For 13 Days, I Believed Him (2022) - Kiyoshi Kurosawa

Nadao sam se od Kurosave brzom povratku na dugometražne filmove za veliki ekran nakon TV projekta iz 2020. pod nazivom Wife of a Spy, ali evo tri godine posle imamo tek jedan segment televizijske serije Modern Love Tokyo pod dirigentskom palicom ovog virtuoza muvimejkinga. Da podsetim one neupućene i tek pristigle na ovaj blog da ovde imaju priliku da čitaju osvrte na većinu Kurosavinih filmova (ne i na dva ponajbolja, Pulse i Cure, nažalost) i da mogu uz lagano pretraživanje pod kategorijom ili oznakom Japan da pronađu te postove ili da se iz sledećeg teksta granaju ka svim ostalim postovima. Možete uvideti na osnovu svega napisanog da je vaš domaćin i tekstopisac veliki Kurosavin fan i da ga smatra za jednog od najvećih živih filmskih stvaralaca. To je i bio razlog zbog kojeg sam se odlučio na prikaz ove serije koja po svojoj tematici i pristupu uglavnom ne odgovara mom senzibilitetu i repertoaru obično predstavljanih filmova na ovom blogu.

Naime, Modern Love Tokyo je antologija od sedam storija o, kao što naslov kaže, ljubavi u modernom Tokiju. Predložak za scenarije ovih malih kratkih filmova u trajanju od oko 40 minuta bila je kolumna u New York Times-u pod nazivom „Moderna ljubav”, koju su popunjavali čitaoci svojim esejima na zadatu temu. Seriju je osmislila za japansko tržište Atsuko Hiranajagi, koja je i autor prve i šeste, pretposlednje episode, u kojoj se na kraju uspostavlja veza sa svim ostalim pričama i ove donekle dovode u zajedničku ravan partnerske ljubavi inicirane i prožete dobrim semenom?! Da, dobro ste pročitali; u šestoj epizodi nastavnica engleskog preko skajpa se poveže sa njenim učenikom iz Tokija i kroz duge razgovore preko neta, a zatim i uživo, kada ona doputuje iz Londona u Tokio, saznaje o njegovoj opsesiji žitaricama i fiks ideji da bi čovečanstvo bez njih propalo, ne samo fizički, već i duhovno, duševno i etički. On smatra da žitarice šire pozitivnu energiju i donose ljudima dobrotu i ljubav. Ova epizoda je i najmanje uspela, jer je romantična veza između Engleskinje i Japanca neubedljiva, a pseudofilozofiranje ovog drugog deluje besmisleno, jer je, čini se, nategnuto kako bi proizvelo srceparajuću završnicu.

Ostale priče iz antologije su solidne adaptacije američkih ispovesti o ljubavi na japanski moderni milje, na urbani život današnjeg Tokija. Po svojoj žanrovskoj odrednici, u pitanju su intimne drame iznete u realističnom ključu, a oplemenjene blagom humornom crtom. Prva epizoda, Nursing My Son, and Some Grievances, koju je takođe scenaristički obradila i režirala Atsuko Hiranajagi, bavi se majčinskom ljubavlju u savremenom svetu u kojem su žene raspete između posla i porodice, moderne porodice u kojoj dete odgajaju majka, njena partnerka i baka. Komika se postiže majčinim nastojanjem da u svakoj prilici, čak i na službenom putu tokom višednevne odvojenosti od porodice, obezbedi sopstveno mleko za svoje odojče koristeći pumpu i flašice za veštačko dojenje. Drugu epizodu pod nazivom What I've Learned From Sleeping With Married Men je režirao Riuiči Hiroki, plodni i iskusni režiser romantičnih drama, koji je ovde, na svom terenu, ekranizovao priču po scenariju Hisako Kurosave o ženi koja nakon raskida sa dugogodišnjim partnerom pokušava da vodi promiskuitetan život ulazeći u veze sa oženjenim muškarcima kako bi izbegla emotivno vezivanje. Ponovni susret sa bivšim partnerom nakon perioda odvojenosti natera je da preispita svoje shvatanje ljubavi i partnerskih veza.

