Killer's Kiss (1955) & The Killing (1956) – Stanley Kubrick

The Criterion Collection je u skorije vreme izbacio na tržište digitalne restaurisane verzije Kjubrikovih noar filmova Killer’s Kiss i The Killing, tako da sam iskoristio priliku da obnovim gradivo i ponovo odgledam ova dva skrajnuta (od kojih je skrajnutiji Killer’s Kiss) ostvarenja genijalnog reditelja. Može se reći da su ovo njegovi prvenci, s obzirom da se „odrekao“ svog prvog dugometražnog filma nastalog 1953. godine pod nazivom Fear and Desire. Uzgred budi rečeno, meni se taj film svideo, ali on sam, kao i delimično ova dva naslovna filma, bili su samo skroman uvod u neprekidan niz remek-dela koja su Kjubrika lansirali u sam vrh svetske kinematografije. Jednom rečju, koristeći moderan sportski žargon, Stenli Kjubrik je postao G.O.A.T, pošto je između narednog Paths of Glory i njegovog poslednjeg Eyes Wide Shut, stvarao gotovo isključivo savršene filmove. Pored toga što su bili savršeni, oni su se i međusobno sasvim razlikovali, tako da su bili unikatni u smislu da pripadaju posebnom (pod)žanru, ali sa minimumom žanrovskih klišea i maksimumom visprene originalnosti.

 

        Killer's Kiss (1955)

Killer’s Kiss je predstavnik noar filmova, međutim, on je noar sa refleksivnim otklonom prema žanru i sa gomilom detalja u samoj tehničkoj izvedbi i strukturi naracije, koje su ga učinile autentičnim i dale mu autorski pečat. Tipično je za noar da film započinje pozadinskom naracijom glavnog junaka Dejva Gordona, koji na stanici čeka voz kako bi napustio Njujork i otputovao na porodičnu farmu u okolini Sijetla. Kroz flešbek pratimo propadanje ovog bokserskog veterana u prethodna tri dana, kako na planu karijere, tako i privatno kroz odnose sa zabavljačicom Glorijom. Već viđen je i taj dvostruki flešbek, kada se Glorija u okviru Dejvove prizvane prošlosti priseća svog odrastanja. Ali originalan je dvostruki tok radnje u okviru Dejvovog flešbeka; paralelno pratimo Dejva, počev od večeri njegove borbe za titulu šampiona, i Gloriju, od te iste večeri tokom koje ona nastupa kao zabavljačica u plesnoj dvorani jednog noćnog kluba.

Njih dvoje stanuju u istoj zgradi, prozori im gledaju jedan u drugi preko dvorišta. Ne poznaju se, ali radoznalo krišom posmatraju jedno drugo kroz prozore. To prvo veče oni istovremeno napuštaju svoje domove, silaze stepeništem svako u svom krilu zgrade, što mi vidimo kroz brzo smenjivanje paralelnih simetričnih scena koje se sustiču na ulici, gde se ovo dvoje mimoilaze; Dejv silazi u metro žureći na svoj meč, dok Gloriju sačekuje vlasnik kluba u kojem igra, sumnjivi biznismen Vinsent Rapelo, i odvozi je tamo svojim autom. Dalje paralelno pratimo Dejvov nastup i poraz nokautom od mladog nepobeđenog borca koji tek krči put ka slavi i Glorijin sukob sa Rapelom, koji je proganja, jer je zaljubljen u nju. Ove dve paralelne radnje ponovo se primiču jedna drugoj kada se posle profesionalnog i ličnog razočaranja u ringu, odnosno u plesnoj dvorani, Dejv i Glorija vraćaju kući. Tamo Dejva budi buka iz Glorijinog stana. On kroz prozor vidi da je napastvuje Rapelo. Nerazmišljajući, brzo istrčava iz stana i odlazi preko krova prema Glorijinom stanu. Rapelo je s prozora video šta Dejv pokušava, pa beži niz stepenice. Tada se Dejv i Glorija konačno upoznaju u njenom stanu i dogovore da odu zajedno na farmu kod Gordonovih.

