The Passenger (2023) – Carter Smith

 

Poznata nam je ta američka ljubav prema oružju. Beše nekad Divlji zapad, a potom i pravna država sa isto tako krajnje liberalnim tretmanom institucije naoružavanja. Možeš i danas ući u prodavnicu, pokazati ličnu kartu, predati fotografiju uz popunjen formular, i odmah kupiti i preuzeti što ti je srcu drago; duge ili kratke cevi svih mogućih marki, vrsta i kalibara. Otuda su tamo česta „raspištoljavanja“, puškaranja, a onda i ranjavanja, nehotična ubistva ili hotimična, pa ubistva iz afekta koja često dovode do masovnih pogibija. Ne treba ni nabrajati silne filmove koji se bave ovom temom, najčešće prema istinitim događajima. U njima se oseća ta fetišizacija pištolja ili puške i mačizam onih koji ih poseduju i koriste. Toliko se to tamo nameće da nama, miroljubivim tipovima, prosto postaje neprijatna ta ogoljena demonstracija sile preko vatrenog oružja. Često mi je mučno da gledam sve te realističke trilere koji potanko iznose krvavu činjenicu za krvavom činjenicom bez da nas urone u karaktere i prirode tih poremećenih ljudi (ali i njihovih žrtava) i filmski nam objasne šta je do takvog njihovog mentalnog sklopa dovelo. Svako pravilo, da bi bilo pravilo, mora da ima i svoje izuzetke. Pred nama je američki triler koji s pravom ispred tog „triler“ ističe „psihološka drama“, jer su u njemu pažljivo prostudirana dva glavna lika; naoružani otmičar, ubica, i njegova žrtva. Istina, u The Passenger se akcenat stavlja na žrtvu i njegovu traumatičnu prošlost, ali, istovremeno, kroz neverbalno delovanje kidnapera i njegova pitanja i savete upućene otetom mladiću, mnogo toga saznajemo i o umu i duši ubice.

Rendi Bredli je tihi mladić koji je zaposlen u restoranu pokraj pustog puta negde na američkom srednjem zapadu. Zbog svoje povučenosti i pitomog karaktera izložen je maltretiranju jednog, isto tako, mladog kolege i njegove devojke. Kada oni prekardaše umeša se Benson, treći Rendijev kolega, momak tih kao Rendi, ali sa nečim zlokobnim u pogledu što ono dvoje prepadača odvraća od njega. Benson iznenada odlazi do auta, uzima sačmaru, vraća se i bez pardona upuca momka i devojka, zatim i sredovečnog šefa restorana, a Rendiju poštedi život u poslednjem trenutku, navodno kako bi mu pomogao da se ratosilja leševa. Potom ga odvodi sa sobom autom, dok ovaj drhti u šoku i od straha za svoju sudbinu. Benson, hladan kao led, vozi niz put do prvog sledećeg restorana brze hrane, gde izaziva scenu sa konobaricom nazivajući je osobom koja je straćila svoj život. Rendiju, pak, u oči kaže da je on neko ko može da postigne nešto u životu... Potom se voze do Bensonove bolesne majke, kojoj ovaj donosi hranu i cigarete, a potom nastavljaju besciljno dalje razgovarajući o Rendijevim intimnim problemima. Benson iz njega klještima izvlači reči, pa saznaje da je ovaj nevin, ali da je imao devojku koja ga je ostavila iz nepoznatih razloga. Kritikujući njegovu mlakost i neodlučnost natera ga da odu do nje i da on konačno sazna zašto ga je ona ostavila.

U tržnom centru, u kome Rendijeva devojka radi, Benson prisustvuje njihovoj raspravi i uverava se da je razlog razlaza bila Rendijeva apatija. Sada on pokušava da ga ubedi da bude odlučniji, preduzimljiviji. Za početak želi s njim da reši ono što ga najviše kopka. Naime, Rendi je u školi tokom jedne rasprave izbio oko svojoj učiteljici ljutito zamahnuvši zaoštrenom olovkom i od tada je postao ćutljiv, zatvoren u sebe, tako suzdržavajući svoje emocije kako ne bi još nekoga povredio. Benson ga, stoga, natera da odu u tu njihovu zajedničku školu i da tamo saznaju učiteljičinu adresu kako bi otišli do nje i izvinili joj se za tu povredu, ali i zato što je potom, s povezom preko oka, predstavljala metu za izrugivanje đaka i kolega nastavnika. Na taj način Rendi bi se oslobodio svoje traume. U školi se, međutim, desio incident. Benson je nasmrt pretukao zamenika direktora, svog bivšeg nastavnika, očigledno zbog ružnih uspomena koje ga prate, a vezane su za ovog nesrećnog čoveka. Prethodno je tandem kidnaper-kidnapovani došao do adrese učiteljice i sad se upućuju k njoj. Zatiču je samu. I dalje nosi taj povez preko oka. Začudo, ona je prijatno iznenađena Rendijevom posetom i na njegovu zbunjenost odgovara priznanjem da joj se život okrenuo naglavačke posle gubitka oka, ali da, u krajnjoj liniji, nema za čim da žali, jer sada živi sa svojom divnom ćerkom mirna i spokojna nakon što se razvela od muža. Sve ide kao po loju do trenutka kada učiteljici zazvoni telefon i obaveste je da je zamenik direktora preminuo od zadobijenih povreda nakon napada dvojice delinkvenata. Odmah joj je sve bilo jasno, ali istog trenutka i Benson izvlači pištolj i izgoni je iz kuće, pa sada njih troje odlaze dalje pustim putevima Srednjeg zapada da bi se ponovo zaustavili kod onog restorana gde se naš kidnaper ranije iskalio na konobarici.

