The Swimmer (1968) – Frank Perry

Ned Meril je sredovečan, naočit, dobrodržeći pripadnik više srednje klase, lepo vaspitan, džentlmen i šarmer. To je ono što saznajemo o njemu nakon razgovora sa prijateljima Vesterhazijevima uz njihov bazen jedno letnje nedeljno prepodne i nakon što je ušetao na ovaj posed iz nepoznatog pravca obučen samo u kupaće gaće. Njemu, dok razgovora sa domaćinima i njihovim gostima Forsbergovima o burnoj prethodnoj noći i jutarnjem mamurluku koje su ovi iskusili, padne na pamet ideja da ode svojoj kući plivajući. Shvata da se na potezu dugom osam milja nalazi desetak vila sa bazenima, koje on zamišlja kao reku ponornicu koja tu i tamo izbija na površinu; šetnju između bazena tretira kao izron i uzimanje vazduha, a plivanje u bazenima kao uron kod svakog zaveslaja. Već je i dao naziv toj reci Lusinda, po svojoj ženi, i odmah pred zabezeknutim prijateljima otpočinje svoju turu u njihovom bazenu.

I u narednim vilama Ned sreće svoje prijatelje i komšije za koje ga vežu brojne lepe uspomene, jer je oduvek bio popularan u svom kraju, ali vremenom počinju da izbijaju i neke ružne stvari. Posle Grejemovih, koji su tek ugradili novi bazen, i koji su vrlo bliski s njim, Ned dolazi na imanje na čijem se bazenu održava žurka i gde saznajemo da je nedavno izgubio ugledno i dobro plaćeno radno mesto. Prethodno je sreo Džuli, bivšu bebisiterku svoje dve ćerke, koja mu se pridružila na njegovoj turi. Ali kada je shvatila da Ned flertuje sa njom, pobegla je glavom bez obzira. Sledi još plivanje u bazenu jednog starijeg bračnog para, poznatih u kraju kao napredni intelektualci i nudisti, a zatim nailazi na jedan ispražnjen bazen, gde se koleba da li da nastavi svoju turu i da li ona sada ima smisla, jer je kontinuitet plivanja prekinut. Ipak nastavlja i dolazi do imanja Hamerovih. Tamo zatiče gospođu Hamer, koja neblagonaklono gleda na Nedov ulazak na njen posed i u njen bazen. Ali njena ljutnja je u stvari posledica toga što Ned nije bio uz njenog sina dok mu je najviše bio potreban. Na Nedov komentar da je bitno da je on sada dobro, gospođa Hamer okreće glavu, a Ned, zbunjen i pokunjen, napušta njen posed.

Na sledećem bazenu održava se još jedna žurka. Tu Ned nailazi na hladan prijem, a prozivaju ga čak da je „party crasher”, pa besno uskače u bazen zapljuskujući vodom okupljene. On zatim, na „Lusindinoj ruti” posećuje bazen Širli Abot, njegove bivše ljubavnice. Očekujući od nje podršku i utehu, tamo, međutim, zatiče hladnoću, emotivnu hladnoću, ali se ona tokom razgovora pretvara i u fizičku; Ned, još uvek mokar, počinje da drhti od jeze. Posle još jednog razočaranja prinuđen je da tako smrznut i utučen pređe auto-put, gde trpi uvrede od vozača i suvozača iz kolone vozila koja mu je preprečila put, a onda dolazi i na javni bazen. Tamo zatiče poznanike kojima duguje pare i koji iznose loše mišljenje o njegovom poštenju. Ned brže-bolje prepliva bazen zakrčen brojnim plivačima i konačno, hramljuću zbog posekotine na nozi, stiže na obod svog imanja. Vreme se, međutim, menja; vedar i sunčan dan pomračuju oblaci u trenutku kada Ned iscrpljen stiže do svoje kapije. Ali, kad je ušao unutra, nakon što je zatvorio kapiju za sobom, ugledao je tragove rđe na svojim dlanovima. Šokirala ga je, takođe, i zapuštenost dvorišta i teniskog terena na kojem često igraju njegove ćerke. Prozor od kuće je razbijen, a ulazna vrata su zaključana. Dok seva, grmi i kiša lije kao iz kabla, Ned očajno navaljuje na vrata, ali ona su neprobojna. Svevideće oko kamere uvodi nas kroz razbijeno okno unutar kuće, gde se u mraku naziru goli zidovi oko ugaslog kamina i gde se naslućuju zamrli odjeci u praznom prostoru premreženom paučinom.