Pre zajedničkog odlaska potrebno je da se Glorija ponovo susretne sa svojim poslodavcem i iskamči zaostala primanja, dok Dejv dogovara sa njegovim menadžerom da se nađu kako bi ga isplatio za poslednji odboksovani meč. Dakle, paralelne radnje ponovo divergiraju; posebno pratimo ponovni Glorijin sukob sa Rapelom, koji je sada ljubomoran na Dejva, i Dejvov razgovor sa njegovim menadžerom. Njih dvojica se dogovore da se nađu kod kluba u kojem Glorija radi, kako bi je Dejv tamo pokupio. Sticajem okolnosti menadžer stiže prvi i nesrećno strada od Rapelovih siledžija koji su ga zamenili sa Dejvom. Ispostavlja se da ovi ne prezaju ni od ubistva, tako da otmica i držanje u zatočeništvu Gloriju stavlja u nezavidnu poziciju. Završnica filma uključuje Dejvovo bekstvo od policije, koja ga sumnjiči za ubistvo svog menadžera, i njegovu potragu za Glorijom. I on biva uhvaćen od Rapelovih plaćenika, ali uspeva da pobegne i u samoodbrani ubija samog Rapela. Stižemo iz flešbeka u sadašnjost i na železničku stanicu na kojoj Dejv čeka voz za Sijetl razmišljajući rezignirano o Gloriji. Ona ga je izneverila, jer je pod Rapelovim pritiskom odlučila da ga se odrekne. Ipak, u poslednjem trenutku i ona stiže na stanicu, poljube se i zajedno odlaze u svetliju budućnost.

Pored te neobične paralelne naracije, koja pomalo podseća na asimptotsko približavanje krivih u geometriji, a koje se primiču toliko da se povremeno tangencionalno dodiruju (recimo u onom iracionalnom poljupcu na kraju filma), Kjubrik kadrira mnoštvo detalja kako bi što jasnije predstavio lokaciju stanovanja glavnih likova, prostor noćnog kluba, boksersku arenu i njujorške ulice. Pri tome često eksperimentiše sa uglom snimanja (pogled na komšinicin prozor i dešavanja u njenom stanu kroz Dejvovo ogledalo, krupan kadar lica kroz akvarijum sa ribicama i čak snimanje kroz staklo slike na zidu u trenutku kada je Rapelo razbija) ili sa frenetičnim pokretima kamere (izlazak iz Glorijinog flešbeka u vidu zamućenog subjektivnog oka kamere iz ugla balerine koja izvodi piruetu). Sve ove veštine korišćenja kamere uz dinamičnu montažu primenjene su na scenu borbe boksera u ringu (inače, Kjubrik se u snimanju bokserskog meča oprobao već na početku karijere u svom kratkom dokumentarcu Day of the Fight). Ali dinamične su i scene potere i borbe u završnici filma. Pored toga, one su i vizualno privlačne, jer obuhvataju puste ulice zabačenih krajeva Njujorka i enterijere brojnih ruiniranih hala i magacina. Konačni okršaj između Dejva i Rapela odvija se u magacinu sa stotinama ogoljenih i oštećenih modnih lutki, koje ovu scenu čine živopisnom i pomalo nadrealnom.

Kjubrik je imao oskudan budžet za ovaj film, pa je morao da štedi i na kadrovima i na opremi. On sam, pored toga što je producirao film, bio je ne samo režiser, već i pisac scenarija po sopstvenoj kratkoj priči, kamerman i montažer. Angažovao je anonimne glumce i jeftine tehničare. I pored svega, zafalilo je stotinak hiljada dolara kako bi se film finalizovao. Morao je da pozajmi od United Artists-a, koji mu je obećao još toliko za naredni, The Killing, ukoliko, zamislite, izmeni potencijalno i posledično mračan kraj u hepiend. Film škripi donekle na glumi, ali posebno u toj izveštačenoj završnici; Glorijin i Dejvov lik gube svoj integritet kada zagrljeni i nasmejani zajedno ulaze u voz. Prethodno je Glorija pred Dejvom pokazala koliko je ravnodušna prema njemu, sebična i, čak, zla, pa je neprirodno da se oni bez i jedne reči objašnjenja ponovo srećno spoje. U odbranu ovakvog završetka možda se jedino može posegnuti za žanrovskim fenomenom fatalne žene, jer takav kraj nam sugeriše da je Dejv zaslepljen ljubavlju, a da Glorija, sada kada je Rapelo mrtav, vidi nekakav svoj interes u suživotu sa Dejvom na njegovoj farmi.

