Variety (1925) – Ewald André Dupont

Posle restauracije u Beču, čija filmska arhiva je u saradnji sa arhivama u Nemačkoj, SAD-u i Rusiji krenula u ovaj posao 2014. godine, imamo pred sobom još jedan kompletiran i osvežen nemi film. Radi se o poznom ekspresionističkom uradku sa elementima kammerspielfilm poetike pod nazivom „Varijete“ Evalda Andre Dipona. Navedeni autor je iskoristio tada već klišetizirani instrumentarij ovog specifičnog nemačkog podžanra, ali i domete filmske avangarde uopšte, za sopstvenu originalnu viziju. Ova poslednja verzija, iako deluje glamurozno, ali, čini se, i autentično prema zamislima autora, odstupa u nekoliko aspekata od originala. Umesto crno-bele slike uveden je mekši, sepia ton, dok je saundtrak za film naručen od Martina Žaka i njegovog sastava The Tiger Lillies, tako da sadrži i obiman tekst koji kroz Žakovo pevanje prati naraciju, a prožima se sa štedljivim, konciznim titlovima. Ove dve inovacije značajno menjaju smisao žanrovske matrice karakteristične za nemački ekspresionizam. Ali, srećna okolnost je da uvek možemo, kao gledaoci, na svojim digitalnim uređajima da svedemo saturaciju boje na nulu i da skinemo zvuk ili da postavimo nekakvu odgovarajuću instrumentalnu muziku u pozadinu. Time nam se otvara mogućnost višestrukog gledanja, svaki put sa drugačijom postavkom slike i zvuka, a onda i sa različitim iskustvom i utiscima koje film na nas ostavlja.

Evald Andre Dipon, poznat po svojoj vizuelnoj estetici i akcentu na njoj, kao skelet uzima jednostavnu storiju o ljubavnom trouglu između artista na trapezu, priču o ljubavi, ljubomori, razočaranju, besu i osveti. Glavni junak je Bos, bivši akrobata na trapezu, koji na hamburškom vašaru drži varijete sa plesačicama-striptizetama. Kada mornar sa broda „Berta-Mari“ dovede Bosu jednu mladu devojku, izbeglicu iz Amerike, da je uvrsti u svoju trupu, ovaj u početku ljutito odbija, ali već tokom dana oseti naklonost prema privlačnoj Berti-Mari (nazvanoj prema brodu kojim je stigla). Čini se da je Berta namerno šarmirala Bosa kako bi našla krov nad glavom, posao i, samim tim, sigurnu egzistenciju. Međutim, vrlo brzo njih dvoje reše da napuste Hamburg, pa gazda trupe ostavlja i ženu i dete, ali i plesačice, i sa novom izabranicom odlazi u Berlin, gde osniva sopstveni varijete, ali sada obogaćen i cirkuskim tačkama. Iako se okanio trapeza još otkad je pao i slomio obe noge, sada pun entuzijazma pokreće i ovu tačku i sa njom stiče popularnost širom glavnog grada.

Sticajem okolnosti posreći mu se da bude pozvan, s tačkom na trapezu koju izvodi zajedno sa Bertom, da učestvuje u prestižnoj cirkuskoj predstavi u čuvenom Vintergarden teatru. Naime, poznati londonski umetnik na trapezu, član dua braća Artineli, ostaje bez brata i partnera nakon jedne kobne greške tokom vežbe, pa je uprava Vintergardena, koja je računala na oba brata, prinuđena da popuni jedno upražnjeno mesto. Ali, umesto jednog, mesto popunjavaju dva nova člana, tako da Bos, Berta i Artineli postaju partneri na trapezu. Između njih, pored poslovnog odnosa, razvijaju se i komplikovane intimne veze. Berta privlači Artinelija, pa je ovaj, nailazeći na otpor kod nje, gonjen strašću prinuđen da je siluje. Ipak, ispostavlja se da ni Berta nije bila sasvim hladnokrvna prema zgodnom Artineliju, jer i pored ovog nasilnog čina ona mu postaje ljubavnica. Nadalje se oboje trude da održe svoju vezu u tajnosti, međutim, stvari izmiču kontroli; bivaju primećeni od jednog Bosovog poznanika, koji ne skriva pred drugima ovo saznanje, tako da glasine konačno stignu i do „oštećene strane“ ovoga trija. Bos kipti od besa i počinje da sprema osvetu. Ne moram da ističem kako je nesreća bila neizbežna.

