Snoviđenja XIX – Ortega i Gaset sa Voringerom o germanskom duhu u umetnosti

Stigao sam u razgovoru sa Hose Ortegom i Gasetom do nemačkog ekspresionizma, a sve je počelo od mog sna o šumi (OVDE) na koji su se nadovezale Ortegine kontemplacije na temu šume (OVDE). Nekako nas je razgovor doveo do pitanja o razlici između germanske i latinske kulture, što me je isprovociralo da se latim teme filma kroz nemački ekspresionizam, iako sam znao da će Ortegini odgovori težiti uopštavanju i svođenju jednog specifičnog umetničkog pravca na germanski duh u samoj svojoj biti. Ipak, on se nije upustio u ovu raspravu, već je preporučio za čitanje Vilhelma Voringera i njegov rad „Formalni problemi gotičke umetnosti”. Na moju molbu obećao mi je i ponovni susret i razgovor o ovoj Voringerovoj knjizi. Međutim, dobio sam više nego što sam se nadao; Ortega mi je poslao transkript njegovog razgovora sa Vilhelmom Voringerom o genezi i razvoju takozvanog germanskog duha kroz primer gotičke umetnosti. Ali ova njihova rasprava zadire mnogo šire od gotike i može se primeniti i na nemački romantizam i ekspresionizam. Takođe i na filmski ekspresionizam. Jednostavno, prizovite sebi prizore, recimo, iz filma „Kabinet dr Kaligarija” i tako na praktičnom primeru proverite opšte važenje teorije Vilhelma Voringera, kao i mišljenja na ovu temu Hose Ortege i Gaseta.

Ortega i Gaset: Ka Grčkoj i Rimu krenuli su narodi koji su živeli u šumama, u gomilama, i koji su sačuvali svoj izvorni duh. Bili su to Germani, koji su, prema vama gospodine Voringer, condition sine qua non gotske umetnosti.

Voringer: Ti izvorni Germani u početku nisu znali ni za kakvu umetnost osim ukrašavanja. U njoj nije bilo – kaže Haupt – predstavljanja nečeg prirodnog, ni ljudi, ni životinja, ni biljaka. Sve se pretvorilo u površni ukras, a da nikad nisu pokušali da preslikaju bilo koju stvar koja im se nalazila pred očima. U starim se razdobljima ta umetnost nije razlikovala od primitivnog geometrijskog stila, koji smo pravilno nazvali sapripadnim svim arijevskim narodima. Malo-pomalo, međutim, na temelju te arijevske linijske gramatike počeo je da se razvija zaseban jezik linija, koji se jasno može odrediti kao jedino germanski. Ta je nova umetnost ukrašavanje vrpcama. Lampreht, čuveni pisac Istorije Nemačke, opisuje ga na sledeći način: Priroda tog ukrašavanja određena je prodorom i razvijanjem nekoliko veoma jednostavnih motiva. Najpre je tu samo tačka, linija, vrpca; kasnije dolazi šiljati luk, krug, spirala, zig-zag i ukras u obliku latiničnog slova S. Uistinu, ne radi se o prevelikoj raskoši motiva. Opet, koja raznolikost nije nastala tek prilikom upotrebe. Čas idu paralelno, čas pod pravim uglom, čas prave mrežu, čas čvor; onda opet idu isprepletano u zbunjujućoj složenosti. Tako dobijamo nerazmrsive maštarije, čija zagonetnost čini da se zamislimo, koje u svome toku izgledaju kao da se približavaju i udaljavaju, čiji činioci, da tako kažemo, obdareni osećajnošću, i ophrvani strastvenim životnim kretanjem, podjarmljuju pogled i pažnju.

Ortega i Gaset: Kod ovog prvog i sirovog proizvoda, već se vrlo energično može naslutiti posebnost gotske duše, koja će, kako vreme bude prolazilo, preplaviti svet veličanstvenim i divnim spomenicima. 

Voringer: Pred sobom ovde imamo jednu linearnu maštariju, čiju bi prirodu trebalo razmotriti. Kao kod ukrašavanja kod primitivnih naroda i ovde je nosilac umetničkog zanosa geometrijska, apstraktna linija, po sebi nesposobna za organski izraz. Opet, iako ne-ekspresivna u organskom smislu, istovremeno pokazuje i izvanrednu životnost. Lamprehtove reči u toj linearnoj zbrci eksplicitno ukazuju na pasioniranu okrenutost životu i kretanju. Pošto, međutim, liniji kao takvoj u potpunosti nedostaje čak i naznaka onog organskog, taj izraz životnosti mora biti izraz nečeg drugog od organskog života. Pokušajmo da taj nad-organski izraz dokučimo u svoj njegovoj posebnosti.

Ortega i Gaset: Slučaj je takav da ornamentacija sa Severa, uprkos svojoj apstraktnoj linearnoj prirodi, proizvodi utisak životnosti koju naš osećaj života, španski i latinski uopšte, utemeljen na simpatiji prema onom stvarnom, inače neposredno može da pronađe jedino u organskom svetu. Čini se, dakle, da je ta ornamentacija sinteza obe ove umetničke tendencije. Opet, pre nego sinteza, čini se da je ona hibridna pojava. Jer ovde se ne radi o zajedničkom harmoničnom prodoru dve suprotstavljene tendencije, već o jednoj njihovoj nečistoj i na izvestan način nevoljnoj mešavini, koja na ovaj apstraktni i neobični svet nastoji da primeni našu simpatiju, koja inače uobičajeno naginje organskom ritmu onog realnog. 

