The Brood (1979) & Scanners (1981) - David Cronenberg

Činjenica da su afirmativno intonirane kritike (meni merodavnih kritičara) filma Crimes of the Future, za sada poslednjeg rada za veliki ekran Dejvida Kronenberga, retke, odbila me je od žurbe da ga momentalno odgledam, pa još uvek ne mogu da kažem ništa o njemu, ali s obzirom da se radi o Kronenbergovom povratku body horror-u, sinulo mi je da su mi gotovo sasvim iščileli iz sećanja njegovi rani filmovi, koji su ga u okviru ovog podžanra proslavili. Dok se Scanners-a tek maglovito sećam (nezaboravna scena sa eksplozijom glave), uverio sam se da The Brood čak i nisam nikada gledao. Kako god, pružio sam im šansu na novim, digitalno „očišćenim” kopijama, i evo šta sam sada, sa vremenske distance od četrdesetak godina, zapazio po pitanju ova dva filma, ali i kada je uopšteno reč o Kronenbergovim zlatnim godinama.

 

        The Brood (1979)

Kronenbergov telesni horor je uvek i psihološki, psihosomatski horor ili, još preciznije rečeno, parapsihosomatski. Najplastičnije je ovakva kvalifikacija realizovana u filmu The Brood ili „Nakot”, kako bih ga već preveo držeći se konteksta, filmu nastalom u prvom delu Kronenbergove karijere tokom kojeg je snimao u Kanadi. Za ove njegove horor filmove je karakteristična „veća koherentnost i prepoznatljivija vizija”, kako je svojevremeno napisao filmski kritičar i istoričar Dejvid A. Kuk, upoređujući ih sa kasnijim filmovima nastalim u Americi, The Dead Zone i The Fly. A ta vizija u „Nakotu” prenosi nam se preko psihoterapeutske metode, koju dr Hel Reglan sprovodi na pacijentu Noli Karvet, pokušavajući da izleči njenu psihozu izazvanu traumama iz detinjstva usled fizičkog i verbalnog zlostavljanja od strane majke alkoholičarke. Ta metoda se naziva psihoplazmika i podrazumeva otvoreni razgovor između psihijatra i pacijenta kroz koji psihijatar nastoji da isprovocira pacijenta da oslobodi svoje suspregnute emocije. U prvoj sceni filma vidimo dr Reglana koji se sa svojim pacijentom, indisponiranim muškarcem, nalazi na podijumu amfiteatra instituta Somafree u snopu svetlosti reflektora pred publikom, koja kao u pozorištu prati ovu svojevrsnu psiho dramu. Doktor u kulminaciji „drame” uspeva da sasvim otvori pacijenta, koji histerično govori o svojim traumama, ali ne samo da ih verbalizuje, već ih i materijalizuje; kako raste tenzija i bes u njegovoj ispovesti, tako se pojavljuju i rastu plikovi po njegovom telu.

Okidač za Nolinu psihozu bila je borba za starateljstvo nad ćerkom Kendis sa njenim bivšim mužem Frenkom. On želi da izvuče Kendis iz instituta, gde se ona nalazi sa majkom, jer primećuje da joj se pojavljuju nekakvi belezi po telu. Takođe, protivi se metodi koju sprovodi dr Reglan, jer je upoznat sa telesnim posledicama koje je ova metoda ostavila na pojedine pacijente u vidu deformiteta i tumora. Ali on počinje da paniči tek kada se dese čudna ubistva Noline majke i vaspitačice njene i njegove ćerke. Jedan od počinilaca je ubijen i tokom obdukcije saznaje se da se radi o nekakvom patuljku bez polnih organa, slepom za boje, bezubom i bez pupka. Frenk počinje da istražuje pozadinu ovog fantastičnog slučaju sluteći da sve to ima veze sa Nolom i njenom terapijom. Bio je u pravu; ispostavlja se da ovi zli patuljci-ubice predstavljaju materijalizaciju Nolinog potisnutog besa i da su bukvalno rođeni iz njenog tela „psihoplazmikom”.

