Snoviđenja XX – Pozorište senki

Bila su to stara dobra vremena kada su porodice delile istu spavaću sobu, koja je ujedno bila i neka vrsta dnevne sobe sa obaveznim crno-belim televizorom na kojem su mogla da se vide jedva dva TV kanala. Uveče, kada decu legnu u njihove krevete, roditelji konačno mogu da se opuste posle napornog radnog dana i odu na počinak u toj istoj spavaćoj-dnevnoj sobi. Mlađi brat verovatno nije, ali ja sam tada, sa svojih pet-šest godina, već bio svestan šta znači ono šuškanje posteljine, uzdasi i škripa koja dopire iz bračnog kreveta... Možda ipak ne sasvim svestan, ali sam barem imao nekakvu grubu predstavu o tome. No, pre tih prigušenih zvukova, mogao sam da čujem majku kako prilazi televizoru i menja kanale, sa prvog na drugi i sa drugog na prvi, iščekujući s nestrpljenjem da počne film. Naravno, ja u to vreme nisam znao šta se emituje svake večeri posle devet, ali povremeno sam krajičkom oka hvatao siluete ljudi u odelima i sa šeširima na glavi, kao i obrise zanosnih lepotica, a mogao sam i da čujem da ne govore srpski, ali da govore brzo i oštro, onako kako zvuče rafali iz pušaka i pucnji iz pištolja koji povremeno prekidaju njihovu komunikaciju.

The Big Combo (1955)

Do devet uveče ja sam već uveliko trebao da budem u dubokom snu (bar su tako moji roditelji mislili), ali znatiželja i uzbuđenje, koje je izazivala akcija sa skoro novog lampaša, održavali su me budnim. Okrenut prema zidu, ležeći na boku, glave pognute dole tako da mi brada upire u grudi, uspevao sam da vidim samo delić ekrana koji je bacao svetlost iz pravca bočnog zida uz koji je bio postavljen televizor. Zapravo, u televizor nisam mogao da gledam, jer bih se u tom neprirodnom položaju tela vrlo brzo ukočio, ali su mi pred očima, direktno sa zida ka kojem sam bio okrenut, sevale refleksije sa ekrana. Znao sam da se, kada bljesne sa zida, scena filma odigrava na dnevnoj svetlosti ili u osvetljenoj prostoriji, dok mi pomračenje govori o nekakvom noćnom konspirativnom zamešateljstvu i tada mogu da očekujem viku, potmule zvukove tuče ili odjeke pucnjave i jauka. Bio sam očaran tim uzbudljivim svetom, iako sam od njega mogao da vidim i čujem samo mutne i nerazgovetne odraze i ehoe. Kao i okovani ljudu u Platonovoj pećini, nisam mogao da znam šta se zaista iza mene dešava, ali sam zamišljao likove na osnovu tonaliteta i grlenosti njihovih glasova, a scene sam izvlačio iz svetlih i tamnih polja na zidu, iz siline beline ili iz dubine tame, oblikujući ih u enterijer noćnog kluba ili u eksterijer mračnih neuglednih uličica u kojima cveta kriminal.

Raw Deal (1948)

Iznenadni pucanj me potresa do srži. Strepim da li ću ponovo čuti samouvereni i nadmoćni glas glavnog junaka (ili antijunaka), onoga koga sam ja u svom ograničenom vidokrugu proglasio za takvog. I dok se upinjem da ga ponovo čujem, polako me guta mrak noćnog gradskog mizanscena, pa tonem u san. Ponekad dočekam kraj filma i trenutak kada ekran prekrije „sneg”. Ovaj elektromagnetni šum tada ravnomerno prekriva čitav moj zid i snagom svog zračenja gotovo da mi zaslepi oči, dok mi kontinuirano šuštanje postepeno izaziva utrnuće bubnih opni. Čak i nakon što majka ili otac ugase TV, pod zatvorenim kapcima mi još neko vreme sevaju varnice, a u ušima pucketa ili tiho bruji.

Scarface (1932)

Na kraju mi ipak san dolazi na oči, uglavnom kao duboka sveprožimajuća senka, ali ponekad se ta mračna senka skuplja i zadobija oblik. Oblik koji ne mogu da definišem, ali takav koji poseduje nešto preteće. Možda ne sam oblik, već pre stanje u kojem se to telo nalazi. Stanje previranja i ključanja koje onemogućava kristalizaciju forme i njeno ustaljenje. I to me upravo prestravljuje, jer pred sobom imam nešto što ne mogu da prepoznam; očekujem da se senka zgusne u nešto prepoznatljivo, ali uzalud; ona zadržava svoju preteću bezličnost. Ne mogu da podnesem toliku neizvesnost, ustajem i otrčim kod mame i tate u krevet. Ležem između njih i zahvaljujući nežnim majčinim rečima, koje kao mantra smiruju dušu, i toplom dodiru roditeljskih ruku, koji mi u glavi iscrtavaju lik oca i majke, ponovo stičem predstavu o uvek i svuda prisutnim prepoznatljivim jasno uobličenim figurama i predmetima. To mi otklanja strah i uliva sigurnost. Omogućava mi čak da mudro slažem kad me majka upita šta sam to ružno sanjao. Kažem joj da me je u snu napao ogroman krvoločni medved. Jednostavno, nisam ni znao ni mogao da opišem tu bezobličnu neman koja je u svom crnilu krila sva zla i strahote ovoga sveta, a pretila je, kao crna rupa, da me uvuče u sebe i proguta zauvek.

Warning Shadows (1923)

I pored svega ja sam nastavljao da gledam svoje pozorište senki iz večeri u veče... i borio sam se sa bezobličnim masama svetla i tame trudeći se da ih oblikujem u nešto prepoznatljivo i logički povezano, kao kada od masa sklupčane bele i crne vunice ispletete džemper, čarape, kapu i rukavice i tako kompletirani sada možete da izađete napolje na sneg. Ne znam ni danas, još uvek, koji su to filmovi emitovani tada na televiziji, ali mi je moja imaginacija sugerisala da se radi (sada to i znam) uglavnom o američkim krimićima i noar filmovima s kraja prve polovine XX veka. Kasnije sam odgledao mnoge od tih filmova direktno na malom, a kasnije sve većem i većem ekranu. Nije više bilo potrebe da stvaram oblike, oni su već bili prikazani u svoj svojoj određenosti. Nestao je i strah od bezličnog crnila; ono mi se više nikad nije vraćalo u snove kao košmar, već samo kao čvrst, dubok san bez snova, koji, zapravo, donosi okrepljenje.

Bullets or Ballots (1936)