FILMOONIRIJA

  U sklopu proslave jednog mog dragog jubileja, hiljaditog odgledanog japanskog filma, reših da se ovde osvrnem i na one sinematske produkte Zemlje izlazećeg sunca koji su sasvim marginalizovani, donekle s pravom, s obzirom da zaista nisu neka posebno vredna ostvarenja, ali koji odišu entuzijazmom i radošću slobodnog stvaranja, nesputanom maštom i obiljem ideja domišljato upakovanih u narativ sveden rigidnim ograničenjima nametnutim niskim budžetom. Sirotinjski minimalizam ovih filmova očituje se u korišćenoj tehnici. To je početkom ovog veka, u eri tranzicije iz analognih u digitalne sisteme, podrazumevalo upotrebu kamera skromnih performansi sa, najčešće, supstandardnom, šesnaestomilimetarskom filmskom trakom namenjenom za televiziju i televizijski format slike 4:3. Ili su to bili, još uvek prisutni, „direct to video” projekti čiji su stvaraoci često primorani da snimaju na otvorenom, pod prirodnom svetlošću, jer je u zatvorenom prostoru potrebno obezbediti adekvatno veštačko osv...

  Poznata nam je ta američka ljubav prema oružju. Beše nekad Divlji zapad, a potom i pravna država sa isto tako krajnje liberalnim tretmanom institucije naoružavanja. Možeš i danas ući u prodavnicu, pokazati ličnu kartu, predati fotografiju uz popunjen formular, i odmah kupiti i preuzeti što ti je srcu drago; duge ili kratke cevi svih mogućih marki, vrsta i kalibara. Otuda su tamo česta „raspištoljavanja“, puškaranja, a onda i ranjavanja, nehotična ubistva ili hotimična, pa ubistva iz afekta koja često dovode do masovnih pogibija. Ne treba ni nabrajati silne filmove koji se bave ovom temom, najčešće prema istinitim događajima. U njima se oseća ta fetišizacija pištolja ili puške i mačizam onih koji ih poseduju i koriste. Toliko se to tamo nameće da nama, miroljubivim tipovima, prosto postaje neprijatna ta ogoljena demonstracija sile preko vatrenog oružja. Često mi je mučno da gledam sve te realističke trilere koji potanko iznose krvavu činjenicu za krvavom činjenicom bez da nas uron...

  Filmovi Bi Gana, iako tretiraju mučne ovozemaljske, životne i intimne ljudske teme, su eterične tvorevine satkane od snova, poezije, izmaglice, vode i vatre, utuljene svetlosti i blede tame. Oni su neuhvatljivi za čist logički pristup, jer ako im se tako priđe postaju neodgonetljive misterije. Najblaže rečeno, potrebno ih je gledati i slušati proširenog uma, proširene svesti. Takav je slučaj i sa Kaili blues-om ili Roadside Picnic-om , dugometražnim ostvarenjem koje je Gana lansiralo na internacionalnu filmsku scenu, ali i kratkometražnim The Poet and Singer , svojevrsnoj prethodnici  Kaili blues-a , koja  koristi isti milje , narativni okvir, glavne likove, ali i prepoznatljivu estetiku ovog kineskog talentovanog autora. U ovim filmovima prepliću se java i san, sadašnjost, prošlost i budućnost, i ti prelazi iz jednog u drugo su gotovo sasvim nevidljivi. Efekat je takav da se gledalac oseća kao da sanja, da je u svetu u kome je sve moguće, zbunjen, ali i uljuljkan, jer...