Snoviđenja XXXV – Ispovest jednog treš-metalca

 

Odrastao sam u kući u kojoj se nije slušala muzika. Radio je televizor non-stop, što znači da je postojao neki pozadinski šum koji je povremeno uključivao i raznorazne melodične zvukove. Ali registrovao sam muziku s pažnjom tek na komšijskim bučnim radio-aparatima i to je onaj prvi „treš“ koji je zapljusnuo moj do tada nečujni život. Istina, nisam tu nalazio nikakvo zadovoljstvo, pa čak ni na radio talasima urbanog Studija B koji sam pasivno slušao kod majke mojih tadašnjih drugara. Prekidao sam igru s njima samo kad je uletao onaj džingl za vesti. To mi je, eto, bilo simpatično.

Moja zainteresovnost za muziku nastupila je sa kupovinom prvog gramofona. Krenuo sam u školu, došle su obaveze, a onda i poriv da se one zaobilaze. Slušanje ploča mi se činilo dostojnom zamenom za učenje, pa onda i kad me moji roditelji upitaju što ne učim, kažem samo – slušam ploče! Začudo, posle tog mog odgovora oni se ućute i ne insistiraju dalje na školskim obavezama... A te ploče su bile tadašnja pop muzika uz poneki zalutali narodnjak. Uostalom, živelo se u staroj Jugi gde su sva izdanja bila pod okriljem PGP RTB-a i Jugoton-a, pa je onda i izbor bio sužen. Ipak, preko novina sam došao do poklon-singlice grupe Smak i, iako za „Rok cirkus“ i „Hirošimu“ još uvek nisam bio sasvim spreman, osetio sam ono „nešto“ u gitarskoj distorziji Točkovih dubokih rifova.

Sve se promenilo kada me je drugar iz škole pozvao kod sebe da slušamo ploče. Gocetova familija je bila imućnija od moje, pa je on mogao da priušti kvalitetniji gramofon i bolje i jače zvučnike. Takođe, njegova kolekcija ploča je bila bogatija sadržajima. Uključivala je i neka izdanja iz inostranstva, mada su gro stvari ipak činili pijačarski polovnjaci. Ali ti polovnjaci su, činilo mi se, bili ono što do tada nigde ni u ludilu nisam mogao da nađem, čak i da sam to tražio; hard-rok i glam-metal albumi svetski poznatih bendova. Rainbow, Whitesnake, Deep Purple i dr. su se ređali na njegovoj polici. Naravno, nije mi dozvoljavao da bilo šta od toga nosim svojoj kući, suviše su mu te ploče značile, pa sam morao često da svraćam kod njega kako bih tamo slušao tu raritetnu muziku. Jednom mi je pozajmio Helloween-ov Keeper of the Seven Keys, samo da ga presnimim na kasetu i da ga odmah potom vratim. Ali, to se desilo mnogo kasnije, onda kada sam već bio iniciran u treš-metal.

A inicijacija je išla ovako. Na rođendanu kod naše školske drugarice Goce se dokopao kasetofona, jer je pri ruci imao kasetni snimak novog, živog albuma Iron Maiden-a, Live After Death, odmah me pozvao kako ne bi bio sam okrivljen da minira žurku, i zajedno sa mnom pustio ove sablažnjujuće zvuke, sablažnjujuće za sve osim za nas dvojicu. Dok su drugi napuštali prostoriju, on mi je govorio o predstojećem „Hitu godine“ radija 202. Kod kuće sam u zakazano vreme upalio radio i odslušao kandidate Vlade Jankovića Džeta za najbolju pesmu godine, zapravo predloge slušalaca ovog popularnog radija za mlade. Bio je kraj 1986. i predlozi su se suzili na dva pobednička takmaca, Metalikin Master of Puppets i The Final Countdown od grupe Europe. Na prvo slušanje moja naklonost išla je ka „Evropi“, ali narednih dana mi je Master of Puppets ušao u glavu i odatle nisam više mogao da ga izbacim.

Usledile su grozničave godine praćenja svega onoga što je imalo veze sa treš-metalom. Slušao se Džetov „Hit nedelje“, ali i „Metalmanija“ Jadranke Janković na Studiju B, zatim i radio emisije Davida Vartabediana. Tokom devedesetih pojavila se i televizijska emisija „Hard Metal“ na TVNS, koju su uređivali i vodili braća Polzović, a koja je emitovala aktuelne muzičke spotove iz žanra, uglavnom preuzete sa MTV-jevog Headbangers Ball-a. Čitao se časopis „Rock“, potom i „Hard Metal“. Krajem osamdesetih jedini način da dođem do retkih novih izdanja treš-metal produkcije bilo je naručivanje nasnimljenih piratskih audio kaseta. Naručivao sam sve te presnimljene albume čak iz Kopra, koji je tada još uvek bio u zajedničkoj nam državi. Ubrzo će se pojaviti i ulična piratska prodaja na ovim nosačima zvuka. Moj boravak u Beogradu tokom ratnih devedesetih poklapao se sa procvatom ovog muzičkog sivog tržišta. Tada se na običnim, jeftinim audio kasetama ispred SKC-a moglo nabaviti sve što je u tom trenutku aktuelno u svetu metala.

