Siberiade (1979) – Andrei Konchalovsky

 

„Sibirijadom“ je Andrej Končalovski pokušao da obuhvati istoriju Rusije u periodu postojanja SSSR-a, od Oktobarske revolucije, ali i vremena koje joj je prethodilo, do šezdesetih godina prošlog veka, kroz višegeneracijske odnose između dve porodice u jednom malom mestu, Jelanu, smeštenom u danas najvažnijoj ruskoj naftnoj oblasti. Prvobitna zamisao državne komisije za raspodelu sredstava u kulturi bila je da se potpomogne filmski projekat kojim bi se obeležila prva decenija eksploatacije nafte u Zapadnom Sibiru, a koji u fokus stavlja vreme i okolnosti koje su tamo dovele do otkrića crnog zlata. Končalovski je, međutim, imao mnogo ambiciozniji plan; da kroz živote stanovnika Jelana alegorično predstavi večitu rusku konfrontiranost između bogatih i siromašnih, povlašćenih i poniženih, feudalne vlastele i kmetova, plemića i seljaka, konfrontiranost koja se produžava i u okvirima sovjetskog socijalizma kroz odnose oficira i običnih vojnika, građana i seljaka, partijskih funkcionera i radnika-udarnika, države i malog čoveka. Ispostavilo se da je ovakav plan bio ne samo preterano ambiciozan, već i megalomanski, dakle nerealan, pa ni četiri i po sata nisu bila dovoljna da se u kontinuitetu i koherentno prikažu ti odnosi kroz više generacija jelanskih porodica Solemin i Ustjužanjin. Čitav film je podeljen u četiri dela i svaki od njih počinje dokumentarnim snimcima koji su obeležili dato vreme. To je bilo neophodno zbog šireg društvenog konteksta i kako bi gledaoci bili upućeni da kroz živote seljana prozru tu ne tako ubedljivo datu alegoriju, da kroz klasnu i svaku drugu suprotstavljenost između porodica Solemin i Ustjužanjin uvide večitu rusku podeljenost i unutrašnji rat koji se vodi bespoštedno od srednjeg veka do današnjih dana.

To „večito“ oličava onaj večni deda koji se neprimetno provlači scenom od prvog do poslednjeg minuta filma, i to više kroz svest gledalaca, nego fizički, kao deo mizanscena. Ostali likovi se menjaju; neki umiru, drugi se rađaju, dok treći, vršnjaci tih istorijskih promena, odrastaju, sazrevaju i stare oblikujući te promene i, ujedno, menjajući se prema njihovim zahtevima. Na početku se upoznajemo sa Koljom Ustjužanjinom, kao dečakom, koji potkrada svoje bogate komšije Solemine. On, međutim, voli Nastju Solemin i želeo bi jednog dana da je oženi, ali zbog svojih revolucionarnih nazora, pružanja utočišta odbeglom komunisti Rodionu, zavadi se sa Nastjom. Ona se iz revolta naprasno uda za Filipa, svog daljeg rođaka, ali gonjena strašću ipak potom pobegne sa Koljom. Kolja tako ostavlja samog svog oca koji je ceo život posvetio krčenju tajge i pravljenju puta kroz šumu. Sam sa sekirom u ruci ubrzo on na tom nezavršenom putu i umire prepuštajući svoje beživotno telo toj nesavladivoj šumi da ga ona proguta.

U drugom delu, godine 1932, Kolja se vraća iz grada u Jelan kao boljševik sa isto tako radikalno levo opredeljenim sinom Aleksejem. Oni su došli sa ciljem da pronađu idealnu lokaciju za bušenje nafte. Međutim, kada uvide da gas izbija u rejonu močvare, i kada odluče tamo da započnu prve radove, narod se buni, jer zbog svoga verovanja da tu močvaru opsedaju zle sile ne želi da učestvuje u radovima. U tom trvenju Kolja se sukobi sa Spiridonom Soleminom, pa na kraju padne krv; Spiridon ubija Kolju. Mlađanom Alekseju preostaje samo da se vrati nazad u grad... Ponovo ga vidimo u Jelanu pred rat 1941. godine. On je tu mobilisan i odatle poslat na front. Prethodno se zbližio sa Tajom, naivnom seoskom devojkom. Taja mu obećava da će ga čekati dok se ne vrati ne znajući da će to čekanje potrajati sve do 1964. Do tada je Aleksej pregurao rat sa ordenom narodnog heroja, jer je spasao oficira Filipa Solomina, i, potom, moglo bi se pretpostaviti, živeo kao proleter marljivo izgrađujući socijalističko društvo.

