Destruction Babies (2016) & Forgiven Children (2020)

Na početku jedna napomena: Svaka sličnost između događaja odigranih u ovde prikazanim filmovima i masovnih ubistava u školi na Vračaru i u okolini Mladenovca je čista koincidencija. Isto tako kod mene ne postoji bilo kakva tendencija da ove slučajeve iz Japana (izmaštane ili filmovane po stvarnom događaju) dovedem u bilo kakvu vezu sa našom surovom svakodnevicom. Moje ambicije su, kao i uvek na ovom blogu, čisto estetske prirode; da procenim film samo u granicama njegove simulirane stvarnosti i njenih unutrašnjih pravila, kao i da autorske poetske osobenosti smestim u širu sliku kinematografske datosti. Svakako da sam kao čovek potresen ovim masovnim ubistvima dece od strane isto tako mladih počinilaca, ali prepuštam stručnjacima: psiholozima, sociolozima i ostalom kvalifikovanom naučnom kadru da se bavi gorućim problemima društva, kakav je i ovaj gore pomenuti.

 

        Destruction Babies (2016) - Tetsuya Mariko

Šota se vraća iz škole kući u siromašni lučki deo grada. Stiže do malenog zaliva preko kojeg ugleda svog nešto starijeg brata Tairu. Na Šotino pitanje gde ide, odgovara da napušta grad. U tom trenutku Tairu saleću članovi jedne bande i isprebijaju ga. Razbeže se tek nakon što Tairi u pomoć pritrči njegov komšija. Obojica su u radničkim kombinezonima i verovatno su i kolege s posla. Nakon što mu komšija zameri da stalno izaziva nekakve probleme, Taira odlazi ne osvrćući se. Utom i Šota siđe na dok sa trajekta, razmeni par reči sa komšijom o problematičnom bratu, a zatim odlazi kući, koja je u stvari jedan napušteni magacin. U narednoj sceni vidimo Šotu kako se vozi pustom lučkom obalom na skejtbordu, dok slušamo njegovu ofskrin naraciju kojom nas unapred obaveštava da je Taira zauvek napustio svoj dom, a zatim čujemo i treš-pank psihodelično gitarsko-bubnjarsko džeziranje kao pratnju Šotinoj relaksirajućoj vožnji kroz ovaj ruinirani indastrijal ambijent zasićen toksičnom izmaglicom okupanom u sunčevoj svetlosti nadolazećeg sumraka…

Ono što sledi tokom Tairinog pešačenja kroz grad je oslobađanje (auto)destruktivnih nagona i ispoljavanje fizičke agresije prema prolaznicima. On bez i jedne reči i bez ikakvog razloga momentalno ulazi u okršaj sa ljudima koje sreće na ulici. Nevažan mu je odnos snaga; neproračunato kreće u pesničenje i šutiranje bilo pojedinaca, bilo onih u grupama, onih fizički jačih od njega ili onih slabijih. Pritom on deli batine i dobija ih istom merom. Kakav god da je ishod on nastavlja dalje, dok god se drži na nogama. Ne vidi se u svom ovom Tairinom pohodu nikakav predumišljaj, nikakav rezon, niti bilo kakva zadrška prema drugom niti prema sebi. On kao razjareni bik napada glavom kroz zid demonstrirajući ogoljenu silu i hrani se svakim narednim okršajem, čak i više svojim porazom, jer čini se da autodestrukcija kod njega preteže. U stvari, iz Taire izbija nihilistički bes koji začinje spiralu nasilja u ovom prenapučenom urbanom miljeu, jer su i svi prolaznici živa burad baruta spremna da eksplodiraju pri najmanjoj varnici. Okršaji su žestoki i odvijaju se spontano, ali kao da deluju po uhodanom sistemu: iznenadni napad nogom ili pesnicom, gušanje, rvanje sve dok neko ne padne na zemlju, a onda se prelazi na šutiranje oborenog protivnika do iznemoglosti. Ceo gradski kvart je podeljen na dve strane; učesnici u tuči i oni koji sa strane posmatraju i snimaju svojim mobilnim telefonima.

