The Student of Prague (1926) & Alraune (1928) - Henrik Galeen

„Prepustite nama Nemcima užase delirijuma, snove groznice i carstva aveti! – zapisuje u Romantičnoj školi 1833. Hajne. Nemačka je zemlja koja odgovara starim vešticama, kožama mrtvih medveda, Golemima svakog pola i naroćito feldmaršalima poput malog Kornelijusa Neposa, a taj je po rođenju onaj koren što ga Francuzi zovu mandragora. Samo s druge strane Rajne uspevaju takve sablasti: Francuska neće nikada za njih biti pogodna zemlja... Morbidnu fantastiku, međutim, nije trebalo prepuštati Nemcima. Sami sebi rezervisaće oni primat nad tim predelima, sigurno već od bajkovite epopeje Prsten Nibelunga, naročito pak od đavoljeg života i priključenija doktora Johana Fausta. Nadovezuju se na te prethodnice opusi toliko različiti, a opet bliski, kao oni Hansa Kristofa Grimelshauzena, Gotholda Efraima Lesinga i Johana Volfganga fon Getea, potom će oko Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana i njemu srodnih sanjalica poskočiti čarobno kolo romantičara, a kada Edvard Munk 1893. naslika, a 1985. i u drvo ureže Krik, daće povoda Otou Benešu da kasnije zaključi: Ovim slikama rodio se ekspresionizam!“

„Ista mesta, slično odstojanje – borba sa zmajem, sklapanje pakta s demonom, ljubovanje lepotice i zveri, susret s kobnim dvojnikom, uznošenje do galaksije crnih čuda, sunovrat u ambis prokletstva... sve karike lanca koje zajednički kuju Mime i Zigfrid, Faust i Mefisto, mačak Mur i Peter Šlemil, Golem i Arlaune, doktor Kaligari i doktor Mabuze, grof Orlok i pijanist Orlak. Leopold Cigler 1925. zapisuje: Ukratko, takvo zagonetno odnošenje prema stvarnosti, prema svemu što ovaj svet čini čvrstim i dovršenim, treba nazvati demonskim. Nemački čovek je demonski čovek par excellence. Demonsko zaista izgleda kao ponor koji nije moguće ispuniti, čežnja koju nije moguće zadovoljiti, žeđ koju ne možeš utoliti...“

„Noviji čin drevne fantazmagorije, životne i umetničke u skoro istoj meri, od kraja XIX veka, pa kroz tri sledeće decenije, odigrava se u Nemačkoj pod imenom ekspresionizam: uvertiru i prvi čin izvode likovnjaci, drugi – književnici i muzičari, treći čin i finale upriličuju filmaši. A u toj arabeski, pravom lavirintu, život i delo Hansa Hajnca Eversa imaju sudbinski značaj i naglašeno simboličko značenje: on je literarna spona između slika poput Krika i kino-igrokaza kao Kabinet dr Kaligarija, on je vizionar čiji scenariji od 1913. do 1930, i čak 1936, poput crvene niti povezuju različite faze i segmente kino-ekspresionizma, on je baš dozivač mračnih sila koji će ih, konačno u stvarnost privučene, lično na svom putu sresti fatalno preprečene.“

„Praški student iz 1913, 1926. i 1936. i Alraune iz 1928. i 1930, nastali na temelju dva Eversova scenarija, osnovna su duhovna armatura ekspresionizma, amblem očajničkog krika upućenog tami što će tokom druge i treće decenije odjekivati kinematografijom, svojevrsni simbol fenomena koji Lote Ajzner s pravom zove „demonskim ekranom“. Žena rođena vradžbinom (u knjizi, 1911) i dvojnik iz ogledala (u scenariju, 1913) jesu prva čudovišta stvorena na pragu novog kino-pravca: čovekolika čudovišta – ipak veštačka na sliku i priliku ljudsku – a opet iz druge, drugačije sfere. Iz pustoši onostranog.“

 