Ovaj brutalan horor po svojoj visceralnosti, u istoj meri je i misaono pregnantan i pokreće na razmišljanje na planu, pre svega, polnih i rodnih odnosa, ali izaziva i određene šire socijalne i političke konotacije, to jest promišljanja o političkoj moći, ali i o kontroli i dominaciji u međuljudskim odnosima uopšte. Ova pitanja su aktuelna i danas, ali na drugačiji način, s obzirom da svako vreme nosi sa sobom i svoju društveno-političku realnost i svoju etičnost. The Brood je u vreme nastanka često osuđivan zbog svoje mizoginije. Danas, u vreme snažnog zamaha pokreta za ženska prava, bio bi to još i više, ako bi uopšte i mogao da bude snimljen i distribuiran. Nekad je na delu bila cenzura, a danas je aktuelna autocenzura. Rezultat je isti; ovakvi filmovi teško stižu do širokog auditorijuma. Ali na stranu sa podtekstom (iako ja stvari ne gledam crno-belo i umesto mizoginije u filmu vidim mizantropiju, u stvari katastrofično stanje ljudskog duha – ispoljavanje muške dominacije i ženskog očajničkog otpora, što se kao paradigma opšte konfrontacije preslikava na sve društvene odnose). Kažem, zanemarimo sada podtekst i bavimo se direktno samim „tekstom”.

The Brood je punokrvan horor i to ne samo zato što je nasilan i užasan u prikazu mutirane telesnosti, već je i nedvosmisleno natprirodan; sadrži naučno-fantastične elemente ispoljene kroz stravu i grozu. Strava potiče od neslućenih mogućnosti mentalne manipulacije primenom psihoplazmike, koja ide sve do kristalizacije psihičke energije u telesne oblike, dok grozu izazivaju fizičke natprirodne promene na koži i transformacije tela u vidu bespolnog vanmateričnog rađanja zloćudnih stvorenja, patuljaka-ubica. Uverljivosti ovog fantastičnog filma doprinosi inteligentan scenario i sigurna, funkcionalna režija uz visok profesionalni doprinos kroz aspekte glume, mizanscena i specijalnih efekata. Prevashodno treba istaći zlokobni tandem dr Reglan – Nola Karvet iza kojeg stoje britanski glumci Oliver Rid i Samanta Egar kao i tim ljudi koji je radio na specijalnim efektima, protetici, šminci itd. Jeziva su ta deca-ubice, koja ne samo da nemaju svoj polni identitet, nego ne pokazuju bilo kakve emocije. Opet moram da zaronim u podtekst, jer ova obezljuđena deca mogu se prozreti kao produkt frustracija odraslih i celokupnog nehumanog okruženja za koje naslućujemo da je obojeno medijskim toksinima; primitivizmom, vulgarnošću, lažima, mržnjom, nasiljem. Danas, u gotovo potpuno virtuelizovanom svetu, se štampi i televiziji pridružuju i internet i društvene mreže. Danas, na svojoj koži osećamo efekte te monstruozne mašinerije; deca bez svesti, emocija i savesti počinju da ubijaju, ne samo odrasle u prisustvu druge dece, kao što jedan iz „nakota” u vrtiću ubija vaspitačicu, već i samu decu, svoje nazovi drugove. Svima vama ovde u Srbiji je jasno na šta aludiram, ali ne bih dalje o tome...

 

        Scanners (1981)

Kao što je u filmu The Brood Nola Karvet posedovala parapsihološku moć materijalizacije svojih afektivnih stanja u cilju uticaja na okruženje, tako se i u filmu Scanners ili „Kontrolori” razmatra telepatska sposobnost jedne grupe natprirodno obdarenih ljudi da kontrolišu druge. Privatna vojna korporacija ConSec angažuje „skenera-kontrolora”, telepatski potentnog Kamerona Vejla, da se infiltrira u grupu „kontrolora”, koju predvodi Daril Revok, a koja se otuđila od ConSeca, otišla u ilegalu, i odatle nastoji da uništi sve „skenere” koji nisu s njom. Vrhuška ConSeca smatra da je Daril Revok poludeo, jer nije mogao da kontroliše „glasove” u svojoj glavi i da ga je to odvelo stranputicom. Kameron Vejl saznaje, tokom ispitivanja u ConSecu i tokom obuke zahvaljujući kojoj je naučio da kontroliše svoju psihičku energiju, da su njegove telepatske sposobnosti ravne Revokovim i da je sposoban da se sukobi s njim. Revok preko svog doušnika u Consecu saznaje za Vejla i šalje svoje ubice da ga eliminišu. Uspeju da ubiju „kontrolora” Ričarda Pirsa, kod kojeg se Vejl u tom trenutku nalazio, ali ne i njega. Pre nego što je umakao ubicama Vejl je uspeo da skenira Pirsov mozak i da sazna nešto o nezavisnoj grupi „skenera” sukobljenih sa Revokom, a koju predvodi Kim Obrist. Vejl ih pronalazi, ali pronalaze ih i Revokove ubice. U njihovom napadu su preživeli jedino Vejl i Kim Obrist.