Preostala mi je još jedna jedina neostvarena želja – da sve te moje omiljene bendove čujem i uživo. Nije bilo davno kad sam bežao iz kasarne na stražarsku ispostavu, na železničku stanicu u Vranju, kako bih kod železničara na televiziji (u kasarni je televizija bila zabranjena) odgledao nastup Metalike na Freddie Mercury Tribute koncertu, koji je tada prenošen na jednom od državnih TV kanala. Čitava ta avantura zbog one njihove tri pesme! A sada sam u Beogradu i polako, iako tek sporadično zbog sankcija i ratnog stanja u kojem se zemlja nalazila, počinju da pristižu strani bendovi. Pre toga sam imao vatreno krštenje na Spensu u Novom Sadu 31.08.1991, kada je održan „Hard Metal“ festival na kome su učestvovali najprestižniji domaći sastavi black, death i thrash metal usmerenja. Bloodbath, Sanatorium, Rapid Force, Stribog, Bombarder, Heller... Potom su u Beograd došli i oni strani, ne baš iz prve kategorije, ali meni isto tako dragi, čupavi, prljavi metalci.

Entombed, Napalm Death, Down The Drain, Biohazard… bili su oni koji su svraćali u omraženu Srbiju devedesetih, da bi tek sa otvaranjem zemlje u ovom veku došlo do gostovanja i onih najvećih bendova. Tek tada su nastupali Metallica, Slayer, Testament, Exodus, Overkill i dr. Ali prelaz u XXI vek bila je i prekretnica u mom privatnom životu. Zaposlenje i preokupacija poslom stišali su moj žar za treš-metal muzikom iako su ga povremene posete koncertima razgorevale. Ipak, prelomna tačka posle koje nema povratka bio je Motorhead-ov koncert na Tašmajdanu leta 2002. godine.

Došao sam u Beograd u rano popodne autobusom iz Novog Sada. Mada je koncert zakazan uveče, odmah sam se, kao vučen nekom nevidljivom silom, uputio ka Tašmajdanu. Kapije tog prirodnog amfiteatra bile su još uvek otvorene, pa sam ušao, popeo se na tribine i opružio izlažući se blagom suncu kasnog leta. Iznenada, nedugo po mom prispeću, Lemi i ekipa su izašli na binu, uzeli instrumente i počeli da se štimuju. Predosećajući da će uslediti i nešto više od tog zatezanja žica i činela i podešavanja ozvučenja i scenskih efekata, ustadoh i uputih se ka bini. Bio sam tamo sam kao duh i izgledalo mi je nestvarno da sam samo na dvadesetak metara od svojih idola, dovoljno blizu da čujem svaki njihov glas, to uobičajeno ćaskanje i dogovaranje pred nastup. Predosećaj me nije varao. Posle nekog vremena uzeše u ruke instrumente i na Lemijevo one, two, three… poče svirka. Otprašili su Damage Case pošteno, kao da su pred sobom imali hiljade fanova, a ne samo jednog jedinog. Znam da me nisu ni primetili, ali neko moje unutrašnje uverenje je govorilo da sviraju za mene. Uostalom, rok koncerti su sami po sebi razmena energije i, kao što sam ja bio prostreljen tim njihovim duševnim strujanjima transponovanim kroz telo, instrumente i zvuk, tako su i oni neminovno nekako percipirali moj refleks; moje vibracije, u vidu jeze, žmaraca i ritmičnih pokreta, izazvane pobuđenim vitalnim centrima moga bića. Iako ti centri nisu isto što i erogene zone, to čuvstvo se po svom intenzitetu može porediti sa seksualnim zadovoljstvom.