        The Student of Prague (1926)

Ovaj gornji uvodni tekst o korenima nemačkog ekspresionizma preuzet je iz knjige „Čudovišta koja smo voleli“ Ranka Munitića, a ovde je umetnut s razlogom koji se otkriva u samom tom tekstu. Dakle, zbog dva krucijalna scenarija ovog filmskog pravca: „Praški student“ i „Alraune“. O „Praškom studentu“ Stelana raja iz 1913. godine, koji je „po hronologiji prvi, a po značaju kapitalni film nemačkog ekspresionizma“, pisao sam OVDE. Sada, međutim, razmotriću verziju Henrika Galena iz 1926. godine, koja ni malo ne zaostaje za Rajevom, čak, naprotiv, mislim da je Galen uspeo da otkloni neke manjkavosti iz prethodne verzije, a da neke od njenih dobrih strana još i poboljša. Zaplet filma tiče se studenta Balduina, koji će starom čarobnjaku Skapineliju da proda svoj odraz u ogledalu, odnosno svoju „drugu stranu“. Tada ova tamna strana Balduinove ličnosti zadobija sopstveni identitet i u vidu njegovog dvojnika kvari mu sve ovozemaljske planove. Jeste postao bogat trampivši dušu za gomilu dukata, ali nadjačan od svoje otelotvorene senke gubi čast i ugled u društvu, zatim ostaje i bez svoje izabranice i na kraju pada u očaj i bukvalno gubi glavu.

Zahtevnu ulogu studenta Balduina ovaj put na svojim plećima nosi Konrad Vajt. I uspeva da se sa njom izbori bolje nego Vegener. Ne samo da je zbog svoje fizičke građe u prednosti, jer njegova vitka izdužena figura i ispijeno lice bolje mogu da predstave unutrašnje turbulencije, Balduinov bol i patnju, isto tako i  sablasnu pojavu njegovog dvojnika, već i zbog toga što je on u većoj meri karakterni glumac, bolje koristi gestikulaciju i mimiku, što je vrlo bitno za jedan nemi film, a pogotovo za ulogu prokletnika zapečaćene sudbine u filmu nemačkog ekspresionizma. U stvari valeri osećanja ovog lika kreću se u širokom dijapazonu; od stanja smirenosti u početku, pomalo melanholične zbog siromaštva u kojem se nalazi, preko ushićenja kada se obogati i kada konačno može da se udvara svojoj izabranici iz plemićke familije, pa sve do očaja kada shvati da je zbog novca izgubio nešto mnogo vrednije – dušu.

U ovoj verziji filma se stavlja veći akcenat i na ulogu čarobnjaka Skapinelija. Konačno možemo da se uverimo u njegove natprirodne moći i dijaboličnost ovog lika. Pošto mu je otkupio dušu sada on pokreće i menja sudbinu glavnog junaka navodeći ga na kobne poteze, koji će uništiti njegovu ljudsko dostojanstvo. Prvo u jednoj masovnoj sceni lova vidimo Skapinelija kako telepatski navodi kretanje lovačkih pasa i lovaca da bi doveo Balduina u situaciju da upozna svoju fatalnu ljubav, Margit. Čini se da se u tom širokom prostranstvu na jedan potez rukom Skapinelija uskovitlavaju mase, ne samo ljudi i pasa, već i vazdušne mase, oblaci i cela priroda i tu vidimo veličinu njegove moći. Pogotovo, jer je čitava ta sila imala za cilj jedino da Margit padne s konja pred Balduinom kako bi se njih dvoje upoznali. I dalje on čini mnoge sitne đavolske ujdurme kako bi sada tu ljubav upropastio i naterao Balduina da pati. Paradigmačna je scena u kojoj Skapinelijeva senka oduva Margitino pismo Balduinu kako bi ono dospelo u ruke njenog verenika i dalje uzrokovalo koban razvoj događaja po pitanju studentove sudbine.

