The Terrorizers (1986) – Edward Yang

 

Filmovi koji potiču iz zemalja naseljenih mongoloidnom rasom često stvaraju konfuziju kod zapadnog sveta. Jasno vam je i zbog čega; tipične fizičke karakteristike pripadnika ove rase su prisutne kod njih bez izuzetka: pljosnato lice sa istaknutim jagodičnim kostima, zatim kose, tamne oči, pa crna, ravna i oštra kosa. A lica glumaca i njihova facijalna ekspresija su ono što najviše prikiva pogled gledaoca. Pogotovo onoga koji veruje u fiziognomičku hipotezu da crte lica otkrivaju karakter i emocionalno stanje određene ličnosti. Zbog toga azijski filmovi, ukoliko nisu jednostavne priče sa manjim brojem likova, predstavljaju često nerešivu enigmu, jer se teško uviđa ko je tu ko, a onda i kakve su tu intrige u pitanju, ko i na koji način učestvuje u njima, kako se zapliće radnja, kako se raspliće. Moderni i postmoderni filmovi uglavnom nemaju klasičnu dramsku strukturu, pa ne počinju ekspozicijom, uvodnim delom u kome nas upoznaju natenane sa likovima, već uleću pravo u zaplet. Ukoliko su još to kompleksne priče koje se odvijaju paralelno na više frontova, sa više različitih aktera, onda smo u velikom problemu. Takav je slučaj sa filmovima poznatog i priznatog tajvanskog autora Edvarda Janga. Tu smo u nebranom grožđu, u tzv. zamci „Confucius-confusion“. Jangove filmove morate pratiti sa konstantno budnom koncentracijom, ne gubiti moral kada nešto ne shvatite ili kada imate osećaj da je sve nepovratno izgubljeno. Nekako on uspeva da do poslednje klape i poslednjeg montažnog reza razjasni sve te situacije ili barem da vas ubedi da njegov film ima i glavu i rep, pa ako i ne shvatite sve odmah posle odjavne špice, postoji velika verovatnoća da ćete naknadnim razmišljanjem i promišljanjem filma svu tu kakofoniju događaja i izražaja pretvoriti u homogenizovani beli šum i tako ih (nakon dugotrajnog preživanja) ipak lagano svariti. Nisam probao da ih repriziram, ali pretpostavljam da su na drugo gledanje njegovi filmovi neuporedivo jasniji, i da takvi postaju već u hodu, a ne tek naknadnim promišljanjem.

The Terrorizers je još jedan Jangov film o stanovnicima urbane džungle, njihovim svakodnevnim problemima i povremenim ekscesima. Težeći uvek da obuhvati što više od tog modernog grada, on poseže za mozaičnom strukturom paralelno prateći veliki broj građana unutar njihovog životnog prostora i unutar spleta odnosa koji oni razvijaju sa ljudima iz svog okruženja. Kako to ne bi ostala jedna složena a haotična priča, Jang sve te pojedinačne izolovane zajednice usmerava u jednom pravcu, tako da one konvergiraju jedna ka drugoj, međusobne se prepliću, i, konačno, zajedno stižu na cilj, cilj koji je još od početka imao u svojoj glavi sam scenarista i reditelj, tj. Edvard Jang, tvorac tog simulakruma jedne ubrzano rastuće metropole. The Terrorizers je, za razliku od većine njegovih filmova, sporijeg tempa, pa onda i razgovetniji, jasniji za nas, zapadnjake, slepe za pojedine specifičnosti žute rase i „žute“ kinematografije. Međutim, preplitanje jave i sna u završnici filma i ciljana mistifikacija, rasplet bez raspleta, utiče da je i ovaj Jangov film težak za praćenje. Imam utisak da bi on bio za mene mnogo značajniji reditelj da ima drugačiji pristup, da su mu filmovi fokusiraniji, vizualniji, da govore više gestovima, mimikom, slikom, nego rečima. Ovako, Cai Mingljang, Hou Sjaosen, pa tek onda, možda, Edvard Jang, čine moju vrhovnu trijadu tajvanskih sineasta. Kažem „možda“, jer ne treba zaboraviti da je tu negde i Ang Li.

„Nasilnici“ su stanovnici Tajpeja koji, svi odreda, imaju nekoga koga terorišu. U centru pažnje je bračni par u završnoj fazi braka; muž, doktor posvećen poslu i sklon da bez skrupula napreduje u poslovnoj hijerarhiji, i žena, romanopisac u dilemi da li da nastavi da piše beletristiku, što joj odvlači misli od pretrpljenog pobačaja, ili da se zaposli u novinskoj agenciji koju vodi njen bivši dečko... Pucnjava dole na asfaltu ispod njihovog stana čini se da nema nikakve veze sa ovim bračnim parom. Naime, desila se policijska racija prilikom koje su pohvatani ili pobijeni članovi bande u jednom obližnjem stanu, svi osim devojke glavnog mafijaša. Nju je prilikom bekstva snimio mladi nezaposleni fotograf, koji se momentalno zaljubio u nju. To ga je, izgleda, povuklo da iznajmi stan u kojem su boravili mafijaši. Devojka mafijaškog bosa sklonila se kod roditelja i tamo se dosađuje u samonametnutom kućnom pritvoru. Dokona, uzela je telefon i počela da okreće brojeve iz zgrade u kojoj se nalazi taj stan pod zakupom mafije. Okrenula je telefon tog stana, ali i slučajno natrapala na broj pomenutih muža i žene. Zakazala je ženi sastanak u mafijaškom stanu kako bi joj, navodno, iznela neke kompromitujuće činjenice o njenom mužu. Ali namera joj je samo da je navuče na onog fotografa. Zašto? - Eto tako, sprdnje radi. Tako je spisateljica, nakon što se čula sa tom zafrkantkinjom, nakratko videla i zbunjenog fotografa i sada je kakva-takva veza uspostavljena između nje i njenog muža, s jedne strane, i likova i okolnosti povezanih sa onom policijskom racijom, s druge. Muž je, inače, prijatelj policijskog inspektora koji je vodio tu raciju, pa su veze između ovih paralelnih životnih tokova naizgled još jače.

