Snoviđenja XVII - Šuma

Postoji jedan san koji mi je doneo talase blaženstva svojom opojnom tajnovitošću i misterijom. U početku sam osetio samo nelagodnost, ali verovatnije je da je to bilo strahopoštovanje prema nepatvorenoj divljini prirode. Eh, zar divljina prirode može da bude patvorena, izveštačena? Ona je uvek neizveštačena. Razlika je samo u stepenu divljine, koji se kreće, kada govorimo o vegetaciji, u rasponu od zapuštenog vrta, pa sve do guste šume – prašume. Shodno tome i nivo strahopoštovanja kod mene je najviši kada se radi o divljini prašume. Dakle, u snu sam se našao u gustoj šumi, uronjen u blistavo smaragdno zeleno more. Osećao sam se manji od makovog zrna ne samo u odnosu na džinovska stabla i sve ono tropsko rastinje: gigantsku paprat, eukaliptuse, bambuse, već i u odnosu na divlje životinje koje nisam video, ali sam ih osetio u svoj njihovoj animalnosti. Prema tome, imao sam razloga ne samo za strahopoštovanje, već i za ogoljeni strah pred neposrednom opasnošću, opasnošću po sopstveni život. Ali, za divno čudo, mojim venama, umesto adrenalina, razlio se osećaj blaženstva. Bio sam fasciniran tom tajnovitošću šume, činjenicom da drveće skriva ne samo životinje, već i samu šumu. Onoliko brzo koliko se probijam kroz tu gustu vegetaciju i koliko brzo mi izmiče senka i tama ka dubini šume, toliko brzo mi se i otkrivaju nova stabla. Pokušavam pogledom da proniknem u taj nedohvatni mrak, ali uspevam samo da ga odgurujem koračajući prema njemu, pritom otkrivajući novo džinovsko drveće koje samo zgušnjava tu pozadinsku tamu i sprečava me da sagledam šumu u celini. Neki put izbijem na proplanak, tada osetim neprijatnost i nesigurnost, ali iza njega je opet drveće koje zaklanja šumu, pa hrlim dalje. I ako se vama možda čini da je ovo putovanje monotono i zamorno u svojoj jednoličnosti, ja tu moram da vas demantujem; svako novo drvo i bujno rastinje koje mi se postepeno otkriva je za mene novo otkriće i izvor beskrajnog zadovoljstva, tolikog da strahopoštovanje prema džinovskim biljkama i jeza od skrivenih divljih životinja iščezavaju. Pluća mi se nadimaju od sreće što sam u prilici da stalno, iznova i iznova, otkrivam nešto novo, čudnovato i prekrasno, jer ta šuma je za mene čitav kosmos, izvor neiscrpnih mogućnosti. Preostaje mi samo da sledim taj pregnantni mrak, sve do samog srca tame...

Tropical Malady (2004)

Ovaj san iz detinjstva mi se povremeno vraćao u sećanje, ali tek ovlaš, i nikad zapravo nisam razmišljao o njemu. Sve do svojih srednjih godina, ili možda do perioda koji neki zovu krizom srednjih godina, kada sam postao prezasićen svojim dotadašnjim životom. Tada mi se ovaj „šumski san” razbistrio. Kao da sam izbio na ogoljeni vrh planine sa koga sam mogao da obuhvatim pogledom celo šumsko prostranstvo. Ta šuma je ono što sam do sad propuštao u životu. Imao sam samo grad, svoju kancelariju i svoju suvoparnu nauku. Bio sam prikovan za razum i rezonovanje, iako sam potajno čeznuo za osećajima i intuicijom i poljem gde se oni najviše ispoljavaju. A to polje je široko prostranstvo umetnosti. Čitanje beletristike i gledanje filmova su mi bili hobi za koji sam imao sve veću želju, a sve manje vremena. San o šumi me je konačno preveo na ovu drugu stranu. Dao sam otkaz i „otišao šumskim putevima i bespućima”. A „šuma” je ono što je suštinski vredno, istinsko, unikatno – šuma je, možda, id, nesvesno, iracionalno i kao takvo široki temelj našeg ja. Moguće je da književnost, film i druge umetnosti crpe svoj materijal iz ida, iz podsvesti, onako kako je Đorđe Kadijević, filmski režiser i istoričar umetnosti, jednom prilikom rekao: „Frojd razlikuje tri modaliteta ljudske individualnosti (id, ego i superego). Prvi je id. Šta je id? Id je onaj iracionalni deo moga bića na koji ja nemam nikakav uticaj. Naprotiv, id ima uticaj na mene…” „…On sâm je, po tome šta jeste, potpuno iracionalan, ali on jako bitno utiče na naše racionalno biće…” „…Ja sam se te podele pridržavao i kao istoričar umetnosti: tako sam gledao izložbe. Ja uđem i prvo što hoću da vidim jeste kakav je id kod slikara. Zašto? Zato što znam da, ako idem na ego, naići ću na jednu osobinu ega: znate, ego se da emancipovati i može doći do neverovatno vešte i gotovo zavodljive simulacije umetnosti. Ima mnogo ljudi koji iz ne znam kog poriva ili želje hoće da se bave umetnošću a u stvari nisu umetnici jer nemaju takav id. I to je jedan od najvećih i najdubljih problema koji uopšte postoje u istoriji umetnosti: to je simulacija umetnosti…” „…Id je taj koji stvara svetove. E, mene je to kao kritičara najviše zanimalo, i zato ja kada dođem na izložbu, odmah vidim da li je neko folirant ili nije…”