Očigledno je da je ovaj „Praški student“ ambicioznije zamišljen od prve verzije, što je i logično s obzirom da je Rajev film snimljen još 1913. Ali kad to kažem, ne mislim samo na bogatiju scenografiju, kostime i specijalne efekte, nego pre svega na maštovitost i imaginaciju kod razrađivanja pojedinih scena. Recimo, kada Skapineli isplaćuje Balduina, on iz vrećice sa dukatima zadenute za pojas magično izručuje ogromnu količinu metalnih kovanica koje prekrivaju čitav Balduinov sto. Takođe, popunjene su i neke dramaturške rupe iz prve verzije čime se sada bolje objašnjava ne samo demonska ličnost Skapinelija, već i sam lik Balduina, odnosno uslovljenost njegovih postupaka. U tom cilju više prostora je dato kafanskim scenama u kojima je on u početku poštovan od svojih kolega kao veran drug, ali i kao vrhunski mačevalac, da bi se kasnije tu odao pijančenju i tako narušio svoj ugled. Dinamične zabavne scena mačevanja i lova ili raskošna scena bala u vili Margitinog oca, pored dramaturških razloga, unete su, verovatno, i zbog zadovoljenja šire publike. Zato da bi se razblažio užas prokletstva i natprirodna strava koji su koncentrisano dati u filmu iz 1913. Ali to su i opšti trendovi u okvirima ovog filmskog pravca o kojima govori i Munitić kada kaže da ekspresionizam vremenom gubi svoju svežinu i sugestivnost prizora. Posebno se to oseća u filmu „Alruine“ iz 1928. godine.

 

        Alraune – A Daughter of Destiny (1928)

„Osuđenik na smrt – go, obešen na galge na nekoj raskrsnici, u trenutku kada mu se lomi šija ispušta zadnje seme. Ono pada na zemlju i oplođuje je; iz semena se rađa alraune (mandragora), muška ili ženska. Iskopavali su je dok odzvanja ponoć. No, pri tom je valjalo uši zapušiti vunom ili voskom, jer dok bi čupali koren, vrištao bi taj tako strašno da se čovek mogao onesvestiti. Potom bi je odnosili kući, brižljivo je čuvali, hranili pri svakom obroku, prali vinom u dane odmora. Mandragora je donosila sreću u parnicama i ratovima, služila kao amajlija protiv čini i unosila u kuću mnogo novca. Svog posednika činila je privlačnim, omogućavala mu da proriče budućnost, ženama darivala neodoljiv šarm, plodnost i lak porođaj. No, takođe je uzrokovala bol i muke svuda gde se zatekla. Ukućane bi progonila nevoljama, vlasnika navodila na škrtost, raskoš i zločin. Konačno bi ga odvodila u pakao.“ Ovako je opisao legendu o mandragori Hans Hajnc Evers, pisac romana „Alraune“. Ono što film rađen prema ovom romanu sadrži je sledeće: Profesor genetike, Jakob ten Brinken, ima paklenu nameru da začne dete tako što bi laboratorijski oplodio prostitutku sa semenom jednog od osuđenika na smrt. Da bi ostvario svoj plan koristi nećaka Franca, koji se nećka, ali mu ipak na kraju nevoljno pomaže. Profesor uspešno sprovodi svoj plan; rađa se devojčica koju usvaja i daje joj ime Alraune. Sada mu preostaje da prati njeno odrastanje i uticaje koje ona vrši na svoju okolinu, kao i odgovor društva na te uticaje.