Tek 1964. Aleksej se vraća u Jelan zajedno sa posadom i opremom za izvođenje naftnih bušotina. Ponovo se spanđa sa Tajom, ali shvati da se ona, dugo ostajući sama, odala razvratu. Trenutno je u vezi sa Aleksejevim šefom Tofikom. Saznavši to revoltirani Aleksej sabotira posao i izaziva zastoj na bušenju. Istovremeno, paralelno sa bušenjem u Jelanu, u Kremlju se razmatra projekat hidrocentrale i izgradnje veštačkog akumulacionog jezera u rodnom mestu Solemina i Ustjužanjinih. Filip Solemin, visoki funkcioner u ministarstvu vlade SSSR-a, zagovara ovaj projekat za svoj zavičaj smatrajući da je šira okolina Jelana neperspektivna po pitanju naftnih ležišta. Na licu mesta ponovo dolazi do sukoba između dve zavađene porodice, jer su Filip i Aleksej na suprotnim interesnim stranama. Da li će se dolina sa tajgom oko Jelana potopiti jezerom ili će postati industrijski naftni rejon, zavisi od rezultata bušenja, od onoga što Aleksej kao zaposlenik na bušaćem postrojenju pronađe bušenjem. Ispostaviće se da će njegova opsednutost Tajom dovesti do svađe među radnicima i do havarija tokom bušenja, ali će sve to ipak rezultirati naftnim otkrićem. Kako je tekla ta završna faza bušenja i šta je uslovilo da Zapadni Sibir postane najbogatiji Ruski naftni region, objasniću na kraju ovog teksta pod etiketom „Spojler!“. Preporučio bih da taj poslednji pasus pre gledanja filma pročitaju samo naftni geolozi i rudari, jer je to kataklizmično finale poučno za inženjere u smislu da im sugeriše kako ne treba raditi na naftnim istražnim bušotinama prilikom ulaska u produktivnu zonu, tj. strukturnu ili litološku zamku zapunjenu ugljovodonicima.

Končalovski je u svojoj megalomaniji i epskom zamahu zahvatio sve te bitne istorijske događaje, ideologije klasa i specifičnosti seljaka, radnika-proletera i bivše vlastele. Obuhvatio je i narodni mentalitet, prostu a široku i, pre svega, strastvenu i impulsivnu rusku dušu kroz prikaz života seljaka, njihovu promućurnost, ali i predrasude, praznoverje i tvrdoglavost. Nekako je i uspeo u prvoj polovini filma da nađe balans između svih tih elemenata i da uobliči jednu zanimljivu, složenu ali koherentnu i prilično jasnu priču u kojoj se prepliću seoski život, politička previranja, mistika tajge i narodni mit. Sve se to odvija i kao na javi, ali i kao u snu; postiže se, dakle, snoviti ugođaj. Nadrealno izgledaju bajkovita scena sa starim Ustjužanjinom, koji samo sa sekirom u ruci tvrdoglavo probija put kroz šumu, ili ona sa Koljom i mladim Aleksejem, kada otac i sin, sami u ukletoj močvari punoj senki, nespretno izazovu požar, vatrenu stihiju koja se razvuče po vodi zasićenoj barskim gasom* (vidi u fusnoti). Sve to je suptilno snimljeno kamerom Levana Patašvilija. Ubedljivo je, pak, predstavljeno i sazrevanje mladog Kolje, njegova ushićenost revolucionarnom ideologijom, ali i buđenje seksualnosti i, potom, njegova ljubav prema Nastji, ali i Nastjina prevrtljivost. Zatim, u drugoj četvrtini filma, i Aleksejeva zadojenost revolucionarnim duhom koji mu je preneo otac Kolja.