Voringer: Naša se životna osećajnost, germanska dakle, predaje toj ekspresivnoj furiji; štaviše, kada na kraju podlegne pritisku i dozvoli da te linije, koje su mrtve u sebi samima, savladaju njene sile, oseća se pobeđenom na jedinstven i neuporediv način, koji sliči pokretima prilikom pijanstva, koji su daleko iza sebe ostavili svaku mogućnost normalnog kretanja. Strast za kretanjem koja se javlja u ovoj oživljenoj geometriji – preludijum za živu matematiku gotičke arhitekture – prisiljava naš duh na izvestan ne-prirodan napor. Kada su jednom granice organskog kretanja srušene, više nema prepreka: linija se izvija, ponovo je zaustavljena u tendenciji ka prirodnom kretanju; novo nasilje čini nemogućim njen miran svršetak i nameće joj nove komplikacije, na način da, ojačana posredstvom svih pomenutih prepreka, uspeva da smogne maksimum svoje izražajne snage sve dok, lišena mogućnosti da doživi normalan svršetak, ne završi u ludačkim trzajima, ili se prosto odjednom prekida u praznini, ili se pak bez ikakvog smisla vraća unazad. Rečju, linija sa Severa ne živi od onog što joj mi utisnemo, već se čini da poseduje sopstvenu izražajnost, koja je snažnija od našega života. 

Ortega i Gaset: Vi ste u vašoj knjizi dali i primer koji na savršeno jasan način pokazuje tu razlikovnu crtu između gotičke i klasične umetnosti. 

Voringer: Ukoliko uzmemo mastilo i pustimo našu ruku da po sopstvenom nahođenju crta linije, naš intimni osećaj nevoljno prati kretanje mišića ruku. Nalazimo izvesno osećanje zadovoljstva kada vidimo kako se linije rađaju tokom ove spontane igre naše artikulacije. Pokret koji izvodimo je lagan, prijatan, bez poteškoća, i kada smo ga jednom započeli, svaki naredni je sve lakši. U tom slučaju opažamo kod linije izraz organske lepote upravo stoga što njen pravac odgovara našim unutarnjim osećajima i kada tu liniju nađemo kod neke druge figure ili crteža, doživljavamo istu stvar kao da smo je mi sami nacrtali. Ukoliko, pak, mastilo uzmemo pod uticajem nekog dubokog afektivnog događaja, gonjeni srdžbom ili oduševljenjem, umesto da se ruka kreće spontano, ostavljajući tako lepo zakrivljene organski oblikovane linije, dobićemo stroge, uglaste, isprekidane, cik-cak oblike. Nije, dakle, naša artikulacija ta koja spontano stvara linije, već je to naša volja, koja naredbodavno određuje ruci njene pokrete. Neće svaki impuls uspeti da se u potpunosti razvije na temelju sopstvenih zadatosti, već ga neprestano oblikuju druge, više sile. Tako da kada pogledamo liniju, istovremeno, ne želeći to, opažamo i proces koji je doveo do njenog nastanka, tako da umesto osećaja sreće, nama izgleda kao da je neobična vladalačka sila zagospodarila našim duhom. Svaki put kada se linija prekine, kada promeni pravac, osetimo da sile, pošto je prekinut njihov prirodni tok, gube na snazi, i da u tom trenutku zadrške pomeraju pravac delovanja, sa silom koju su pomenute prepreke samo uvećale. Što je više prekida, što je više prepreka koje se nalaze na putu, utoliko su one na svakom skretanju jače, utoliko je snažnija lavina koja se kreće u novom pravcu; drugim rečima, utoliko je jača izražajnost linije. 

Ortega i Gaset: Možete li ovo da kažete sažetije i malo jasnije?

Voringer: Kao što je u prvom slučaju linija izražavala fiziološku volju naše ruke, tako u drugom ona izražava čisto duhovnu volju, jednako afektivnu i ideologizovanu, suprotstavljenu onome što se našem organizmu dopada. Ukoliko ovaj pojedinačni slučaj proširimo na kolektivnu dušu, na osećajnost čitavog jednog naroda, dobićemo gotički pravac u umetnosti i prirodu stila koji ga izražava. 

Ortega i Gaset: Kakav je vaš lični doživljaj ovog stila?

Voringer: Želim da se izgubim u pokretima koji su neprirodno naglašeni; pokretima koji su duhovni i ne mogu se osetiti i zahvaljujući kojima se naš duh oslobađa osećaja potčinjenosti onom stvarnom; rečju, u onome što će nam kasnije u gorućem sjaju gotičkih katedrala izgledati kao skamenjena transcendentalnost.

Ortega i Gaset: Opet, nema ničeg doslednijeg i uputnijeg od formula koje vi pronalazite za najrazličitije probleme istorije gotičke umetnosti, pritom ih sagledavajući u svetlu problema klasične umetnosti. 

Voringer: Recimo da mislite na de-geometrizaciju linije, dematerijalizaciju kamena. Na izraze podržavanja, nošenja, svojstvene grčkom stubu, kao i na izraze dinamičnosti i pokretnosti svojstvene sistemu akvadukta i lukova. Na multiplikativnu prirodu onog gotičkog, nasuprot nadgrađujuće prirode grčkih građevina. Ponavljanje u gotici i simetrija u klasičnoj umetnosti. Beskonačna melodija gotičke linije, itd.