Kažem „bila neizbešna“, jer čitavu ovu (melo)dramu pratimo kao flešbek, odnosno kao Bosovu ispovest pred guvernerom koji odlučuje o njegovom otpuštanju iz zatvora nakon odslužene desetogodišnje kazne. Sve ostalo je u narativnom smislu sasvim konvencionalno, ali profesionalno izvedeno; od scenarija i dramaturgije do glumačke izvedbe. Nije se istakao samo Emil Janings kao protagonista u ulozi Bosa, već i ostale manje uloge odigrane su ubedljivo, tj. realistično, što baš i nije čest slučaj u okvirima ovog podžanra gde je na ceni teatralna, prenaglašena gluma. Možda bi zamerka bila jedino na korpulentnost Janingsovog tela, koje teško možemo da prihvatimo u ulozi vižljastog virtuoza na trapezu. Ali, široki kadrovi kojima se prate ove akrobacije i vešta montaža omogućuju da glumce uverljivo zamene cirkuski profesionalci zahvaljujući kojima ostajemo bez daha, gotovo kao i publika na licu mesta. I sada dolazimo do onog glavnog, do majstora fotografije Karla Frojnda. On je „oslobodio“ kameru, odvojio je od stativa i podigao među nebeske artiste. Sada se kamera kreće klateći se sa izvođačima, ponire u zastrašujuće dubine s njihovim pogledom ili se s njim diže u visine, pod svodove cirkuske šatre ili Vintergarden teatra. Time smo dodatno zabrinuti za živote naših junaka, jer smo svesni da Bos vreba prvu priliku da se otarasi svog suparnika u borbi za Bertinu naklonost.

E. A. Dipon je, svakako, sa svojom vizuelnom estetikom doprineo radu Karla Frojnda na ovom filmu. Diponova osobenost u odnosu na ostale pripadnike nemačkog ekspresionizma ogleda se u dinamičnim kadrovima. U njima vlada spektakl; mase ljudi koji se kreću na vašarima, u cirkusima, teatrima, kreće se i sama svetlost i senke velikih gradova snimljenih noću. A ako je kompozicija kadra statična, onda se kreće kamera i to je jedna od bitnih inovacija primenjenih u ovom filmu. U pomenutoj sceni na trapezu, kada Bos biva sluđen nedoumicom, jer s jedne strane želi da ubije svog takmaca, a sa druge savest mu ne da da to učinu, Dipon nastoji da izazove osećaj vrtoglavice, uzrokovan turbulentnim dešavanjima u glavi protagoniste, kod gledalaca. Pritom koristi i dinamiku u okviru kadra i pokretni kadar izazvan oštrim kretanjem kamere. Ovakva dvostruka dinamika odlikuje i simbolične slike u kojima, na primer, mozaični prikaz brojnih očiju predstavlja projekciju Bosovog straha od reakcije publike ili kada gusto posejane svetlosne tačke u pokretu (sijalice sa plafona teatra) stvaraju utisak varničenja ukazujući na Bosovo mentalno stanje koje je na ivici nervnog sloma. Pomenute slike su apstraktne, što se kosi sa figuralnim predstavama ekspresionista. Čak i neobični uglovi Frojndove kamere, iz donjeg ili gornjeg rakursa, povremeno stvaraju apstrakciju. Recimo, onu nastalu vertikalnim usmerenjem objektiva uz dugačke lestvice ka svodu dvorane uz koje se penje artista na trapezu. U skraćenoj perspektivi vidimo ove dve figuralne forme u beloj boji, koje su dodatno obasjane usmerenim reflektorom, pa imamo jednostavnu, gotovo geometrijsku strukturu slike koju čine beli, amorfni, fluidni oblici na crnoj, statičnoj pozadini.

Po pitanju ovog filma Lote Ajzner u knjizi „Ukleti ekran“ zaključiće sledeće: „Ako uporedimo atmosferu luna parka u ’Varijeteu’ sa onom u ’Kaligariju’ ili sa još izveštačenijom u Lenijevom ’Muzeju voštanih figura’, konačno shvatamo tajnu Diponovog talenta: on ima dar da uhvati i fiksira fluidne forme koje se neprestano menjaju pod uticajem svetlosti i kretanja. Njegov cilj je uvek i svugde tok svetlosti, kao i njene promene koje on redovno naglašava.“ Mogu samo da se složim sa Ajznerovom i da se pokajem što sam ovaj film prvo odgledao u sepia tonu, onako kako to omogućava nova verzija. Sada, posle proživljenog iskustva, mislim da je napravljena greška, jer film je trebao da ostane crno-beli. U tom slučaju bismo osetili taj potpuni kontrast svetlosti i senke svojstven nemačkim ekspresionistima i sve nijanse sumornog sivila koje odgovara njihovoj mračnoj slici sveta. Ovako, sepia umekšava tamu, ali i svetlost, omekšava oštrinu i gorčinu priče i tako narušava prvobitnu viziju autora. Takođe, prvobitno svakako nije planirano da muzička pratnja i tekstom sledi radnju filma. On je jasan i bez toga, pa je ovakav audio izražaj suvišan. Ali, sa druge strane, burleskna muzika sa „kriminalnim kastratom“ Martina Žaka koji faktički prepričava film, pravi od njega farsu. Dakle, iz ove vizure posmatrano, „Varijete“ se izmešta iz žanrovske matrice i zauzima ironični otklon prema sebi samom, onakvom kakvim ga je zamislio sam Dipon. U takvom obliku onda ni sepia ton slike ne bi bio pogrešan izbor. Na kraju, kakvu god audio-vizuelnu kombinaciju da izaberete nećete se pokajati. Štaviše, poželjno je da odgledate film u više varijanti, jer je svaka sama po sebi inspirativno gledalačko iskustvo.