„Plivač” u nadrealnom diskursu iznosi kompleksnu alegoriju koju bih ja protumačio trojako. Prvo, ovde imamo jedno epsko putovanje, jednu anti-Odiseju u kojoj se umesto od ostrva do ostrva, od kopna do kopna preko vodenog basena, putuje preko kopna, od bazena do bazena. Naš Odisej, Ned Meril, proživljava razna iskušenja da bi stigao kući. Pritom, on prolazi kroz proces samospoznaje i otkriva svu lepotu i tragiku života, ali za razliku od Odiseja, njegov povratak kući nije obeležen trijumfom, već devastacijom. Drugo tumačenje bi se odnosilo na propast „američkog sna”; Ned Meril, kao dobro situiran pripadnik više srednje klase, uzoran muž i otac, uzdrmava temelje svoje porodice tako što gubi dobro plaćeno radno mesto, nalazi ljubavnicu i zapušta svoje ćerke, koje zbog toga ulaze u problem sa zakonom. I kao treće (i najverovatnije tumačenje ako se osvrnemo na kratku priču Džona Čivera, koja je poslužila kao predložak scenariju filma), „Plivač” je, pre svega, alegorija života, životnog puta; početak filma odiše atmosferom mladalačkog entuzijazma u jutarnjem vedrom susretu bliskih prijatelja, da bi kasnije, kako ovaj sunčani letnji nedeljni dan odmiče, stigli i oblaci i zahlađenje. Kod Neda se javlja žal za mladošću i propuštenim šansama, zatim razočaranje u život usled prihvatanja gorkih životnih istina shvaćenih kontemplacijom jedne zrele staračke mudre pameti i, konačno, propadanje i smrt.

U priči Džona Čiversa ta prolaznost života istaknuta je kroz opise prirode, njenih suptilnih mena u pozno leto, dok u filmu tek Nedov pogled na ogoljeno drvo ili na nadolaženje oblaka, kao i jeza koju oseća pri promeni vremenskih uslova, je nagoveštavaju. Osim toga, Nedov kontakt sa ljudima na bazenima je kratak, a razgovori šturi, što odudara od filma u kojem su dopisani dijalozi, pa oni u svojoj prozaičnosti narušavaju mistični i metafizički ton priče. Posebno se to odnosi na uvodnu scenu u kojoj pregršt raspričanih likova govori o pijanoj noći, jutarnjem mamurluku i još o koječemu, kao i na scenu sa bivšom ljubavnicom, u kojoj se seciraju i prežvakavaju ljubavni jadi izneverene Širli, ali i Nedov nepošten odnos i prema ženi i prema ljubavnici. Ipak, ako se ovo sagleda u funkciji alegorije o životnom putu, onda i ove scene imaju svoje simboličko značenje i smisao. Ono gde je film unapredio književni predložak, jeste sugestivna epizoda sa praznim bazenom, koju ne sadrži Čiversova priča. Ned, nakon što odlazi sa bazena starijeg para nudista, sreće Kevina, usamljenog dečaka, koji prodaje limunadu prolaznicima pred svojom kućom. Ned saznaje da su mu roditelji negde otputovali, a kad ga je Kevin doveo do bazena, i da im je bazen ispražnjen. Saznavši da Kevin ne zna da pliva, Ned u praznom bazenu simulira plivanje ubeđujući dečaka da je dovoljno nešto zamisliti, pa da se to ostvari. Međutim, kada pri svom odlasku ugleda Kevina kako se penje na dasku za skokove u vodu nad praznim bazenom, brzo otrči nazad da mu kaže da mašta ipak nije svemoćna; ipak se moramo povinovati pred neumoljivom stvarnošću.