Twin Peaks (1990-1991)

Sada mi se čini da je zbog moćnog ida izbijalo onoliko blaženstvo u mojoj snenoj šetnji kroz šumu. Nešto me je tada upućivalo na zakopano blago sa one strane u beskonačnim prostranstvima tame. Tamo mogu da nađem zlatnu žicu koja vodi do mojih omiljenih knjiga i filmova, kao i, možda jednog dana, do nekih mojih autentičnih vrednih tvorevina. Za sada pokušavam da izoštrim moj umetnički nerv koji premrežava id i da se njime rukovodim u svom izboru umetnina, između ostalog i filmova na ovom blogu, kao što sam u snu iz tame izvlačio šumsku floru i faunu. Ako bolje razmislite, mnogi ovde prikazani filmovi, posmatrano iz ugla ega, mogu se smatrati suviše lucidnim, mističnim, šokantnim, perverznim, okultnim. To, međutim, samo znači da je upliv ida, kao tvorca umetničke vrednosti, veliki. Ali to je jedini iskreni pristup umetnosti, bilo kroz ulogu stvaraoca, bilo kroz ulogu gledaoca. U stvari, najplastičnije objašnjenje veze između ida i umetnosti i njihove konfronatacije prema egu dao je Dejan Ognjanović, pisac i filmski kritičar, kada je citirao naslov iz novina: „Čovek ubio ženu pa sebe“, pa ga zatim preformulisao u „Čovek ubio sebe pa ženu“. Ova prva konstrukcija je plod rezonovanja naše svesti (ega) i kao takva, banalna izjava, fakt, ima svoje mesto u novinskim crnim hronikama. Međutim, ova druga konstrukcija može da dođe samo iz našeg nesvesnog i ona kao takva ne predstavlja sama po sebi umetničku vrednost, ali ima kreativni potencijal da se razvije u fantastičnu književnost, egzistencijalistički roman, priču strave i užasa, horor film, fantazmagoriju, alegoriju, parodiju, farsu itd.

The Emerald Forest (1985)

Moj san o šumi ponovo mi je, pre izvesnog vremena, prodro iz podsvesti u svest ovaploćujući se u sudbini mačeta pod imenom Oki. Ova moja miljenica živela je godinu dana konstantno na oprezu plašeći se svakog šušnja, zazirući čak i od svojih hranitelja; nevoljno je ulazila u krilo i dopuštala maženje, pritom sve vreme stojeći na nogama, istežući vrat i šiljeći uši, posmatrajući pomno mimo mene kako joj se ne bi iznenada primakla nekakva opasnost. Njeno vižljasto telo uvek je bilo u grču, osim kad ispružiš ruku prema njoj da je pomaziš. Tada se ona izvija eskivirajući dodire, a sam dodir postaje eteričan; nestaje ti njeno telo pod rukom kao kada dodiruješ paučinu... I onda, jednog dana, našao sam njen leš na kraju dvorišta. Verovatno ju je pojurio pas i pritisnuo uz ogradu lomeći joj kičmu. Tada mi se vratio film i sva ona Okijina strašljivost (unezvereni pogled i ukočenost koja joj je onemogućavala da se opusti i zauzme onaj lenji mačji sed i spokojno utone u san) sada dobija smisao u analogiji sa snom o šumi. Oki, kao i sve životinje (čak i domaće, a pogotovo mačke), ostaje duboko u sebi divlje stvorenje. Ona je deo šume, deo te šumske tame sa kojom se u potpunosti prožima. Mi, ljudi, kao razumna stvorenja koja racionalizuju svoje čulne senzacije, ugušili smo intuiciju, osećaj celine kojoj pripadamo i s kojom smo organski srasli. Zato samo racionalizujemo, jer ga vidimo, ono drveće neposredno ispred nas, ali ga ne osećamo, jer ako ga zaista osećamo, osetili bismo i sve ono što je u tami iza. A mačka, koja je svojim instinktom duboko vezana za šumu, za prirodu u celini, (pred)oseća svaki deo te celine kao da su prostor i vreme sabijeni u jednu tačku. Otuda je kod Oki sve vreme tokom njenog kratkog života bio prisutan strah od blizine smrti. Siguran sam da je ona zahvaljujući svojim instinktima predosetila svirepi sudbinski put koji joj je bio namenjen. Nije znala da će joj baš pas u određenom trenutku doći glave (znanje se i ne može steći intuitivno), već je imala neodređeni ali razarajući i sve intenzivniji osećaj ugroženosti kako se smrt približavala. Tada sam zaista shvatio (ili proosećao) i da je taj osećaj celine i kosmičkog sveprožimajućeg jedinstva nepresušni izvor inspiracije i kreativnosti kod čoveka. Naravno, samo kod onih osetljivih ljudi, umetnika, čiji je trepet duše usklađen sa trepetom kosmičke harmonije.

Tropical Malady (2004)