Ipak, bračna kriza, kao posebna grana priče, teče sasvim nezavisno do određenog prelomnog trenutka, momenta dramske peripetije. Žena se zaposli kod bivšeg momka nakon što ostavi i muža i posao romanopisca iako baš tada za poslednji svoj roman dobije nagradu. Muž ne želi razvod, postaje vrlo ljubomoran, jer pretpostavlja da mu je žena u zagrljaju bivšeg dečka, pa nakon što dobije otkaz na poslu, očajan, pomišlja da je vrati milom ili silom. Još jednom se dotiču dva lanca događanja tako što fotograf prepozna u novinama nagrađenu spisateljicu i, pošto od svoje devojke sazna da se u nagrađenom romanu radi o nevernom mužu, pokuša da spisateljičinog muža upozori da mu je žena možda svesna da je vara... Ovde treba zastati! Nije jasno rezonovanje fotografa, niti motivi da se umeša u privatni život bračnog para. Čini se da on njih gotovo ni ne poznaje, pa otuda njegov drastičan potez nije ni najmanje dramaturški opravdan. A taj potez, ni manje ni više, glavni je katalizator onoga što se dalje dešava u odnosu između muža i žene. Jer muž sada taj njen roman o preljubi shvata kao signal da je ona, zapravo, bila neverna u braku. U njemu sve ključa i spreman je da radikalno postupa, bez predumišljaja, samo iz strasti, pa nam je jasno da će se stvari oteti kontroli.

U završnici, shodno tome da li rasplet vidimo kao asocijalno i nasilno ispoljavanje muževe rastrojenosti ili samo kao njegovo snevanje o osveti (možda i ženin ružan san), dobijamo dva moguća epiloga. Krvavi pir sa ubistvima ili samo košmar koji rezultira samoubistvom. Kao da je malo što nam autor pruža pregršt različitih gradskih života i sudbina, već on cepa pojedine sudbine na više mogućih varijanti. A kao šlag na tortu, u poslednjem kadru prikazana nam je ženina jutarnja mučnina. Pitamo se sada da li je ona, ta mučnina, znak njene trudnoće i buduće pojave još jednog građanina, koji će, kao pastorak, dalje komplikovati složene porodične odnose izgrađene na prolivenoj krvi, ili je to samo njen stomačni odgovor na onaj ružan san. Da, zaista je Jang zakukuljio i zamumuljio svoju priču, ali je ipak, nemam pojma kako, opet nekako uravnotežio sve rukavce te pripovesti i zaokružio ih u jednu smislenu celinu. I opet je uspeo izboksovati (kao da sledi geštalt filozofiju) da je celina više od zbira njenih sastavnih delova. Moglo bi se naći sijaset prigovora na uverljivost pojedinih epizoda, na ponašanje aktera, uslovljenost njihovih postupaka ili nerazrađenost karaktera, koji su ponekad dati čisto tipski, pa čak i na prisustvo brojnih stereotipa, ali u konačnici dobijamo jednu mozaičnu sliku grada, onakvu kakav je on zapravo danas, razuđen, isfragmentisan, pluralan, ali i uniformisan ljudskom pohlepom i sebičnošću. Dobijamo time i sliku otuđenog pojedinca koji traži svoje mesto pod suncem u toj betonskoj džungli. Edvard Jang nam, dakle, slika grad iz svih uglova. Čini to živo i upečatljivo. Prenosi nam tu njegovu krvavu dušu i srce čiji puls osećamo. To što nam je nemoguće da se uporedo, uz živopisni gradski ambijent, bliže vežemo i saosećamo i sa nekim od aktera, nije omaška autora, već rezultat savremenih globalnih strujanja – dekadencije i urušavanja naše civilizacije, što se očituje kroz prikazane ljudske sudbine. Utom pre ćemo da razmišljamo u kakvom mi to svetu živimo i kuda sve ovo vodi. Bićemo podstaknuti na preispitivanje pošavši od samog sebe, a oni retki, najsavesniji, možda će i da se promene, da postanu bar malo bolji ljudi. No, ne tražimo previše od umetnosti. Ona, iako može ponekog da oplemeni, ipak ne može da promeni svet.