Lightning (1952) – Mikio Naruse

Mikio Naruse se svrstava zajedno sa Jasuđiro Ozuom i Kenđi Mizogučijem, svojim poznatijim savremenicima, u klasične, velike reditelje japanskog i svetskog filma koji su živeli i radili u doba radikalnih društvenih promena; nakon sloma feudalnog uređenja pod Tokugava šogunatom i prelaska iz jednog duboko konzervativnog, učmalog tradicionalnog društva u društvo koje se ubrzano razvija po obrascima zapadnog kapitalizma. Ekonomsko jačanje Japana uslovilo je imperijalističku politiku zemlje u regionu istočne i jugoistočne Azije, pri čemu se državno bogatstvo trošilo u vojne svrhe, a na uštrb podizanja standarda građana. Narod koji je vekovima učen da obožava cara i bespogovorno služi državi, odlikovao se kolektivnim duhom i svoju sopstvenu bednu egzistenciju na taj način lakše je podnosio. Sada, međutim, razvoj privatnog preduzetništva po uzoru na napredne zapadne demokratije omogućio mu je da iskoristi svoju vrednoću i snalažljivost, sticane tokom viševekovnog teškog položaja koji je zauzimao u žilavom japanskom feudalnom uređenju, i privređuje za sebe i svoju porodicu a ne za vlastelina. Ipak, novo uređenje mu ne daje nikakve garancije (kod feudalnog zemljoposednika barem nikad nije bio gladan); prepušten je tržišnoj utakmici i žestokoj konkurenciji mnogoljudne i relativno mlade, radno sposobne nacije. U toj nemilosrdnoj borbi za egzistenciju prvo stradaju oni sa dna društvene lestvice, a među njima najpre odbačene žene i deca. Strogi patrijarhalni moral, koji se sada sukobljava sa nametnutim građanskim pravima, i dalje zadržava snagu da žigoše sve one žene koje pokušaju da se iskobeljaju iz svog ropskog položaja; a robuju roditeljima, braći, zatim, nakon udaje, mužu i njegovim roditeljima, dok pritom podižu decu i nose domaćinstvo na plećima. Odbačene su sve one žene koje su ostale neudate, one koje je muž ostavio (često samo zbog toga što su bile silovane) ili one koje su iz bilo kojih razloga napustile porodicu i osamostalile se.

Pitate se čemu sva ova istorijska tirada u jednom blogovskom tekstu o filmu. Pa, zbog toga što film iz naslova, kao i gotovo svi ostali brojni filmovi gore pomenutih korifeja tada mlade japanske kinematogafije, za temu ima socijalnu bedu, koja je najuočljivija kroz društveni položaj žene. Očigledno da je taj položaj kroz raniju istoriju, pa i kroz prvu polovinu dvadesetog veka, bio toliko loš da je trajno utisnuo mrlju na savesti svih pravdoljubivih Japanaca, a posebno osetljivih umetnika koji su kroz svoja dela pokušali da operu sve nepravedno ocrnjene žene i donesu iskupljenje sebi kao predstavnicima muškog roda. Zbog toga je i film postao, kao masovni medij možda i najvažniji, prozor za bekstvo od stvarnosti u jedan zamišljeni bolji svet, a bolji je jer su u njemu žene donekle idealizovane. Da se razumemo, taj svet je i na filmu onako ružan u svojoj mizoginosti, ali je scenarističko-rediteljskim zahvatom u prvi plan postavio plemenite žene, heroine koje mimo neprijateljski nastrojenog okruženja uspevaju da sačuvaju svoju čast ili barem da opravdaju svoj moralni pad ili da, sa druge strane, ostvare svoju emancipaciju; oslobode se moralnih stega i postanu nezavisne. I Ozu i Mizoguči i Naruse imali su svoju heroinu, svoju omiljenu glumicu koja je igrala gotovo uvek jedan isti tip ličnosti, tip idealne žene, onako kako je svaki od njih ponaosob vidi. Ozuova Setsuko Hara bila je pretplaćena na lik devojke privržene roditeljima, takozvane „večne device“, Mizogučijeva Kinue Tanaka (OVDE) igrala je jaku, nesalomivu ženu tradicionalnih shvatanja, dok je Naruseova Hideko Takamine obično bila u ulogama prkosne, samosvojne žene modernih shvatanja.

Upravo Hideko Takamine u filmu Lightning igra mladu Kjoko, turističkog vodiča u Tokiju, koja živi sa majkom i sa dve sestre i bratom, svi od različitih očeva. Kjoko je najmlađa i prinuđena je da trpi bahato ponašanje svoje najstarije sestre koja je, zaslepljena pohlepom, s mužem uletela u sumnjive poslove, a zatim i bratovo besposličarenje i majčinu nezainteresovanost za sudbinu svoje dece. Jedino je u dobrim odnosima sa srednjom sestrom Mitsuko, koja drži prodavnicu odeće i koja je, nakon što je postala udovica, saznala da joj muž ima vanbračno dete. I ona, iako ima profitabilan posao, sada, kada gonjena neugaslom ljubavlju prema pokojnom mužu mora da preda veću sumu novca siromašnoj majci njegovog deteta, dospeva u dugove, pa u porodici zavlada opšta besparica. Glavni adut za njen spas tada prelazi u ruke Kjoko, koja ima priliku da se uda za nasrtljivog i bogatog motociklistu Tsunakičija. Međutim, Kjoko, poučena iskustvom iz svog okruženja u kojem svaka veza sa muškarcem donosi samo probleme, kao i odbojnošću prema ovom vulgarnom prosiocu, odlazi od kuće i počinje da živi sama u iznajmljenoj sobi. Tamo upoznaje prve komšije, Šuzoa i Tsubomi. To su brat i sestra njenih godina, umetničke duše koje su razvile ljubav prema klaviru, sa kojima razvija srdačne odnose. Vremenom između nje i Šuzoa neprimetno počinju da vrcaju varnice i u trenutku kada joj majka dolazi u posetu i dok između njih dve, takođe, počnu da sevaju varnice (ali sasvim druge vrste), iznenada, daleko iznad horizonta, nebo zapara munja...