Vejl i Obrist, zatim, zajedničkim snagama počinju da prate Revoka. Saznaju da on vodi farmaceutsku kompaniju Biocarbon Amalgamate, koja proizvodi efemerol, supstancu koja se koristi za inhibiranje razarajuće psihičke snage „kontrolora”. Prateći distribuciju efemerola telepatski skenirajući kompjuterske računovodstvene programe, Vejl saznaje da se ta supstanca zapravo daje trudnicama, koje će pod dejstvom ovog leka rađati „decu-skenere”. Revok konačno uspeva da zarobi Vejla, a onda ga i obaveštava da im je direktor korporacije ConSec otac. On je i pronalazač efemerola, leka koji se koristio kao sedativ za trudnice. Međutim, javljali su se nus-efekti koje je testirao na svojoj rođenoj deci i tako stvorio dva najmoćnija „kontrolora” na svetu. Revok iznosi Vejlu i svoj plan da monopoliše tržište efemerola i da tako oformi sopstvenu vojsku „kontrolora” s kojom će zavladati svetom. Vejl se usprotivi, što Revoka izvede iz takta i uzburka njegove moždane talase. Počinje borba između njih dvojice telepatski, ali sa takvom psihičkom snagom da su prisutni i efekti telekineze i biokineze, to jest dolazi do transformacije i uništavanja ne samo njihove psihe, već i samih njihovih tela.

Scanners je u većoj meri naučno-fantastični film nego što je to horor. Ali, pre svega, on je jedan komercijalniji projekat koji stavlja akcenat na akcione scene i na vizuelni spektakl. U drugom planu je ta parapsihološka nauka koja je spoljašnja opna idejne potke filma. Stoga, o njoj se razmišlja tek naknadno, kada se nakon odjavne špice zapitamo šta smo to u stvari gledali. I onda shvatimo da upravo tu leže strava i užas. Mogućnost da te neko hipnotiše i da se infiltrira u tvoj nervni sistem stvarajući od tebe krpenu ili drvenu marionetu kojom može da manipuliše sve do njenog potpunog uništenja. Opet Kronenberg podstiče aluziju na društvenu kontrolu i manipulaciju kojima je podvrgnut običan čovek i danas (i u još većoj meri) kao i u vreme nastanka Scannersa. Tu su političari i korporacije koji preko medija ispiraju mozgove, a onda i indoktriniraju mase kako bi postale slepa biračka mašinerija i zombirani konzumenti krvave kapitalističke proizvodnje.

Rekoh već da ovaj film nema neke veće umetničke aspiracije i da ga treba posmatrati više kao žanrovski komercijalni uradak. I s te strane on zadovoljava; zabavan je, dinamičan, manje-više podilazi očekivanjima publike i čak, i pored svoje distopijske slike stvarnost, završava se hepiendom! Istina, taj hepiend je nepouzdan, kamufliran psiho-fizičkim  transmutacijama između glavnog junaka i antijunaka. Zapravo, on je polovičan; preživela je junakova psiha u telu antijunaka, dok je antijunakova psiha umrla sa junakovim telom. U svakom slučaju, imamo srećniju okolnost nego kad bi to bilo obrnuto i u tom smislu čaša je do pola puna umesto do pola prazna... Molim? Žalite se zbog otkrivenih spojlera?! Ne verujem da ima među čitaocima vas koji već nisu odgledali „Kontrolore”, a i moja predstava pisanja rivjua podrazumeva da je mnogo bitnije kakav je film u celini, kako je stilizovan, koje su njegove estetske vrednost, nego kako se sama priča završava. Hoću reći da me poznavanje raspleta filma iz prethodno pročitanih kritika neće odvratiti od gledanja filma, niti će mi smanjiti uživanje ukoliko ga u globalu odlikuju kakvi-takvi estetski kvaliteti... Oh, zaboravih reći kod osvrta na The Brood, da su se na maloj traumatizovanoj Kendis, nakon svedočenja smrti svoje majke i njenog paklenog poroda, pojavili plikovi na koži; psihosomatska reakcija koja nagoveštava novi „nakot”. Tek to je adekvatan završetak jednog filma Dejvida Kronenberga, mračnog vizionara naučno i tehnološki progresivnog sveta budućnosti, ali sveta dehumanizovanog i zarobljenog u košmarni surogat stvarnosti – simulakrum nastao stapanjem živog tkiva, (bio)tehnologije i mehaničkih sistema i njihovom virtuelizacijom putem globalnih elektronskih mreža.