Za
razliku od „Zone sumraka“, serije koju je većina nas gledala tokom devedesetih
na televizijama bivših jugoslovenskih republika, serija „Alfred Hičkok
predstavlja“ nije reprizirana na našim prostorima, nijednom nakon premijernog
prikazivanja tokom šezdesetih godina prošlog veka. Istina, ni po kvalitetu ona
ne dostiže prvopomenutu, ali joj je prethodila i utabala put za neku novu vrstu
TV estetike, put koji lukavo zaobilazi tadašnje stroge etičke kriterijume zacementirane
cenzurom i omogućuje prodor, za to vreme i za taj medij, subverzivnih tema iz
domena kriminala, psihopatologije, parapsihologije ili horora. „Alfred Hičkok
predstavlja“ bavi se prevashodno kriminalom i to na jedan realističan način,
ali unoseći dozu saspensa i misterije približava se zoni sumraka, polju
delovanja koje pokriva istoimena serija. Njena važna odlika je i prisustvo crnog
humora, ironije i satire, posebno uočljivih u nastupima kreatora serije i
njenog domaćina, Alfreda Hičkoka, kroz njegove uvodne i završne narativne
tirade, odnosno kroz epizode koje je sam režirao. A režirao ih je 17 od ukupno 361,
koliko je snimljeno tokom deset sezona, to jest tokom njenog desetogodišnjeg emitovanja.
Sve one su nastale u periodu Hičkokove najveće slave i kreativnog uspona; od „Prozora
u dvorište“ (1954), preko „Vrtoglavice“ (1958), do „Psiha“ (1960). Naravno,
ostvarenja iz serije ne treba porediti sa bioskopskim filmovima zbog konvencija
i ograničenja koja nameće televizijska estetika i tamošnji način rada. U ovom i
narednom postu predstaviću svih sedamnaest polučasovnih epizoda koje je režirao
„majstor saspensa“ između 1955. i 1961. godine; četiri iz prve sezone, tri iz
druge i treće, po dve iz četvrte, pete i šeste, i jednu iz sedme.
Revenge (1955). „Dobro veće. Ja sam
Alfred Hičkok, i večeras vam predstavljam prvu iz serije priča obeleženih
saspensom i misterijom zvanih – zvuči začuđujuće – Alfred Hičkok predstavlja...
Ja neću glumiti u ovim pričama, ali ću se pojavljivati u ulozi nečeg što
predstavlja određenu vrstu dodate dekoracije i dekora pre i posle glavnog čina
s ciljem da izgovorim naslov onima od vas koji ne znaju da čitaju i da po završetku
epizode dam objašnjena onima koji ne razumeju njen rasplet.“ Ovako nam se na
početku serije Hičkok obraća gledajući nas u oči i duhovito najavljujući
strukturu te i svake naredne epizode. A u samom igranom delu imamo mladi par,
Karla i Elzu, koji si došli da žive u jednom kamp naselju blizu kalifornijske
obale. Naime, Elza pati od psihičkih problema, pa će joj ovde morski vazduh
pomoći da se opusti i oporavi. Međutim, dok je Karl na poslu, ona biva napadnuta
od strane nepoznatog nasilnika. Preživi, ali potom ostaje oduzeta u stanju
šoka. Karl uz pomoć policije nastoji da pronađe napadača, ali ne uspeva, pošto
nije bilo svedoka niti je ostao bilo kakav trag za njim. Jedina šansa je Elzin potreseni,
istraumirani um, odnosno njeno sećanje na tu, njoj stravičnu figuru. Karl,
željan osvete, seda u kola sa Elzom i vozi je kroz okolne ulice nadajući se da
će ona možda u nekom prolazniku da prepozna svog silovatelja. To se i desi, našta
Karl impulsivno reaguje; zaustavi vozilo i krene za osumnjičenim u hotel, u
njegovu sobu, gde ga dotuče udarcem u glavu prvim teškim predmetom koji mu se
našao na dohvat ruke. Kasnije u kolima vidimo oznojano, uznemireno Karlovo lice
i prve očiglednije znake ludila na Elzinom, čime se stavlja u pitanje bilo
kakav njen racionalan sud, pa tako i onaj o identitetu njenog napadača. U to
vreme bilo je svetogrđe da se na TV-u prikaže rasplet u kojem ubica ostaje
nekažnjen, pa je Hičkok u svojoj završnoj reči pokušao da ispegla stvar: „Elzin
muž je bio uhapšen, procesuiran, okrivljen i kažnjen, pa je i odslužio dug
društvu robijajući zbog uzimanja zakona u svoje ruke. Vidite, zločin se ne
isplati. Čak ni na televiziji. Zbog toga morate imati sponzora. Evo ga naš! A
posle njega se vraćamo uživo u program“. Ovde vidimo čemu služe te Hičkokove komične
odjave svake epizode. Služe da se ironizuje format TV serija u kojem se vrše
diverzije reklamnim blokovima, ali pre svega da se primiri cenzura i dâ veća
sloboda autorima ekranizovanih nasilnih krimi storija.
