Side by Side (2023) – Chihiro Ito

Kako bih izašao u susret onima nezadovoljnima zbog politike na ovom blogu, koja ne protežira najnovije filmove pa makar oni bili i (i)novatorski, osvrnuću se danas, ipak, na jedan noviji a osoben film i pored činjenice da on ne poseduje sve potrebne kvalitete da zasluži širu pažnju filmofila i stručne javnosti. Međutim, mene je privukao svojom originalnošću i idejama koje, istina, još uvek nisu ovejane u svojoj jasnoći i fokusirane i sasvim usmerene u svojoj dejstvenosti. Naime, reč je o filmu Side by Side ili, u prevodu, „Jedno pored drugog” japanske autorke Čihiro Ito. Ova sredovečna žena, dugog staža na filmu kao scenaristkinja, tek u 2022. je završila svoj prvi projekat u ulozi režisera i sa filmom In Her Room, a onda ubrzo i sa potonjim Side by Side, počela (nadamo se) da utemeljuje svoju sopstvenu osebujnu poetiku. Poznata kao pisac scenarija i koscenarista na desetak konvencionalnih melodrama, nije donosila u najavi svojih prvih autorskih uradaka očekivanja da je u stanju da da nešto novo i drugačije. Ali stvorila je ipak neke neobične filmove koji su to što jesu, ne zahvaljujući potpunom zaokretu u svom inovatorskom pristupu, već tek u tretmanu svojih ranijih tema o ljubavi i toplini u međuljudskim odnosima. A taj tretman podrazumeva, pre svega, da su ljudi, njihovi karakteri, i situacije i događaji sasvim zaogrnuti mistikom. Ponekad se takav pristup čini prepotentan i liči na umetničarenje radi umetničarenja, pa i prenebregavanjem smisla deluje frustrirajuće na gledaoca, ali, opet, u svom kontrapunktu ima dosledno osmišljenu vizuelnu i zvučnu komponentu, koja gradi opčinjavajuću atmosferu i potpomaže naslućivanju unutrašnjeg sveta likova i motivacije njihovog delanja i tako pomalo probija tu koru opskurnosti.

U Itoinom drugom autorskom filmu u centru pažnje je jedan sasvim neobičan lik. Mijama je mladić obdaren natprirodnim sposobnostima; on je u stanju da komunicira sa duhovima, prevashodno duhovima živih koje oseća i vidi materijalizovane pored sebe. Oni mu se nameću svojim prisustvom usled jakih emocija koje ih povezuju sa Mijamom, a čiji koren se pruža u prošlost, u vreme kada su ove ličnosti bile u burnim odnosima sa našim glavnim junakom. U fokusu filma je Mijamin odnos sa Kusakom, njegovim mlađim kolegom iz srednje škole. Naime, Kusaka je u vezi sa Riko, Mijaminom odbačenom devojkom, i pod dejstvom jakih emocija vrši upliv na psihu svog školskog druga. Mijama u početku ne obraća pažnju na svog tihog, eteričnog pratioca, kojega niko drugi ne vidi, ali onda ga prepoznaje kao jednog od muzičara koji nastupa u jednom gradskom noćnom klupu. Dolazi na koncert i stupa u kontakt sa Kusamom koji mu evocira uspomene iz školskih dana; podseća ga na njegovu pesmu „Zatvorena vrata” koju je on bez Mijaminog znanja iskoristio za nastupe svog benda i sada ima potrebu da mu je vrati, i to zajedno sa devojkom Riko koja leži obamrla u njegovom stanu. Mijama je uzima u naručje i nosi svojoj kući. Ali on vreme uglavnom provodi u stanu svoje nove devojke Šiori i njene male ćerke Mimi. Zbog toga nije u stanju da sakrije da je od skoro počeo da živi sa Riko. Štaviše, on Šiori iskreno kaže da mora neko vreme da provede sa svojom bivšom devojkom, sve dok „ne ispravi neke stvari”. Šiori ga, čini se, potpuno razume, pa mu predlaže da se njih dvoje presele kod nje i da tu sve četvoro ubuduće žive zajedno. To se i dešava, pa ova šarolika četvorka, koju čine melanholični i misteriozno ćutljivi Mijama i Riko, odnosno druželjubive i pričljive Šiori i Mimi, počinje da gradi harmonične porodične odnose u kojima se polako i ovo dvoje introvertnih otvaraju i nalaze sreću u običnim svakodnevnim stvarima i dešavanjima.