Polumrtav zbog neprospavane noći i zbog umora od dugog hodanja, stajanja, trzanja tela i mlaćenja glavom u odsečnim ritmovima furiozne muzike, umoran i od tih silnih decibela, tek ujutro stigoh kući gde sam momentalno zalegao na krevet i utonuo u san. Ali san je bio grozničav, a ujutru sam se probudio još umorniji, iscrpljen i bolestan. Nisam imao ni malo energije u sebi. Kao da se ta energetska razmena odvijala samo u jednom smeru; da sam ja davao ništa ne primajući. Uvideo sam da sam naprasno ostario, da su obaveze i rutina života odraslog čoveka istrošili moju mladalačku energiju, da su čak i otupili tu buntovnu oštricu i želju da se ide, hrli tvrdoglavo u sopstvenim nagonom zacrtanom smeru i uprkos suprotno usmerenom mejnstrimu koji je sve oko mene halapljivo gutao. Problem, pak, nije bio samo u meni i mojim godinama. U tom bunilu mi je sevalo kroz glavu da treš-metal i, uopšte, rokenrol gube svoju suštinu sa nastupanjem ere digitalizacije i „kristalno čistog zvuka”. Ova muzika je time sterilisana, uštrojena. S druge strane, na koncertima se udaljava publika od bine i izvođača, zabranjuje se stejdž dajving i bilo kakav blizak kontakt između sada konfrontiranih strana. Neminovno ta do tada jaka hemija i razmena energije između jednih i drugih slabi, pa se i celokupni taj žanr, a ja bih rekao i pokret, urušava. Takav sam imao utisak i, nažalost, kao da sam se sasvim lako pomirio sa takvim stanjem. Ne samo da sam počeo da preskačem koncerte, već sam i kod kuće manje slušao tu tzv. ekstremnu muziku, a više onu „uobičajeniju” za moje godine; klasični rokenrol, bluz, pomalo i džez i klasiku.

Ipak, ritam je oduvek bio ono što me prvo privlači muzici, više nego melodija. Takođe, i sirovi zvuk dobijen na muzičkim instrumentima, žičanim, pre svega, jer sa žica mi se vibracijom najlakše prenosi to pulsiranje duše-tela. I, konačno, buka! Zvuk mora da bude žestok, strujom distorziran, jer, valjda, takav mi je temperament, ili sam suviše buntovan, antiprotivan, pa je buka najdirektniji način da pokažem svoj revolt prema učmalom okruženju. Sada, kada manje slušam metal, čak i u tom džezu, pa i klasičnoj muzici, pronalazim i ritmove i sirovost i buku. Nalazim jednu kontra-kulturu, kontra-estetiku, kontra-stav, kontra-htenje, kontra-želju, kontra-nagon... I dalje, pored svih tih preležanih rana, životnih trauma, ja ipak nalazim snage da, na ovaj ili onaj način, udaram kontru. I to je znak da je ono mladalačko u meni još živo, da se nekako i dalje batrgam ostajući svoj na svome. Pa sad, ja vas pitam, s obzirom na mojih pola veka potrošnje, malo li je to, ta preživela, pretekla mladost?!

P.S. Osim sopstvene prirode, a pre svih tih javnih ličnosti, medijskih popularizatora treša i svakog drugog metala, na muzičko profilisanje moje ličnosti tokom formativnih godina uticalo je ponajviše moje neposredno okruženje. Pored pobratima Goceta, tu je bio i Maks, koji mi je vrlo rano otkrio Nuclear Assault, ali i širio vidike sa hardkorom, pankom, eksperimentalnim japanskim džezom (istina, neuspešno); potom Svicki, tako što mi je vidike vraćao ka glavnom toku sa Psihomodo popom i sličnima, istovremeno pružajući mi moralnu podršku da ne odstupam od svojih principa. Čizu hvala što je održavao moj buntovni bes podmećući mi albume AC/DC-ja, one s kraja osamdesetih, kada braću Jang i društvo više niko nije slušao. Podobni provokator mi je bio i Topo iliti Cura, dugokosi dobroćudni džin, koji je razmenjivao sa mnom audio i VHS kasete sa koncertima metal grupa, ali je bio „zaboravan“, pa mi moju imovinu uglavnom nije vraćao. Prekinuli smo kontakte kada je prodao moj pozajmljeni vokmen marke Sony, onaj omiljeni, koji mi je deda kupio na pijaci u Sokobanji. Kasnije, kada je umro od prevelikih količina droge i alkohola, požalio sam što sam ga od tog incidenta sa vokmenom pa sve do kraja njegovog kratkog života izbegavao. Podrška mi je bio (pre svega krećući se sa mnom po koncertnim beogradskim salama gde su nastupali svi ti ekstremni opskurni bendovi) i Morbid, zaluđenik za grajndkor i det-metal. Čak toliki fanatik da je smatrao „Ejs Venturu, pet detektiva“ najboljim filmom svih vremena, samo zato što u njemu postoji jednominutna scena sa koncertnog nastupa grupe Cannibal Corpse. Last, but not least, tu je i Sale, seoski pajtaš s kojim sam se pivom branio od trulih narodnjaka, turbofolka i svog onog „treša“ koji guši običnu srpsku provinciju. Bilo je, svakako, još njih, i još toga, ali moj mozak, spržen bukom, besom i alkoholom, ne može baš sve da pamti... Ne, nisam zaboravio ni Sigeta ni još neke face, ali njih ovaj put neću pominjati.