 

        The Killing (1956)

Za The Killing je Kjubrik uspeo da sklopi finansijsku konstrukciju u skladu sa svojim zamislima i planom snimanja, pa je angažovao saradnike sa iskustvom i stečenim imenom u Holivudu, odgovarajuću tehničku opremu, kao i prava na kratku priču Clean Break Lajonela Vajta. I pored svega toga The Killing ipak ostaje niskobudžetni projekat, ali je on uspeo da po svojim dometima postane veliki film. Štaviše, mnogi ga smatraju jednim od najboljih krimića koji opisuju organizovanu pljačku. U svakom slučaju, Kjubrik je ovde pokazao zrelost i naznake genija koji ga je izdvojio kao osobenog autora, a kasnije i uvrstio u uzak krug najvećih reditelja u istoriji filma.

The Killing u detalje prati organizovanje i sprovođenje pljačke novca na hipodromu u trenutku kada se odvija najveća trka dana. Tada se ogromna suma kladioničarskih uloga nalazi u službenim prostorijama trkališta, pa to predstavlja izazov Džoniju Kleju, tek pristiglom sa robije, da isplanira novu krađu. Kako sam kaže u otvorenom razgovoru sa svojom devojkom (parafraziram): „Ukrao dva dolara ili dva miliona, i ovako i onako ponovo ću u zatvor ako me uhvate, pa prema tome, ukoliko već mogu da biram, idem na veliko“. A u igri su upravo dva miliona dolara. Klej to zna jer ima svoje doušnike na hipodromu: Marvina Angera, bivšeg računovođu, i Džordža Pitija, blagajnika. U svoju ekipu uključuje i korumpiranog policajca Rendi Kenana, kao i dvojicu pomagača koji nisu neposredno uključeni u pljačku, niti su planirani u podeli plena, već su tu da za manji fiksni iznos odrade po jedan specifičan zadatak kako bi skrenuli pažnju sa pljačkaša; bivši rvač Moris, tu je da izazove tuču u baru hipodroma, a Niki, strelac oštrog oka, da upuca vodećeg konja na stazi kako bi odložio isplatu dobitaka na kladionici. Ovaj plan je procurio u javnost kada se blagajnik Piti izlanuo svojoj pohlepnoj i lukavoj ženi. Ona je momentalno smislila svoj plan; angažovaće svog ljubavnika Vala da nakon pljačke otme plen od njenog muža i njegovih saradnika, a zatim da zajedno pobegnu.

Nakon nedelju dana planiranja i priprema sviće i ta subota kada se održava velika trka. Počev od ranog jutra pratimo članove bande i tajming njihovih planiranih postupaka sve do tog famoznog popodneva na hipodromu. Konkretan plan je da u gužvi koja je nastala nakon izvršenja Morisovog i Nikijevog zadatka, Piti omogući Kleju da uđe u službene prostorije; svlačionicu, gde će naći ostavljenu pušku i masku, a zatim u kancelarije, gde će naterati činovnike da mu napune džak gomilom keša i čekova uplaćenih u kladionici. Sve se odvija po planu, čak i oni zadaci nakon izvršenja pljačke koji uključuju prenos novca u Klejevu iznajmljenu kuću od strane policajca Kenana, do trenutka kada se ekipa okuplja na zakazano mesto gde bi trebalo da se izvrši podela novca. Svi su tu osim Kleja koji kasni petnaest minuta. I konačno, neko kuca, ali ispostavlja se da to nije Klej. Na vratima je Val sa svojim pomagačem. U opštoj zbunjenosti, sa strane okupljenih zbog toga što im ulazi naoružani stranac, a sa Valove strane zbog toga što nije našao novac, izbije obostrana pucnjava. Jedini preživeli je blagajnik Piti. Njemu u trenutku postaje sve jasno i nalazi snage da sa rupom od metka krene kući svojoj ženi Šeri kako bi se osvetio. Na ulici ga ugleda upravo pristigli Klej iz svojih kola i videći da je došlo do neplaniranog razvoja situacije, po prethodnom dogovoru napušta krvavo poprište i sklanja novac. Pošto je za to veče imao plaćenu avionsku kartu, ipak na kraju odluči da sa svojom devojkom i novcem u ogromnom koferu ode iz zemlje, ali na aerodromu će ga snaći nesreća kakvoj se ni u najluđem snu nije nadao.