Nobuhiro Jamašita, još jedan plodan stvaralac u okviru žanra (melo)drame, režirao je epizodu pod nazivom How My Worst Date Ever Became My Best na osnovu scenarija Jukari Tatsuija. U ovoj priči obrađuje se ljubav u poznim godinama ostvarena između dvoje ljudi koji su ostali bez svojih dugogodišnjih partnera, a koji su se povezali preko interneta. Nakon upoznavanja i celodnevnog prisnog druženja, tokom kojeg su im se i srca zagrejala jedno za drugo, muškarac priznaje ženi da im ovo nije prvi susret i da je on nekad davno od nje bio odbijen i ponižen. Četvrta priča nosi naziv My Hibernating Wife i bavi se psihičkom krizom zaposlene žene pod stresom. Ona uranja u depresiju iako njen partner daje sve od sebe da je spasi od potencijalnog nervnog sloma. Scenaristkinja i režiserka Naoko Ogigami nastoji da slikovito sa fantastičnim elementima prikaže stanje unutrašnjeg rastrojstva moderne zaposlene žene. Poslednja epizoda ove antologijske serije nosi naziv He's Playing Our Song i predstavlja, kroz animaciju, priču o jednoj nesrećnoj ženi koja žali za svojom prvom ljubavi. U flešbeku vidimo dvoje školaraca koji se ne uklapaju u društvo, a koje povezuju zajednička interesovanja. Stid devojke i obzir prema mišljenju okoline odbijaju je od njenog izabranika. Ali mnogo godina kasnije njihova zajednička omiljena pesma ih ponovo spaja na koncertu kojem ona prisustvuje kao gledalac, a on kao izvođač. Autorka prethodne episode je bila scenaristkinja ove, a režirala ju je Naoko Jamada.

Kurosavin segment naslovljen For 13 Days, I Believed Him tematski zadovoljava opštu matricu serije o ljubavnim vezama u savremenom dobu, posmatrano iz ženskog ugla, koje odlikuje brzo življenje u poteri za novcem i obezbeđivanju osnovnih egzistencijalnih potreba. U takvom okruženju istinska ljubav koja je obostrana i zahteva vreme, tokom kojeg se postepeno razvija i produbljuje, je luksuz, jer vreme je novac i ne ostavlja mesta za osećanja. Instant ljubav u vidu seksa za jednu noć je ono što je realno ostvarljivo. Ipak, svaki glavni lik u ovim pričama nastoji da ostvari tu istinsku duboku ljubav. Ispostavlja se da je to danas jedino moguće kroz upoznavanje putem interneta. U „13 dana sam mu verovala” zaplet nastaje kada Momoko, šefica u televizijskom odeljenju za istraživačko novinarstvo, preko agencije za upoznavanje sreće Jođi Suzukija, čiji izgled ne odgovara slici na identifikacionom listu kandidata. Jođi, koji se predstavlja kao agent za prodaju nekretnina, tvrdi da su u agenciji greškom zamenili sliku. Izvinjava se na nesporazumu i pokušava da ode, ali Momoko ga posle izvesnog kolebanja zaustavlja i poziva na piće. Njih dvoje ostatak večeri provode u jednom neuglednom kafiću gde razgovaraju o situaciji u kojoj se nalaze, o osećaju krivice zbog sastanka na slepo, da bi se, kako veče odmiče, dotakli i filozofskih razmišljanja o odnosu života i smrti. Na rastanku Momoko nastoji i uspeva da dobije Jođijev broj telefona, jer se čini da je ona, za razliku od Jođija, zainteresovana da se njihova veza razvije.