Naučno-fantastični i horor elementi koji se crpe iz ovakve premise ostaju iza zatvorenih vrata profesorove laboratorije. Taj eksperiment i sve njegove finese nisu ni prikazani u filmu, već se samo njegovi rezultati indirektno spoznaju naglim vremenskim skokom u Alraunine tinejdžerske godine i njen boravak u internatu. Ono što dalje sledi je njeno punoletstvo i intenzivan društveni život obogaćen brojnim kratkotrajnim vezama sa muškarcima. Promiskuitetni način življenja je posledica njene bezosećajnosti usled monstruozne prirode njenog začeća, ali za to samo znaju profesor i njegov nećak, koji je prate sa distance; pre svega prof. Ten Brinken, jer je on profesionalno zainteresovan za njenu sudbinu. Međutim, ni on ni Franc ne uspevaju da ostanu na distanci, već potpadaju pod čini koje zrači ta njena ledena lepota i šarm. Utoliko pre, što Alraune saznaje za svoje poreklo i sada želi da se osveti profesoru zavodeći ga, kako bi mogla posle da ga ostavi u suzama.

Kao što se vidi iz sadržine filma, a poredeći je sa sadržinom književnog predloška, ovde se ne radi o jednoj okultnoj, dijaboličnoj priči sa monstruoznim, kriminalnim karakterima, već je sve to maksimalno uvijeno u upeglanu tkaninu, tako da smo dobili, umesto ekspresije strave i užasa, komercijalnu melodramu sa gotovo simpatičnim likovima. Posebno je transformisan lik profesorovog nećaka, Franca, koji je u romanu zli demijurg i idejni tvorac eksperimentisanja sa veštačkom oplodnjom, dok je u filmu pozitivan lik kojeg muči savest zbog stričevog nemoralnog i nehumanog igranja sa prirodom i ljudskim životima. On i zapečati sudbinu Eversovog romana kada na kraju filma zaljubljeno držu Alraune u naručju i zajedno sa njom se smeši svetloj budućnosti. Mi se, pritom, samo pitamo koliko će da traje ta budućnost, dan, dva... tri...

 

***

Umesto zaključka, ponovo vas prepuštam Munitiću i njegovoj oceni postignuća ova dva filma, kako u odnosu na njihove književne predloške, tako i poredeći ih međusobno kroz sinematske kvalitete:

 „Naravno, njihov filmski lik i tretman osetno zaostaju za literarnim uobličenjem, ne zbog nemoći reditelja i slabosti ekranizacije, već prevashodno zbog osnovne, „igrokazne“ uprošćenosti svih ekspresionističkih projekata za bioskop: karakterizacija, psihologija, erotika i druge dublje nijanse dramskog personaža mimoiđene su tu u korist jasnog, skoro plakatski deklarativnog prezentovanja zapleta, pa će likovi i događaji delovati ponajviše kao simboli, tipovi izvučeni iz mračnog rukava da koncizno i direktno saopšte poruku: da svet i život prikažu kao teatar čiji su učesnici od početka osuđeni, a bitka unapred izgubljena.“ 

„Balduinu ovo neće mnogo naškoditi, budući da je od početka smišljen i napisan kao predložak za ekran. Alrauni, međutim, hoće: sam Evers će u scenariju maksimalno ogoliti i pojednostaviti originalnu narativnu strukturu, stanja svodeći na gestove, a doživljaj na akciju, tako da od strasti, morbidnog zanosa i erotske interakcije umešanih, ne ostaje skoro ništa. Nastaje još jedan sažet manifest o ekscentričnom intelektualcu, o magijskom naumu koji ostvaruje, onda o neljudski hladnoj lepotici koja će mu brzo doći i duše i glave. U oba filma „Alraune“, i iz 1928. i iz 1930, profesora Ten Brinkena igra Paul Vegener (u filmu se Frank i Jakob Ten Brinken stapaju u jednu ličnost), a naslovnu junakinju Brigite Helm, dopadljiva i glacijalno bezdušna živa karijatida. Nema verzija znatno je bolja od zvučne ne samo zato što tišina više pogoduje sablasnim personama znakovima, već i zbog toga što ekspresionizam krajem decenije gubi raniju svežinu i sugestivnost prizora. Stoga Galenova „Alraune“ iz 1928. osetno zaostaje za njegovim „Praškim studentom“ iz 1926. godine...“