Šota se u međuvremenu pridružio svojoj skejtborderskoj bratiji, grupi napaljenih tinejdžera koje interesuju isključivo ženske, i to one lako dostupne; eskort dame i prostitutke koje se vrzmaju oko noćnih klubova. Jedino je Šota zabrinut zbog svog brata, koga pokušava da pronađe, pritom nastojeći da nagovori tu svoju ekipu zgubidana da krene u potragu. On ne zna da se razulareni Taira nalazi u neposrednoj blizini, gde mu se pridružuje Kitahara, jedan od napadnutih prolaznika, koji sada planira da od ovog lika i njegovog ubitačnog pohoda napravi medijski spektakl. On pravi video snimke borbi, koji na društvenim mrežama postaju viralni. Čak, da bi spektakl bio upotpunjen, i sam se pridružuje Tairi u njegovim atacima napadajući nemoćne žene. Kada vesti o ovom nekontrolisanom nasilju dospeju do policije i medija i obznane se inicijatori i glavni izvršioci ovog kriminalnog čina, Taira i Kitahara kradu auto i beže, pritom kidnapujući Nanu, prostitutku koju je ošacovala i Šotina ekipa. Nakon sudara, pri kojem je Kitahara teško povređen, a zatim dotučen Naninim nemilosrdnim osvetničkim šutiranjem, Taira se gubi u nepoznatom pravcu. I dok se Šota sukobljava sa članovima svoje skejtborderske grupe i, najverovatnije, raskida sa njima za sva vremena, njegov brat nastavlja svoj krvavi pir.

Destruction Babies je film koji mogu da naprave samo Japanci. Taj osećaj nihilizma koji izvire iz svake scene, iz svakog lika i izgovorene rečenice je zastrašujući za one koji su odrasli na zapadnoj kinematografiji. Za njih Taira izgleda kao vanzemaljac, čije ponašanje je neobjašnjivo zemaljskim merilima i utom pre mogu da ga shvate samo kao opštu metaforu dezorijentisane obezljuđene omladine današnjice. Omladine koja živi u virtuelnom svetu gde moralne norme više ne važe, svetu koji usmerava novac i gde se sve može kupiti za novac. Sve, i status i ugled i slava, tako da su poštenje, saosećanje i ljubav prema drugom izlišne i, čak, štetne osobine. Vlada zakon jačeg, moćnijeg, zakon životinjskog carstva. Ova nevesela slika je upotpunjena opštom destrukcijom koja se širi kao zaraza, od Taire ka svim ostalim sugrađanima koje zahvata virus nasilja. I najmanji okidač uzrokuje eksploziju potisnutog besa, a i oni koji nisu direktni učesnici nasilja, likuju nad njim i od učesnika stvaraju zvezde na društvenim mrežama.

Atraktivnost ovog filma se bazira na realističnim scenama uličnih tuča, često nespretnih i gotovo komičnih, ali stoga i istinski uverljivih, jer i imaju za cilj da prikažu obične ljude koji možda po prvi put ulaze u neki fizički obračun iniciran pretrpljenim nasiljem. Prikazano nasilje je često na ivici dobrog ukusa, ali u ovom filmu sve nekako balansira na ovoj tankoj liniji, što opet može da ciljano kao hiperbolična predstava naglasi probleme koji vladaju u modernom društvu. Poznavaoci japanskog mentaliteta, kolektivnog duha i kulture, ovaj nihilizam ispoljen u filmu prepoznaju kao endemsku vrstu ponašanja u Zemlji izlazećeg sunca. Kakogod, u svetskom filmu fali originalnosti i osobenosti, koje, srećom, nalazimo u japanskoj kinematografiji, isto kao što je i japanska kultura krajnje idiosinkratična u odnosu na ovu zapadnu. Takođe, atraktivan je taj pankerski šmek kojim odišu likovi, situacije, ali i Marikova stilizacija; scenografija koja obuhvata lučki „treš” ambijent ili mračne gradske ulice sa svojim šarenolikim poročnim noćnim životom, zatim sirova fotografija i neupadljiva montaža, naročito u scenama borbi kada se tuča prikazuje gotovo bez rezova, što joj daje autentičnost. Filmski muzički skor je sasvim oskudan i osim par scena ili kadrova u kojima se kroz muzičku pozadinu naglašava taj pankerski sirovi buntovni stav, u većinskom ostatku osluškujemo tišinu sa strepnjom da će da je naruše pljeskavi udarci pesnicom, tupi udarci nogom ili jauci i krici premlaćenih prolaznika, koji se slivaju u jedinstveni vapaj za pomoći još jedne izgubljene mlade generacije.

 

        Forgiven Children (2020) - Eisuke Naitô

Forgiven children je izraz kojim se označava poremećeni smisao pravde kojim se rukovodi sud za maloletničku delinkvenciju u Japanu. U istoimenom filmu ovaj sud oslobađa Kiru, trinaestogodišnjaka, od optužbe za ubistvo svog vršnjaka Itsukija samostrelom, koji je ovaj sam izradio od štapića za jelo. Naizgled bezazleno oružje, ovako izrađen samostrel ispalio je strelicu u Itsukijev vrat, što je uticalo da se ovaj zatetura i nezgodno padne, tako da mu je strelica sasvim prošla kroz arteriju i izazvala obilno krvarenje sa smrtnim ishodom. Kira, koji je odapeo strelicu, bio je maltretiran u nižim razredima, pa je verovatno iz tog razloga kasnije postao predvodnik jedne grupe dečaka - siledžija, koji su se, između ostalih, iživljavali i na Itsukiju. Kira nije osuđen zbog nedostatka dokaza, ali je kasnije bio žrtva javnosti koja je, nahuškana medijskim izveštavanjem o njegovoj krivici, maltretirala i njega i njegovu porodicu.