Posle nekog vremena, kada joj se otkači polica u stanu na kojoj drži odbačeno kancelarijsko cveće, poziva Jođija da joj pomogne da ušrafe policu nazad na zid, a zatim kada taj problem reši, uposli ga i oko drugih kućnih opravki. Radni dan se završava krečenjem stana... Prolaze i dalje monotoni radni dani na ispraznom besmislenom poslu za Momoko i čini se da joj misli preokupira jedino Jođi. Jednom prilikom, dok je u svom stanu spremala ručak, neki neodređeni osećaj nagna je da izađe na terasu. Prolazi kroz zalepršanu zavesu i sa terase ugleda Jođija, koji je došao po nju kako bi otišli zajedno na kampovanje. U šumi su razvukli šator, raspremili posuđe, a zatim otišli da skupljaju šumske plodove. Pri povratku, dok pada magla nad šumom, ne uspevaju da nađu šator. U tom trenutku iznenadni rez nas odvodi na Momokin završetak radnog dana i njen povratak kući s posla. U autobusu ona primećuje čoveka čija slika je bila okačena na Jođijev identifikacioni list iz agencije za upoznavanje. Prilazi mu i saznaje da se on zove Jođi Suzuki. Zapravo je njegov dosije iz agencije izgubljen. Momoko shvata da se takozvani Jođi lažno predstavljao. Uostalom i sam joj to priznaje, kao i činjenicu da nije zaposlen, već je smešten u prihvatilištu za beskućnike, ali ono što je zaista uznemirilo, bilo je što joj se, dan kasnije, lažni Jođi ne javlja na telefon. Očajnički pokušava da ga nađe; odlazi u prihvatilište, zavlači se pod mostove i ostala mesta gde zalaze beskućnici, ali ga nigde ne nalazi. Konačno odlazi i u šumu gde su kampovali i ovaj put joj se posreći. Lažnog Jođija nalazi ispred šatora gde ispija čaj iz šolje koju mu je ona poklonila. Priznaje mu da ga je svuda tražila i da je bila očajna, jer više nije bila sigurna da li je on stvaran ili je samo njena iluzija.

Ispred šatora te noći oni nastavljaju svoj razgovor sa prvog susreta; lažni Jođi je preokupiran mišlju o smrti i nepoznanicom onoga što dolazi posle, a Momoko pokušava da živi za ovaj trenutak, jer niko ne zna šta će biti narednog dana, čak ni narednog sata, a kamoli u trenutku smrti i momenat posle. Njene reči su propraćene suzama, dok je bezimeni čovek ćutke posmatra. Tog trenutka počinje i da duva vetar; skupljaju stvari, ulaze u šator i tu provode noć ušuškani pod šumorenjem šatorskog platna. Kada se oluja smiri i pojavi mesec, Momoko pogledajući na svog partnera utonulog u san, počinje da se smeši, jer se posle dugo vremena oseća zadovoljnom i srećnom. Međutim, ujutru se budi sama u šatoru. Izlazi da potraži ovog čoveka koji joj stalno izmiče. Silazi do obale reke i tamo ga ugleda kako stoji u vodi do pojasa. Kaže da je oluja odnela šolju koju mu je ona poklonila. Mahne ka Momoko i nestane kao duh. Momoko strči dole i uđe u reku osvrćući se ne bi li ga videla. Ali sve što tamo nalazi je šolja koja je, ubrzo nakon njegovog nestanka, isplivala na površinu vode. U završnoj sceni u kancelariji, a zatim i u njenom stanu, vidimo zamišljenu Momoko. U poslednjem kadru ona se naglo osvrće ka zalelujanoj zavesi koja vodi na terasu.