Breakdown (1955). I u ovim kratkim televizijskim
filmovima Hičkok je angažovao neke od svojih omiljenih glumaca. Elzu je igrala
Vera Majls, a biznismena Kolija u „Slomu“ Džozef Koten. On je nemilosrdni
poslodavac koji, nakon što je otpustio jednog svog dugogodišnjeg radnika,
doživi saobraćajni udes u kome ostaje paralizovan. Prebijena mu je kičma tako
nezgodno da on sada ne može da pokrene nijedan svoj mišić. Ležeći nepomičan za
volanom, široko otvorenih očiju na pustom putu, privuče pažnju jedino lopova
koji ga tu opelješe, a tek sutradan dođe i policija koja bez stručnog uvida
konstatuje smrt. Koli biva prebačen u mrtvačnicu i prekriven belim čaršafom.
Tek će naknadnim pregledom patolog uvideti da Kolijevi suzni kanali luče suze i
da je on živ. Mizanscen „Sloma“ posmatramo kroz ukočeni, statični pogled
oduzetog biznismena i čujemo jedino njegove uznemirene unutrašnje glasove.
Dakle, predložak ove epizode ima potencijala za radio dramu, a ne i za ekranizaciju,
ali i ovako isporučuje jasno svoju poruku da se sebičnost i nebriga za druge
vraća kao bumerang, pa bivamo i sami loše tretirani, napušteni i zaboravljeni.
Hičkok bi rekao: „Kao i druge epizode u našoj seriji, i ova nadilazi puku
zabavu. U svakoj priči nastojimo da damo male moralne lekcije. Savete kakve smo
nekad dobijali od majke: Budi nežan, ali nosi veliku batinu sa sobom. Prvo udri,
a posle pitaj! I tome slično.“
The Case of Mr. Pelham
(1955). „Slučaj gospodina
Pelama“ se približava natprirodnom i domenu koji pokriva „Zona sumraka“, jer u
fokusu pažnje je računovođa Pelam, uvaženi član visoke srednje klase, koji
posumnja da mu neko postepeno preuzima identitet. Naime, sva ona mesta koja
Pelam pohodi, od njegove kuće, preko poslovnog i društvenog kluba, do
kancelarije, obilazi još neko ko se predstavlja njegovim imenom i biva
prihvaćen kao on lično. Nemoguće je da niko od njegovih poznanika ne pravi
razliku i da ovog uzurpatora smatra upravo gospodinom Pelamom, pita se i traži
savet od svog prijatelja, jednog doktora, ali i ovaj ostaje zbunjen zbog te
fantazme u vidu dopelgengera. U seriji u kojoj se retko koriste specijalni
efekti i filmski trikovi vrlo uverljiva je scena u kojoj se u istom kadru
pojavljuju dva Pelama, tj. isti glumac u ulozi i računovođe i njegovog
dvojnika. Takođe, pre nego nadrealna epizoda „Slučaj gospodina Pelama“ je istančana
psihološka analiza karatera, egzistencijalistička studija o strahu da se ne
izgubi društveni status, a onda i sopstveno biće koje bez društvenih veza ne
može da opstane. Do toga ipak ne dolazi, pa Hičkok u svojoj najavi
kaže: „Zbog okolnosti koje su van naše kontrole, tragedija se noćas neće desiti.