Povremeno se, i u prvoj i u drugoj polovini filma, izdvajaju akcione scene, koje bi svojom spektakularnošću možda pre našle mesto u akcijašu kakav je „Pomahnitali voz“, ali svojim osobenim tonom i podvlače mozaičnu strukturu filma. Takva je scena sa policijskim hapšenjem pobunjenika Rodiona pred očima malog Kolje. Ili ona iz II svetskog rata, sa Aleksejevim herojskim činom. Isto kao i završna scena sa zapaljenom bušotinom i borbom protiv vatrene stihije. Mozaična struktura je držana pod kontrolom i bila u funkciji naracije u prvoj polovini filma, ali u njegovoj drugoj polovini nestaje sklad i celovitost koji su prethodno uspostavljeni. Film postaje haotičan i histeričan, mislim, ponajviše zahvaljujući Nikiti Mihalkovu, koji glumi zrelog Alekseja Ustjužanjina, rudarskog radnika. Njegova razdraganost i neurotična rastrčalost kroz sve scene druge polovine filma guta ceo film, tj. briše njegovu osnovnu boju, matiranu tamnu nijansu koja naglašava tragiku nacionalne istorije XX veka. Međutim, čini se i da je Končalovski zbrzao tu epsku priču u njenom drugom delu, akcentujući neka nevažna zbitija, a zapostavljajući ili potpuno zaobilazeći ona krucijalna. Ljubavna epizoda između naftaša Alekseja i noseće Taje je nerazrađena i neubedljiva, pa se i motivisanost Mihalkovljevog lika, da se vrati na bušotinu i herojski postupi nakon havarije, dovodi u pitanje. Prema tome, zbog fragmentarne naracije i izdeljenosti na četiri celine, moguće je ovaj film gledati i samo do pola, bez te slabe druge polovine, dakle, dva i kusur sata umesto četiri i po. Nećete tada videti kako je nafta otkrivena, ali ćete upoznati rusku dušu, mentalitet, običaje i promenu sistema iz carskog u socijalistički, pri čemu su već tu oblikovani novi odnosi, ne sada između klasa, već između novoformiranih društvenih grupa i slojeva čije postojanje će se protegnuti sve do sloma SSSR-a. I što je najvažnije, uživaćete u filmu bez razočarenja koje donosi njegova druga polovina.

Pre onog obećanog „spojlera“ samo da naglasim izuzetan elektronski skor Eduarda Artemjeva, koji zvučno prati umetnute neme dokumentarne filmove i pojedine katarzične igrane scene. Najzad, evo i te prepričane završnice filma za one koji će sa gledanjem stati na polovini, kao i za naftne rudare i geologe zbog stručnog nauka (SPOJLER!): Aleksej radi za bremzom i reguliše pritisak na kolonu bušaćih šipki, dok dva kajlaša štiklaju šipke. Bušenje se odvija po planu, ali kad poslednji Ustjužanjin shvati da šef radilišta obigrava oko njegove Taje, namerno izazove havariju tako što ispusti kolonu šipki dok je ona bila zadignuta zbog štiklanja. Sada, ne samo da je on smestio šefu, zaustavivši bušenje na nekoliko dana, već je dao sebi fore da dok traje instrumentacija, vađenje alata iz bušotine, ode do svoje ljubljene seljanke i ubedi je da zajedno otputuju što dalje od ove zabiti, možda u Soči, na Crno more. Ona ne pristaje, pa se Aleksej rezignirano vraća poslu. Uslediće, potom, katastrofalna greška rudarske posade. Naišavši bušenjem na natpritisnuti naftni sloj, zbog neadekvatne isplake, njene manje gustine, kao i zbog toga što sigurnosni ventil, preventer, nije bio dobro zatvoren, dolazi do nekontrolisane erupcije i paljenja nafte na bušaćoj platformi. Ogromni požar, izazvan verovatno otvorenim plamenom u blizini usta bušotine ili varničenjem električnih uređaja, osvetlio je čitavo selo, a zatim ga i pomračio kuljajućim dimom, izazvavši smrt i teške ozlede nekoliko rudara. Bilo bi i više žrtava da ratni heroj Aleksej Ustjužanjin nije smelo uleto u vatrenu stihiju da spašava svoje kolege, dajući pritom i sopstveni život. Skupa cena je plaćena, ali je i otkrivena nafta u zapadnom Sibiru. Od tada, od sredine šezdesetih, umesto gradnje hidrocentrala počela je eksploatacija nafte u jednom, kako će se kasnije ispostaviti, od najvećih i najbogatijih naftnih basena sveta, pa je SSSR, odnosno Rusija, takvim kapitalnim otkrićem učvrstila svoju visoku poziciju na geopolitičkoj mapi sveta.

 

*Barski gas, metan, se stvara tresetizacijom u močvarnim zonama. Kod Jelana je očigledno bilo i dodatnog metana, ali i etana, propana, zbog prisustva ležišta ugljovodonika u potpovršinskim strukturama, i to u visokim koncentracijama, s obzirom da je jedna zapaljena šibica mogla da izazove tako veliki požar. Seljani Jelana su kroz generacije doživljavali loša iskustva u močvari. Povišene koncentracije ugljovodonika, ugljendioksida, sumpornih jedinjenja mogle su da izazovu malaksalost, nesvestice, pa čak i priviđenja, što je uticalo da oni zonu močvare doživljavaju kao đavolji zabran, mesto gde nečiste sile kolo vode.