Taj električni naboj u atmosferi u poslednjoj četvrtini filma izdiže Lightning iz socijalnog realizma u koji je utopljen japanski film prve polovine XX veka. Istina, ovaj realizam je dosledan i kada je u pitanju psihologija likova i situacija, odnosno dramaturški je opravdan, ali to samo čini da se film još više približi pozorištu, i to njegovom klasičnom obliku (evropska avangarda nije stigla do Japana). Naime, dramski rasplet u ovom Naruseovom filmu sadrži dijalošku komponentu, ali i obilno koristi čisto filmske elemente, simboliku slike i zvuka. U Kjokoinoj duši se tada dešava bura kao odraz sukoba između naprednih shvatanja u vezi sa emancipacijom žene i njenom nezavisnošću i tradicionalnih sklonosti ka podređivanju porodici. Ta bura započinje kada se zavijori komšijski veš raširen u dvorištu, gotovo kao u poetičnim Ozuovim kadrovima s početka i kraja njegovih filmova. Počinje kiša i Kjoko strči da pokupi komade odeće sa štrika. Unosi ih u Šuzoov apartman, gde s ovim mladićem razmeni nekoliko ljubaznih reči i osmeha. Planira da malo posedi s njim, ali dolazi joj majka, pa mora da se vrati u svoju sobu. Sada Kjoko, dok se crni nebo u pozadini, vodi žučni i vrlo kritički nastrojen razgovor sa majkom, koja opet brani svoj majčinski ponos. Zamera joj što je imala toliko dece sa različitim muževima i da je nju lično zanemarivala. Bolje da je nije ni rodila, kaže. U sada tako nastaloj napetoj tišini, sluh joj zagolica zvuk jedne nežne klavirske kompozicije, koji dolazi iz Šuzoove sobe. Njena uzrujanost popušta, što se vidi na njenom licu. Zatim, dok posmatra mračno nebo, sevne munja... pa još jedna... Kjokoin odnos prema majci tada se drastično menja. Ona postaje ljubazna prema njoj. Čini se da je nisu preusmerile samo majčine reči i suze. Ta munja na nebu je, izgleda, izgladila taj razdor u njoj. U izgledu su joj i povratak u majčino naručje i, konačno, brak sa dobrim i lepo vaspitanim muškarcem (za divno čudo, ima i takvih), ali ne saznajemo da li je njen nezavisni duh time sasvim ugušen. Ipak, možemo da pretpostavimo da ostaje ta raspetost između tradicije i progresa, koja ni do dan danas u Japanu nije prevaziđena, ali nastupa mirenje sa njom.

U harmoniji svih ovih slika i zvukova Naruse ovde, kao retko kada u svojoj filmografiji, uspeva da u gledaocu generiše osećaj koji se na japanskom zove mono no aware iliti slatko-gorku emociju proizašlu iz spokojstva večite tuge za prolaznošću stvari i života. A ova se najbolje očituje kroz zadiranje u periferiju naših života. Jer tamo prolete neke note ili sevne munja, iščekujemo da prasne grom ali to se ne desi; zamro je i pre nego što se oglasio. Zatim, one neuočljive kapi kiše koje nestaju u zalelujanom vešu, pa taj nevidljivi vetar čiju ćud spoznajemo samo indirektno, ne samo kroz pokrete raširenog veša, već i kroz njegov zvižduk tokom strujanja kroz kuću dok suši suze na obrazima Kjoko i njene majke. Ovaj specifični japanski magični realizam, pri kojem se srce steže, skladno uklopljen u dramsku potku, uzdigao je Lightning iz uobičajenog i široko raširenog i oveštalog, i stoga zamornog, realizma svakodnevnih ljudskih briga oko gole egzistencije i približio ga najboljim Ozuovim filmovima. A to su poetični filmovi u kojima svakodnevna ljudska patnja prelazi u kosmičke razmere, ali preko krhkog mikrokosmosa. I zato, ne kolutajte očima kada Naruse u dramatičnim scenama u kojima se rešava sudbina glavnih junaka, kadrove lica i ljudskih figure seče sa kadrovima u kojima se igra, ili tek spava, jedno štrkljavo mače. On to verovatno radi iz najdublje unutrašnje potrebe; potrebe da uhvati drhtaj života čija tananost je najočiglednija u tim marginama ljudske egzistencije, u ultra i infra delovima spektra ljudskog posmatranja prirode.