Užasno mi je žao, mažda neki drugi put.”
Back for Christmas (1956). Hičkok nam dolazi u susret ispred njegove karikature
iscrtane na zidu studija dok ga prati „Posmrtni lutkarski marš”, uostalom kao i
pred svaku drugu epizodu. Ali ovaj put on je pred kamerom sa jednim morbidnim
plemenskim rekvizitom i kaže: „Smanjene glave su moj hobi. Pravljenje kolekcije
od njih, naravno, ne smanjivanje glava. To smanjivanje iziskuje mnogo vremena. Prvo,
moraš da sačekaš da originalni vlasnik umre. Ja nemam strpljenja za to… Kao što
ste, bez sumnje, pretpostavili, večerašnja epizoda nema nikakve veze sa
smanjenim glavama. Njen naziv je ‘Kući za Božić’.” Ipak, ova Hičkokova božićna
tema je prilično morbidna i glasi: Kako se otarasiti brbljive žene koja od
braka očekuje da joj se muž potpuno podredi? Herbert je u dugogodišnjem braku
sa Hermionom u kom stalno sluša njeno zvocanje i pridike oko ovog ili oko onog.
Konačno mu je dozlogrdilo, pa je smislio pakleni plan da je se reši. Navodno,
produbiće podrum kako bi u njemu smestio vinsku burad, a zapravo planira da u
njemu zakopa leš svoje žene. Dogovorio je s njom dvonedeljni put u Ameriku, a
pred put je organizovan ispraćaj sa svim njihovim prijateljima. Time će sebi
omogućiti da ubije ženu i da, pritom, njena smrt ostane neprimećena, jer će
preko korespondencije iz Novog sveta pismima u kojima se predstavlja kao Hermiona
održavati veru kod njihovih poznanika da je ona još uvek živa. Postepeno će im
nametnuti njihovu navodnu zajedničku želju da ostanu u Americi i da tamo
nastave da žive. Sve se i odvijalo po tom planu do trenutka kada iznenada stigne
jedno pismo iz Evrope kojim se Herbertove nade u svetlu budućnost sasvim uruše.
„Kući za Božić” je crna komedija čija duhovitost leži u sugestivnoj a
nenametljivoj glumi još jednog redovnog Hičkokovog glumca, Džona Vilijamsa. Karakterne
uloge podređenog, ćutljivog muža i dominantne, čangrizave žene dramaturški
potkrepljuju čin ubistva, koji je sam po sebi surov, mada prikriveno prikazan
što je bila neminovnost u eri kontrolisane televizije pedesetih. Takođe,
rasplet usledi nakon obrta, tako čestog u ovoj vrsti filmova, ali kojeg Hičkok koristi
bez skrupula surovo raskrinkavajući iluzije svojih protagonista.
Wet Saturday (1956).