Ono što je u ostalim segmentima ove serije prikazano realistički, u vidu romantične drame ili melodrame sa manje ili više izraženim komičnim elementima, u „13 dana sam mu verovala” izneto je kroz fantastične, misteriozne slike i kroz kriptične dijaloge između tajanstvenog bezimenog čoveka i Momoko. Ovaj ekscentrik kao da je sa nekog drugog sveta i čini nam se da je Kurosava nastojao da ga maksimalno „zasenči” stvarajući utisak kod gledaoca da je on proizvod Momokine mašte. Svi oni „natprirodni” elementi, kao što su lepršanje zavesa koje najavljuje njegov dolazak, oluja u njegovom prisustvu u trenutku kada mu Momoko kroz suze iznosi svoje strahove i nade, izveštačena prisnost ili čak ravnodušnost prema njoj, kao i učestali nestanci (ili samo Momokin osećaj da joj on stalno izmiče) i konačan nestanak kada bukvalno ispari u vazduhu, svi oni, dakle, predstavljaju simboličnu predstavu ljubavnih veza i partnerskih odnosa. Beznadežan je pokušaj jednog od ljubavnika da poseduje onog drugog, jer je drugi za nas uvek eluzivan, neuhvatljiv kao etar i na kraju nam ostaje samo šolja koju smo mu poklonili ili opravljene stvari i okrečeni zidovi vlastitog stana koje nam je on ostavio. A zidovi su okrečeni u intenzivno žuto, a žuta je bila i poklonjena šolja. Posle svega ostaju vibrantna ljubomora usled posesivne potrebe za potčinjavanjem partnera, a zatim i sumnja u sebe i druge.

Kurosavina veština se ogleda u tom hodu na ivici prema onostranom, kako spolja, tako i iznutra. To onostrano može biti ono skriveno „ja” u nama, ali i skriveno „drugo” van nas. Uvek posle njegovog filma ostajemo u dilemi da li smo gledali stvarne likove i situacije ili su to bile samo utvare. Ali ipak uočljiv je i kontrast između jednog i drugog. U ovom kratkom filmu on je naglašen prozaičnošću situacija u kojima Momoko kao istražni novinar pokušava da raskrinka korumpiranu administraciju ili kada svojim strogim zahtevima prema potčinjenim kolegama novinarima pokušava da savesno obavi posao. Ova radna etika i uopšte posao, koji ona u razgovoru sa njenim izabranikon naziva ispraznim, konfrontirani su sa metafizičkim pitanjima i nadrealnim situacijama koje pokreću našu najdublju nutrinu i otkrivaju egzistencijalnu zlatnu žicu. Hiromi Nagasaku, kao Momoko, i Jusuke Santamaria, kao bezimeni čovek, uspostavljaju tu traženu hemiju između partnera u tipu filma namenjenog masovnom TV auditorijumu, ali i uz osobeni odnos između isto tako osobenih likova; nje, sofisticirane i nastrojene ka kontemplaciji, i njega, ekstremnog osobenjaka u takvoj meri, da se može sasvim razumno posumnjati u njegovo realno postojanje.

U ovom zgusnutom vremenu, od svega 40 minuta, koje mu je dodeljeno za njegov segment u seriji, Kurosava je uspeo da reprodukuje jednu ljubavnu priču na svoj način, sa bogatom simbolikom, i da je konstruiše po svim pravilima storitelinga i muvimejkinga. Diskontinuitet filmskog pripovedanja primetan je na nekoliko mesta, ali je on tu, čini se, s razlogom (na primer, prelaz između scene u kojoj su glavni likovi izgubljeni u šumi i mizanscena jednog uobičajenog radnog dana); time je naglašena podvojenost fizičkog i duhovnog sveta ili onog normalnog i paranormalnog. Jednostavno, skreće se pažnja gledaocu da ono što sledi nakon grubog reza jeste jedan drugi univerzum, ali i iznosi činjenica da je čovek danas duboko raspolućen, da je izgubio svoj identitet. Ubrzanje koje donosi moderan život u jednoj svetskoj metropoli teško može da isprati onaj duhovniji deo ličnosti i, stoga, samosvesna jedinka sve više postaje istisnuta hibridnom apgrejdovanom tehnogenom simulacijom čoveka. To onda više i nije čovek u svojoj suštini, već neki njegov virtuelni jednodimenzionalni ekvivalent. Samo još u nekima od nas ta potisnuta istinska ljudskost nalazi snagu za poslednji krik i konačni pokušaj da preokrene stvari. Zapravo da stvari dovede u ravnotežu i sačuva individuu kao celovitu osobu.