Ovakva vrsta filma je bila idealna da Kjubrik demonstrira svoj, kasnije poslovični, perfekcionizam. Planiranje pljačke, raspored i vreme pojedinih akcija, kao i samo njihovo sprovođenje, definisalo je i precizan raspored scena i tok radnje sa linearnom hronologijom narušenom različitim individualnim vizurama. Naime, istovremeno se sprovode različite radnje različitih likova uključenih u pljačku i svaka se prati bez paralelne montaže, dakle, jedna za drugom. Praktično, na taj način se više puta prave skokovi u prošlost toga dana, ali je takva naracija toliko vešto izvedena da ne samo da se u tome ne gubimo, već, naprotiv, uspevamo da saznamo sve detalje kriminalnog plana i da ostanemo zadivljeni preciznošću rediteljeve dirigentske palice. Fascinantna je i preciznost kojom je Kjubrik oslikao karaktere. Posebno se ističu Džordž Piti i njegova žena Šeri. U tom bračnom odnosu prikazana je sva monstruoznost veze iz interesa, kada je jedan partner pohlepan i iskorišćava istinsku prostosrdačnu ljubav onog drugog za svoje praktične sebične ciljeve. Inače, ceo glumački ansambl je bio na visini zadatka i doprineo uverljivosti stvorenih karaktera, ali i uverljivosti filma u celini.

A film gotovo da donosi šmek dokumentarca. Ne samo zbog dinamičnih scena prave konjske trke (kao uostalom i kod prikazanog bokserskog meča u Killer’s Kiss), već i u melodramskim scenama, kao što rekoh - zbog dobro osmišljenih likova i izvedbe glumaca, i u scenama saspensa zbog nepogrešivog scenarija i režije. Ono što, međutim, obogaćuje surovu realističnost jesu duhoviti dijalozi krcati ironijom i cinizmom (ironija se sada ne iznosi kroz eksperimentalnu tehniku snimanja i montaže koju je Kjubrik primenio u svom prethodnom filmu, a koja se često svodila na pastiš u okvirima primenjenog žanra i činila se kao cilj samoj sebi) kao i, u većoj meri, neobične kobne pojedinosti u razvoju radnje, koje kao da su se urotile protiv mastermajnda izvršene pljačke, a koje ga, u trenutku kada se čini da je po njega sve uspešno završeno, dovode do propasti. Ovaj put je Kjubrik dolijao producentima na način kako se to obično čini u klasičnom noaru. Uspeva da „ubije“ glavnog lika, ali, pošto je on antiheroj, kriminalac, time iznosi moralno prihvatljivu poruku širokom auditorijumu - da se zločin ne isplati. Imamo hepiend! Krnji, ali ipak hepiend.

Jedina mana filma bio bi sam njegov početak u kojem nas narator iz trećeg lica uvodi u priču, ali čini se da se on, umesto da nas uputi i upozna sa likovima i situacijama, trudi da zamistifikuje stvari. Međutim, onaj ko nekako premosti taj početak, kasnije biva nagrađen jednim uzbudljivim zapletom i konačno još uzbudljivijim i neočekivanijim raspletom, koji dodaje novu, dublju i oštriju nijansu tradicionalnom žanrovskom udaru sudbine i prokletstva na život protagoniste sa margine društva.