U tom „dineru“ uvređena konobarica neće da usluži Bensona, što impulsivnog mladića, razularenog ubicu, isprovocira, tako da on potegne pištolj i rani je u nogu. Rendi nekako uspe krišom da pozove policiju, pa usledi i konačni obračun koji iznese stvari sasvim na videlo, jer u takvim ekstremnim situacijama, onda kada život visi o koncu, ispoljavaju se karakteri aktera onakvi kakvi su u svojoj srži, pa se i njihova trenutna psihološka stanja pružaju kao na dlanu. Tek tada saznajemo do koje mere je Benson bio očajan, beznadežan i, prema tome, spreman na sve ovo što je činio, odnosno koliko je Rendi bio istraumatizovan onim incidentom sa učiteljicom i koliko ga je promenilo ovo novo šokantno iskustvo. Može se reći da je ubilački pohod kojem je svedočio bio katarzičan za Rendija, pomogao mu je da se suoči sa osobama s kojima ima nerašćišćene račune, a od kojih je do sada zazirao, pa onda i da se suoči sa samim sobom i realizuje onaj potencijal koji je u njemu video Benson. S druge strane, Bensona vidimo kao razočaranog mladog čoveka, izgubljenog u današnjem beskrupuloznom svetu. Kao da njegovo nasilje proizilazi iz tog nasilnog društva i pod devizom „klin se klinom izbija“ on bespoštedno seje smrt oko sebe. Naravno, do te tačke se stiže kada razočaranje pređe svaku meru, pretvori se u očaj, a ovaj onda sklizne u nihilizam. Ako bi tražili nekakvo opravdanje za njegove postupke, onda bi to bilo slično onom što može da se stavi u odbranu i islamskim fundamentalistima, teroristima; jedino na taj način, ekstremizmom, može se alarmirati široko javno mnjenje, jer su svetske, internacionalne i državne institucije, mediji i ostale poluge moći zatvorene kako za vapaj tih „terorista“ da im se oslobodi zemlja od američke okupacije, tako i za očajnički krik mladog američkog marginalca da mu se pruži šansa da živi i preživi u današnjem dehumanizovanom svetu.

U takvim ulogama, dobro koncipiranim i napisanim od strane scenariste Džeka Stenlija, odlično su se snašli mladi glumci Džoni Bertold i Kajl Galner. I oni, sa svojim uverljivim karakterima i ponašanjem u vanrednim okolnostima, sa svojom glumačkom harizmom, i nose ceo film, taj jednostavan i jednosmeran road movie sa pucanjem i ispovedanjem, pa opet pucanjem uz hepiend koji ostavlja gorak ukus u ustima. Režiser Karter Smit sa takvom ekipom saradnika nije imao većih problema da verno ekranizuje postojeći scenario i da rutinski, bez većih autorskih nadogradnji i stilskih akrobacija, privede „Putnika“ žanrovskim imperativima. I kao takav, još jedan žanrovski uradak na temu maloletničke delinkvencije i nekontrolisane agresivnosti izgubljene gerecije milenijalaca i onih mlađih (radnja se odvija na prelasku u XXI vek), on je solidan, tehnički gotovo savršen, mali film. Ali, ono što ga izdvaja iz mora sličnih, to je empatija prema ovoj dezorijentisanoj mladeži. Ne samo što nam film otkriva ljudskost i herojsku veličinu čak i kod stidljivog i bojažljivog Rendija, već nas on tera da se zamislimo nad sudbinom masovnog ubice Bensona i da se sapatnički zapitamo šta je uzrok njegove psihopatologije. Uviđamo da je on neostvaren u životu, da je daleko od nekih svojih zacrtanih ideala i da zbog nemogućnosti da ih dosegne projicira svoje želje na Rendija, jer u njemu vidi perspektivu da se ostvari i uspe u životu. I na takav, surov način, krvavim putem, on se indirektno i izborio da Rendi postane prihvaćen u društvu, čak i hvaljen i voljen, pa kroz njega ispunjava i svoje, sebi nedostižne, postavljene ciljeve. Po cenu, dakle, tuđih života, ali i sopstvene krvave žrtve. Žrtve, koja, u stvari, i nije žrtva, jer Benson ni ne živi zapravo. On je ljuštura, virtuelni lik iz igrice koji puca u mete ili eskivira metke tih pokretnih meta. Gubitak života, svog ili tuđeg, samo je bod više ili manje na tom takmičarskom saldu. Benson živi u toj hiper-realnosti, dok će se tek preko Rendija, kroz osvešćenog i društveno prihvaćenog, socijalizovanog Rendija, ovaplotiti i u ovom našem realnom i tako zahtevnom svetu.