White Dog. Kao da je bio uklet, od samog početka ovaj projekat nailazio je na brojne probleme. Još 1975. napisan je scenario prema istoimenom romanu, ali Roman Polanski, koji je trebalo da ga režira, biva povučen zbog svog privatnog sudskog procesa. Scenario završava u fioci na šest godina sve do trenutka kada Paramount konačno odluči da ga uz izvesne promene na scenarističkim rešenjima poveri Fuleru. Snimanje je trajalo svega mesec i po, ali tek nakon toga nastupaju paklene muke. Zbog rasističke tematike filma producenti su se uplašili reakcija različitih udruženja koja paze na moral i međurasne odnose u crno-beloj Americi, pa povlače film iz bioskopa a da on nije pošteno ni počeo da se prikazuje. „Beli pas” završava na TV-u gde se u okviru kablovskih sistema tek sporadično prikazuje. I tako to traje do početka devedesetih kada je film izabran za Fulerovu retrospektivu i tek potom biva prihvaćen od kritičara i nagrađen hvalospevima. Međutim, moraće da prođe još gotovo dve decenije da se White Dog prvi put pojavi u formi kućnog videa. Tada je (2008. godine) isprintano DVD izdanje u originalnoj, rediteljskoj verziji.

A šta je tu toliko rasistički škakljivo da je film morao da se cenzuriše od strane sopstvenih producenata? Fuler je u jednom trenutku izjavio da su ljudi iz Paramount-a bili u strahu od reakcija Kju Kluks Klana a ne od onih koje bi uputila udruženja za rasnu toleranciju. Vrlo moguće, jer svako ko pažljivo odgleda ovaj film shvatiće da je on u svojoj prirodi antirasistički. Izgleda da je u to vreme bilo opasno čak i da se umetnik bavi tim temama, a ne samo da zauzme pogrešnu stranu... Ali pređimo na konkretna dešavanja u filmu. Mlada glumica Džuli na povratku kući zavojitim putevima brdovitog Holivuda kolima udari psa. Videvši da je to jedan negovani, krupni, beli nemački ovčar, stavi ga u auto i odveze pravo kod veterinara. Iako veterinar predlaže da ga uspava, ona odluči da ga odvede kući i da oglas kako bi pronašla pravog vlasnika. Vremenom se zbliži s njim i čak ubedi svog ljubavnika da je dobro da ga zadrži u svojoj usamljenoj vili kako bi joj pravio društvo i branio je od potencijalnih napasnika. Upravo se to i desi kada na njen posed upadne nasilnik koji pokuša da je siluje. Beli pas ga obori i čeljustima zadrži sve do dolaska policije. Džuli je iznenađena njegovom agresivnošću, ali i oduševljena time što je toliko odan svojoj gazdarici. Pas, međutim, jednom prilikom, kada se iskrao iz kuće i sišao u naselje, napadne i ubije crnca koji čisti ulice. Potom i u prisustvu Džuli atakuje na njenu tamnoputu prijateljicu. Zabrinuta zbog nasilne prirode svog psa, Džuli ga odvede kod dresera koji obezbeđuje životinje za potrebe snimanja filmova. Kada pas napadne dreserovog saradnika crne boje kože, on je uputi Kizu, specijalisti za dresuru pasa. Kiz je crnac i odmah shvati da je Džulijin pas dresiran da napada crnce.

Za Kiza je ovaj slučaj „belog psa” izazov, jer je on već nekoliko puta bezuspešno pokušao da razdresira ove „pse rasiste”. On objasni Džuli da se ovakvi psi od rođenja podvrgavaju maltretiranju od strane crnaca, pa vremenom stiču refleks da ih napadnu pre nego što sami budu napadnuti. Sada Kiz traži da provede neko vreme sam sa ovim psom, da ga hrani samo on, ali i da se obučen u zaštitnu opremu rve s njim i tako ga navikne na blizak kontakt s ljudima crne boje kože. Dok traje taj proces beli pas uspeva da pobegne i nađe sebi još jednu crnu žrtvu, ali nakon toga, pošto Kiz izbegne da ga uspava tvrdoglavo nastojeći da promeni tu pseću narav, konačno uspeva da ga natera da mu jede iz ruke i liže njegovu tamnu kožu. Ali, da li je ta pseća ćud, koja je možda izlečiva od „rasizma”, uopšte sklona poboljšanjima? Da li je moguće vučju kožu zameniti jagnjećom? Naravno da nije! Zver ostaje zver, jer se ne može pobeći od svoje prirode. Žalosno je što se kao u basni i ovde ta osobenost zveri preslikava na čoveka. Neminovno se izvodi paralela između psećeg napada na crnce i rasne diskriminacije među ljudima. Ljudska dresura preko medija, recimo, utiče da se ljudi huškaju jedni na druge, a onda i mnogi podlegnu propagandi i ponašaju se kao besni psi. A ti besni psi u ljudskom obliku, skloni manipulaciji, danas napadaju crnce, ili bilo koje druge ocrnjene društvene grupe, a sutra će se okrenuti i napasti svoje gazde. Jer oni nemaju nikakav stav, ali imaju životinjsku ćud, skloni su agresiji i uvek traže žrtvu kako bi se oslobodili tog neprijatnog poriva.

Ovakve konotacije i razmišljanja o podtekstu priče o besnom psu koji kidiše na crnce, svakako da unose subverzivnost u Fulerov film, što ne čudi, s obzirom i na dotadašnju njegovu filmografiju obeleženu brojnim kontroverznim radovima. Međutim, pored toga što je subverzivan, White Dog je i jedan od najpesimističnijih filmova u Fulerovom opusu. Samim tim je on sebe sklonio iz sfere mejnstrima i komercijale u vode podzemlja gde vladaju kultovi, pa je onda pomalo i besmisleno govoriti o nekakvom dugom bioskopskom životu ovog filma. Kad već pominjemo kult da se osvrnemo i na ono okultno u „Belom psu”, to jest da se iz podteksta vratimo na sam tekst filma. A u tom svom prvom planu on nam predstavlja monstruoznu zver koja unosi jezu svojim iskeženim zubima, ali i dok je u nevinoj igri sa Džuli mi, znajući na šta je sve sposobna, strepimo da se iznenada ne ispolji njena zlokobna priroda. Dakle, pred sobom imamo punokrvni film strave i užasa sa svim svojim žanrovskim forama i rediteljevom veštinom da postavi mizanscen za horor scene i rasporedi kamere tako da budu u središtu akcije. Postepeno građenje tenzije sa klimaksom u scenama napada psa na ljude ostvaruje se brzom montažom, ali i sloumoušnom ispraćenim Morikoneovim melanholično-sentimentalnim skorom. Njegova muzička potka oneobičava celu atmosferu filma kojeg ispunjavaju široka prostranstva retko naseljena ljudima. Kao što je radnja krajnje ekonomično vođena bez narativnih digresija, tako i vizuelno pred sobom imamo praznu ulicu u kojoj se u sred dana nalaze samo pas i njegova potencijalna žrtva, zatim planinski pejzaž u kojem obitavaju samo dreser Kiz i njegova životinja ili vidimo Džuli samu na putu sa povređenim psom u rukama. Sterilni prikaz dramskog mimezisa striktno odvojenog od okruženja kao geografske i topografske činjenice, odnosno dijegetičko bez imalo primesa ekstradijegetičkog, čini da smo sasvim zatvoreni u svet filma, da smo u kavezu sa besnim belim psom i da nam odatle nema izlaza.