Drugu sezonu otvara ova farsa naglašeno britanskog šmeka u kojoj se prikazuje
očajničko nastojanje oca jedne seoske familije da sakrije ubistvo koje je
počinila njegova ćerka. Nije sada bitno da li je ona to ubistvo počinila u
samoodbrani ili s predumišljajem, bitnan je ugled ove porodice, a on
podrazumeva da bilo kakav kriminalni čin povezan s njom predstavlja fatalni
udarac sekire po porodičnom stablu. Zbog toga pater familias namešta ubistvo svom prijatelju prinuđujući ga da
ostavi svoje otiske na malju kojim je ono počinjeno, potom njegove dlake posipa
po lešu, a onda leš baca u kanalizacioni odvod nadajući se, ipak, da on neće
biti pronađen i da do istražnih organa neće stići ni on, odnosno njegova ćerka,
a ni njegov prijatelj. Iz navedenog se može zaključiti da ovde Hičkok ne
poklanja toliko pažnju samom prikrivanju zločina, niti temeljno gradi saspens
terajući publiku da strahuje od pogrešnog poteza koji bi počinioce razotkrio i priveo
pravdi, već on prenaglašavajući te kriminalne porive svojih protagonista, bez
bilo kakve želje da im doda imalo ljudskosti, žestoko kritikuje taj licemerni
viktorijanski moral. Vrlo neobična epizoda koja kao da ne pripada korpusu
uobičajenih, hičkokovskih trilera, ali, s druge strane, pokazuje svestranost
ovog autora, pogotovo njegove plodne otklone ka širokom spektru komedije, u
ovom slučaju ka crnoj komediji i satiri.
Mr. Blanchard's Secret (1956). I ova epizoda je nabijena humorom, ali u smislu da
ismeva maštu tvoraca kriminalističke fikcije. Dakle, Hičkok se šali i na
sopstveni račun, tako što nam podmeće jednu spisateljicu, pisca jeftinih
krimića, koja gonjena svojom spisateljskom imaginacijom vidi zločin i tamo gde
ga uistinu nema. Bebs Fenton je domaćica koja sve svoje slobodno vreme provodi
za pisaćom mašinom smišljajući kriminalističke zaplete dok je njen muž Džon na
poslu ili dok leškari pored nje tokom svojih slobodnih popodneva. Prozor njihove
sobe gleda u kuću Blančardovih, bračnog para koji se skoro doselio tu preko
puta i koji se ni po čemu posebno ne ističe. Tako bar misli Džon, jer Bebs posumnja
da gospodin Blančard radi svojoj ženi o glavi. Počinje da se šunja noću oko njihove
kuće, a kad jednom prilikom primeti da on stavlja poveći džak u svoj
prtljažnik, pozove policiju i prijavi ubistvo. Narednog dana gospođa Blančard
se iznenada pojavi na Bebsinom pragu želeći da upozna nove komšije. Bebs, iako
prizna da je pogrešila u svom viđenju situacije, nastavlja da sumnja i da
konstruiše u svojoj glavi svakakva moguća preduzeća „opasnog” komšije. Kroz ovu
laku komediju u kojoj je sav kriminal hipotetički, iznesen u beskrajnim
monolozima razmaštanog pisca koji sipa iz rukava uzbudljive krimi zaplete, kao
da nam se želi reći da bi bez ove vrste imaginacije naš život bio neizdrživo
dosadan, posebno bračni život bez ljubavi i seksa. Oni mogu biti nadomešteni jedino
uzbuđenjima iz fikcije, recimo stiskom ubice koji zamenjuje ljubavni dodir i seksualni
čin. Ova zamena na prvi pogled nije adekvatna, ali je ona naša podsvesna
reakcija na uskraćenosti na emotivnom i erotskom planu. Barem bi takvo objašnjenje
dali psihoanalitičari.