Film je mestimično uspeo svojom fotografijom i vizuelnošću da dočara taj snoviti i halucinantni ugođaj koji pruža ova nadrealna priča. Najpre je to slučaj u epizodi u kojoj je Ned u društvu bebisiterke Džuli prilikom prolaska kroz šumu; njihova trka preko konjskih prepona u sloumoušnu i kasnije ležanje u travi, dok se letnji zraci sunca kaleidoskopski prelamaju u mekom fokusu kamere, čini da se osećamo uronjeni u tu sedefastu mekoću prirode i sjajnih osmeha Neda i Džuli kao da smo ubačeni u neku bajku. Isto tako, ali sa suprotnim predznakom, predznakom nespokojstva, potresenosti i šoka, osećamo završni prikaz ruiniranog imanja tokom noćnog nevremena kao da smo uvučeni u noćnu moru; usisani kao objektiv kamere u završnom kadru filma kroz slomljeno okno prozora oronule i napuštene kuće. Nostalgično-melanholični muzički skor Marvina Hamliša, koji zahvaljujući svojoj melodičnosti brzo ulazi u uvo i tamo ostaje dugo posle odjavne špice, upotpunjuje vizuelne elemente i čini film atmosferičnijim.

Bert Lankaster je glavni krivac što je Čiversova priča pretočena u film. On je odmah nakon njenog objavljivanja imao sebe u vidu za ulogu Neda Merila. Uspeo je da skrpi finansije i, uz kreativne nesuglasice sa Frenkom Perijem, ipak nekako završi film. Koliki je autorski udeo jednog, a koliki drugog (uz Sidni Polaka kao režisera nekoliko scena) u stvaranju filma, koji je zasnovan na scenariju Elenor Peri, ostaje do danas nerazjašnjeno. U svakom slučaju Bert Lankaster briljira kao glumac, ne samo sa svojom ogoljenom utreniranom muskulaturom, već i sa svojom autoritativnom i samouverenom pojavom koja se, kako film odmiče, transformiše u karakterno kompleksniji lik. On sa svojom fiks idejom o putovanju kući preko niza bazena i sa svojim varljivim sećanjem na skorašnja dešavanja izaziva podozrenje kod prijatelja, a onda mu neki od njih predočavaju i njegove mane i nepodobštine s kojima im se zamerio. Ned kao da je sve ono loše što kvari njegov idealni lik zakopao duboko u podsvesti i kada mu se to ponovo iznese na svetlost dana, on gubi samopouzdanje, počinje da sumnja u sebe, oseća kajanje i bol. Uloga Berta Lankastera je i vezivno tkivo ovog filma, strukturološki gledano. Film je sastavljen od gotovo nezavisnih fragmenata, jer svaki bazen je posebna scena sa svojim posebnim likovima i njihovim ličnim odnosima sa Nedom Merilom. Jedino je Ned svuda prisutan i to na način da je u svakoj narednoj epizodi za nijansu samosvesniji i stiče za nijansu dublji pogled na život i smrt i, shodno tome, njegov karakter zadobija mračnije crte.

„Plivač” je film koji ostaje dugo u sećanju. I pored svoje povremene melodramatičnosti i nepotrebne raspričanosti on ima provokativnu moć dejstva jednog umetničkog dela zbog prikrivenog filozofskog stava prema životu uopšte. Taj stav je uvijen u tu prikazanu izglobljenu stvarnost. Stvarnost koja deluje naoko uobičajeno, ali je i obogaćena pojedinim začudnim detaljima. Film nam ne dopušta da se opustimo i uljuljkamo tim spokojnim i relaksirajućim životom visoke srednje klase američkog društva sredinom XX veka. Svaki čas nalećemo na pobodene klinove u brižljivo negovani travnjak bogataške vile ili na plutajući otpad u besprekorno održavanom bazenu. Hoću reći da se iza te sjajne šarene fasade nazire nešto mračno i toksično, što je nagriza, i da sve ovo spoljašnje blještavilo deluje kao Potemkinova sela, pa se čini da je dovoljan samo jedan mali bazenski talas da tu oblandu od kartona sravni sa zemljom. Ovim prikriveno subverzivnim filmom koji je, uzgred budi rečeno, snimljen još 1966, dve godine pre svoje zvanične bioskopske distribucije, nagoveštava se Novi Holivud, pokret koji je protresao temelje Meke filma kršeći njene odavno zacementirane konvencije i pravila muvimejkinga.