Zbog učestalih uznemiravanja Kirina porodica bila je prinuđena da se odseli i smesti, inkognito, na novoj lokaciji. Kira je promenio i školu, gde se upisao pod lažnim imenom, dok su mu roditelji ostali bez posla. Bilo je samo pitanje vremena kada će im i nova adresa stanovanja biti otkrivena, tako da su nedugo zatim ponovo došli pod udar neovlašćenih izvršilaca javne pravde; opsedana im je kuća, ispisivani grafiti i kačeni plakati na kojima je Kira etiketiran kao ubica, bacane su kamenice na prozore, a sam Kira je ponovo maltretiran i u školi. Njegov otac nije mogao da izdrži ovoliki pritisak, pa je napustio porodicu, dok su se majka i sin pripremali za novu selidbu. Kira je sada jedinu podršku imao u svojoj majci i jednoj školskoj drugarici koja je i sama bila maltretirana i kao takva saosećala sa njim i čak se intimno blisko vezala. Ipak, majka je bila njegova glavna podrška i jedina osoba kojoj je bio spreman da se otvori i prizna svoj zločin, ali majčinska ljubav je kao ljubav prema bogu, iracionalna i slepa za dokaze; njen sin je za nju bezgrešan i savršen i jednostavno ne želi da od njega čuje istinu. Bodri ga, ubeđuje u njegovu nevinost i gura napred kroz život. Ostaju njih dvoje, sami i izolovani, ali rešeni da prežive i slobodno upravljaju svojim sopstvenim životima.

Forgiven Children je konvencionalna drama o vršnjačkom nasilju u kojoj se pre svega razmatraju posledice ubistva i osude javnosti na sudbinu maloletnog ubice i njegove porodice. Ni ovde, kao ni u Destruction Babies, ne vidimo jasno uzroke nasilničkog ponašanja izvršioca krivičnog dela. Na početku filma nam se natukne da je Kira bio maltretiran u nižim razredima, a sami možemo da uvidimo da mu je majka bila previše zaštitnički nastrojena, ali se ne naglašava, niti se stigmatizuje dejstvo ovih uzroka. U svakom slučaju, Naitin scenario i režija hladnokrvno seciraju društvene okolnosti koje sačinjava maloletnički sud, javno mnenje formirano kroz uticaj medija i društvenih mreža, ali i psihološki profil maloletnog ubice, njegove posvećene majke, slomljenog oca, kao i osvetnički nastrojenih roditelja ubijenog dečaka. U ulozi Kire vrlo dobro se snašao i izneo sve finese lika, koji je čas u ulozi počinitelja, a čas u ulozi žrtve, mladi glumac Ju Uemura, dok je Joši Kuroiva uverljivo prikazala majčinsku bezuslovnu ljubav prema svom detetu.

Za razliku od Destruction Babies, Forgiven Children nema ništa što ga posebno izdvaja iz većine globalno raširenih filmova o maloletničkoj delinkvenciji i maltretiranju učenika, onih učenika koji se po nekoj svojoj osobini izdvajaju iz homogene mase kolektiva. Možda jedina osobenost može biti sama surovost izvršenog krivičnog dela i odsustvo bilo kakve sentimentalnosti u tretmanu ovakve jedne potresne priče. Eisuke Naito, konačno, ni sa ovim izletom izvan žanra u okviru kojeg je do sada stvarao loša ili tek osrednja dela, žanra horora, nije uspeo da istakne svoju samosvojnost i nametne se kao značajno ime japanske kinematografije. S druge strane, Tetsuja Mariko sa Destruction Babies je uspeo da zaintrigira, stvori jedno kompetentno, ali ne i sasvim izuzetno delo. Problem je nastao u završnici filma, na scenarističkom planu, jer sam rasplet nije posložen u jedan upečatljiv mozaik. Šotin raskid sa ekipom skejtbordera, Nanina uloga spone između dva brata i dva paralelna toka priče, kao i smisao festivala portabl šintoističkih hramova u kontekstu priče o nasilnoj omladini nisu do kraja razrađeni, pa film u konačnici ostavlja utisak izduvanog balona umesto očekivanog krešenda i nadahnjujućeg estetskog doživljaja usled postignute celovitosti i konzistentnosti jednog umetničkog dela.