Enigmatični lik Mijame, takav kakav je, ostaje nam stran sve do pred kraj filma, do kada mi nemamo predstavu da li je on običan čovek, nadrilekar nabijen bioenergijom, vidovnjak, medijum ili svetac, ili sve to po malo. Da li je on neko biće sa drugog sveta, kao što je to misteriozni „uzurpator” iz Before We Vanish Kjoši Kurosave, ili je kakav nadmoćni demijurg koji menja ljudske sudbine slično onome kako to radi i „posetilac” iz Pazolinijeve Teoreme. Ali za razliku od ove dvojice (u to se sasvim uveravamo na kraju filma) Mijama čini dobra dela i usrećuje ljude. Ipak, bez obzira na to, sve vreme film izaziva osećaj nelagodnosti kod gledalaca i, čak, gradi dijaboličnu atmosferu. Sablasni su, pritom, likovi Kusame kao nečujnog duha, koji prati u stopu Mijamu i izgleda kao njegov dopelgenger, a onda i Riko od krvi i mesa koja sa svojom izmoždenom pojavom i sumornom ćutljivošću, pre no što je Mijama svetačkom intervencijom zadoji entuzijazmom, još u većoj meri oličava materijalizaciju patnje i prokletstva. Ne umanjuje taj osećaj ni potonja idilična završnica filma u kojoj naš protagonista, nakon što je usrećio Riko našavši joj porodicu u vidu suživotu sa Šiori i Mimi, nestaje bez traga, kao svetac u svom uznošenju na nebo nakon što je izlio svoj blagoslov na zemlji i dok za sobom ostavlja svoje vernike koji ga idolizuju. Dakle, nije tajna da je Mijama dobronamerna i dobročineća osoba, ali, zapravo, ostaje tajna i posle odjavne špice da li je on običan puteni čovek ili je i on utvara, onakva kakvu predstavlja materijalizovani duh Kusame.

Ambivalentni završeci, ali i načelna težnja ka mistifikaciji, primetni su u oba filma Čihiro Ite. Kao da se ona plaši da temu ljubavi, kojom se u suštini bave njeni filmovi, sa svim svojim pratećim stanjima (naklonjenost, privlačnost, čežnja, ljubomora, preljuba i drugo) ne banalizuje i ne završi u jeftinom sentimentu. U tome je uspela, ali pri tome je sasvim zamaglila karaktere svojih likova, situacije i događaje iskorenila iz njihove logičke utemeljenosti, i tako pružila nerešivu zagonetku svojim gledaocima. Ovima je, stoga, preostalo samo da se utope u hipnotičku atmosferu podsticanu vrsnim kadrovima, koji odišu mirnoćom, za koje je zaslužan direktor fotografije Taj Ouči, ali i čitava ekipa pažljivo radeći na mizanscenu, scenografiji na otvorenom i u zatvorenom prostoru. Pored toga, podsticajan je i dizajn zvuka koji nas suptilno uvlači u ovaj misteriozni film. Međutim, spor ritam i manjak dramatičnih dešavanja (odsustvo bilo kakvih većih peripetija i trvenja između likova) preti da tako hipnotisanog gledaoca uspava. I pored navedenih mana, u dosadašnja dva režirana filma Čihiro Ite uočava se autorski pečat i potencijal da se prevladaju te početničke greške, pre svega nadmen, preintelektualan pristup temi i težnja ka artificijalnosti, koji često vode ka pseudointelektualnosti u okvirima kvaziumetnosti. Računam da će Ito možda već u narednom filmu zrelije postupiti i odmerenije baratati sa elementima filmske estetike kako bismo dobili jedan manje dvosmislen film u kojem će moći i da eksplicitnije iznese svoje ideje. Jeste da sam uživao u stilizovanoj formi filmova Side by Side i In Her Room, ali bi to uživanje bilo potpuno tek i sa potentnom, razgovetnom supstancijalnošću, razumljivijom idejnom potkom, koja će da isprovocira snažniju intelektualnu i emotivnu reakciju.