One More Mile to Go (1957). Sem Džejkobi u afektu ubije svoju namćorastu ženu
prilikom jedne svađe. Došavši sebi reši da njeno telo strpa u džak, pa onda u
prtljažnik auta, odveze se u pustinju i tamo se oslobodi leša. Međutim, na putu
ga zaustavi policajac na motociklu zbog zadnjeg svetla. Isprati ga do prve
benzinske pumpe da bi Sem tamo rešio problem. Radnik na pumpi u prisustvu
policajca zameni sijalicu, ali ni nova ne proradi, pa bi sada trebalo otvoriti
prtljažnik i proveriti električne instalacije. Sem se tako nađe u nebranom
grožđu, prepušten svojoj snalažljivosti i povoljnom sticaju okolnosti kako bi
uspeo da se izvuče iz ove škakljive situacije. Hičkok je ovde sasvim na svom
terenu ne samo zbog njegovog poslovičnog viđenja žena (mrtve u prtljažniku kao balast
koji guši muškarca), nego pre svega zbog građenja napetosti do tačke pucanja. U
ovoj jednostavnoj ali efektnoj priči sve je podređeno skrivanju leša pred nosom
policije i saspensu koji ovo nastrojenje nosi sa sobom. A gledalac strahuje sa
ubicom jer se identifikuje s njim zahvaljujući Hičkokovoj predstavi čina
ubistva kao neminovnoj reakciji teško isprovociranog muža. Famozna Hičova
mizoginija je, po meni, samo njegova umetnička fiksacija i plod želje da šokira
gledaoca. Šta će više da izazove šok nego ubistvo ranjive, nežne žene, a da bi
do njega došlo mora da postoji dovoljan razlog. Hičkok zbog toga traži povod u klišetiziranom
poimanju mana žene, u njenoj pričljivosti, zajedljivosti, sitnim zlobama i pakostima,
konstantnim spočitavanjima i pridikovanjima čime ona izvodi muža iz takta,
povremeno u meri koja ga lišava bilo kakve kontrole. Time se dramaturški dosledno
stiže do njenog ubistva i do autentičnosti prikazanih događaja u filmu.
The Perfect Crime (1957). „Savršeni zločin je isto što i savršeni brak. Savršeni
su ukoliko izbegneš da budeš uhvaćen u zločinu, odnosno u prevari.” – reči su
Hičkoka preobučenog u garderobu Šerloka Holmsa u najavi ove epizode. A u njoj
kroz lik detektiva Kortnija, opsednutog savršenim zločinom i ponosnim na svoje
moći raskrinkavanja zločinaca, svedočimo jednoj njegovoj kobnoj grešći kojom je
poslao nevinog čoveka na vešala. Dokaz o tome mu donosi Gregori, advokat
odbrane, pravo na kućni prag. Kortni ga prima i sada njih dvojica provode burnu
noć u razmenjivanju optužbi. Detektiv deluje staloženiji, ali kada je shvatio
da je Gregori u pravu i da je on, nepogrešivi detektiv Kortni, zaista napravio
kobnu grešku, ne uspeva da utiše svoj ego, pa pri pomračenju svesti uhvati
Gregorija za gušu i zadavi ga. Sada mu se konačno ukazuje prilika da pretvori
ovo ubistvo u savršen zločin, jer ako drugi nisu u tome uspeli zbog njega, genijalnog
detektiva Kortnija, onda sada on neće naspram sebe imati bilo koga ko može da raskrinka
njegov savršeni plan. Inspektori narednih dana beznadežno krstare po njegovom
stanu u potrazi za Gregorijevim telom. Češljaju sve, od ogromne peći na čvrsto
gorivo do komode na kojoj stoji poveći porcelanski ćup, ali ništa nisu otkrili.
Tek na kraju, u svojoj odjavnoj reči, Hičkok nam prizna da je Kortnijeva kućna
pomoćnica brišući prašinu oborila onu porculansku posudu. Na pod se iz nje rasuo
prah u kome je nađen zlatni Gregorijev zub, zub koji je sada Kortnija odveo na
vešala. Time Hičkok kroz ovaj post festum
rasplet sugeriše da savršeni zločin ipak ne postoji, a da Kortni nema nikakve dodirne
tačke sa Šerlokom Holmsom, inače likom neutemeljenim u stvarnosti. Naprotiv,
već sama pojava Vinsenta Prajsa u ovoj ulozi nagovestila nam je kompleksan, ako
ne sumnjiv, karakter te arogantne osobe i, ujedno, potvrdila poslovični
mizantropski stav našeg majstora saspensa kojim on ruši sve lažne idole, isto
kao što rasprskava sve te balone od sapunice koji izlaze iz one holmsovske
lule.
.jpg)
Comments
Post a Comment