Snake in the Eagle's Shadow & Drunken Master (1978) – Yuen Woo-ping

Prvo na šta pomislimo kada kažemo hongkongška kinematografija jesu kung-fu filmovi. Kako objasniti toliko veliku popularnost ovog akcionog podžanra, koji gotovo da nema nijednog svog predstavnika koji će da ga dostojno reprezentuje u smislu osnovnih umetničkih, sinematskih kvaliteta, takvih kao što su čvrsta naracija i dramaturgija sa logičkim razvojem likova i situacija? Odgovor može da bude samo jedan; ovi filmovi jesu sinematični, jer su filmični sami borilački dueli, koji imaju svoju unutrašnju naraciju i dramaturgiju. Dakle, koreografija borbe je na prvom mestu i stoga nije čudno što su kung-fu borci ujedno i koreografi, pa i režiseri filmova. Takav je slučaj sa Juen Vu-pingom koji je u svoja prva dva filma, „Zmija u orlovoj senci” i „Pijani učitelj“, izvršio revoluciju u ovom osobenom podžanru pridodajući mu i slepstik komediju. Čini se da podjednaku zaslugu za takav iskorak iz uobičajenih obrazaca ima i glavni glumac Džeki Čen, koji je svojim lakrdijaškim, ali vrhunskim, praktikovanjem kung-fua doveo gledaoce u bioskope. On je svoj način borbe, odnosno glume, ili, bolje rečeno, kretanja u kadru uporedio sa Baster Kitonovom filmskom pojavom. Čen je zapravo za svoje zeny kretnje i borilačke akrobacije našao inspiraciju u Kitonovim dinamičnim, apsurdističkim nemim geg-komedijama.

Ali, osnova je, ipak, kung-fu, onakav kakav se još od Bodidarme i čan budizma iz Šaolin hrama širi Kinom i svetom. A čan budizam je mešavina taoizma i mahajana budizma, koji mu donosi meditativne duhovne prakse, tako da kung-fu objedinjuje umnu snagu koncentracije i telesne vežbe. Cilj mu je bio prevashodno da teži budističkom prosvetljenju, a tek onda i samozaštiti kao borilačka veština. Nešto od te duhovnosti svakako se oseća i u kung-fu filmovima. Recimo, fleksibilnost i defanzivnost Jina iz Jin i Jang taoističkog principa iz kojeg se ostvaruje i ravnoteža telesnih kretnji, zatim visoka koncentracija upravljena na poteze protivnika, a onda i munjeviti precizni pokreti koji dolaze iz donjeg stomaka, iz tačke koja je težište tela i u kojoj je ujedno fokusirana duhovna energija ’ći’ putem meditacije. Ali, kao što je suština kung-fua duhovnost čan budizma, tako je suština filma pokret. Kinematografija se javlja uporedo sa pojavom Huserlove fenomenologije, Bergsonove životne filozofije i spuštanja bića do tubivstvovanja kod Hajdegera. Početak XX veka stavlja u prvi plan fiziku tela pokrenutog trenutnim impulsom slobodne volje, tako da novootkrivena sedma umetnost kao deo dinamičnog modernističkog pokreta kulminira u slepstik komediji tokom ere nemog filma, da bi kasnijim razvojem, posmatrano sa ovog aspekta, došla do drugog vrhunca u obliku hongkongških akcionih kung-fu filmova.

Da ne bih otišao predaleko u ovim svojim razmišljanjima, najbolje je da odmah pređem na naslovnu temu, a to su dva filma koja su nastala jedan za drugim u kratkom vremenskom intervalu tokom 1978. godine i koja su rezultat angažovanja jedne iste filmske ekipe dobro upućene u nasleđe Šaolina. Oba za temu imaju glavnog junaka - autsajdera, u prvom slučaju siromašnog momka bez igde ikoga, koga je primila kao potrčka jedna kung-fu škola, a u drugom slučaju odbačenog sina jednog istaknutog i imućnog kung-fu majstora. U obe priče protagonista sreće beskućnika, koji je zapravo vrhunsku poznavalac kung-fua, a koga on uspeva da natera da mu prenese svoje borilačko znanje i, uopšte, životno iskustvo, kako bi stečenu veštinu iskoristio u borbi protiv svojih neprijatelja. A ta borba je ili samoodbrana od napadača iz redova konkurentskih škola ili zastupnika određene tehnike kung-fua koji žele prestiž i dominaciju, ili je osvetnički poduhvat zbog pretrpljenih gubitaka u ljudstvu među svojim prijateljima i rodbinom. Samo toliko bih rekao o sadržaju i „Zmije u orlovoj senci” i „Pijanog učitelja“, jer on je kao takav toliko poslovičan u ovoj vrsti filmova da bih bespotrebno trošio papir, ali i sama priča tu nije ono najbitnije. Ona je samo okoštala jednostavna konstrukcija na koju se sada kitnjasto kače setpisovi telesnih vežbi (meditacije u pokretu) i borbi. I ta koreografija pokreta koju izvode borci, pokreta koji liče na ples, je sama po sebi posebna umetnost. Dakle, ovi filmovi ne mogu da se tumače na način kako se to inače radi, jer bi tako bili okvalifikovani kao manji ili veći promašaji, već je potrebno da se uđe u fiziku tela i onda da se procene iz te vizure.

Ta fizikalnost za težište ima Džeki Čena. On ne samo da je vrhunski kung-fu majstor (to mu uostalom nije bilo dovoljno da njegovi raniji filmovi steknu veću popularnost), već i ima fantastičan osećaj za slepstik komediju. Način na koji je on spojio ova dva svoja umeća može se smatrati savršenim, pa njegov ples pred kamerom prikiva gledaoce za ekran i obezbeđuje mu, počev od „Pijanog učitelja“, svetsku popularnost. Njegove tehnike borbe kojima podražava neku od simboličnih životinja (tigra, ždrala, zmiju, leoparda ili zmaja) istovremeno deluju i smrtonosno i komično. Konkretno, u „Zmiji u orlovoj senci” on koristi stil zmije, ali modifikovan sa izmišljenom tehnikom mačje šape, protiv negativca koji je predstavnik stila orlove kandže, a koji želi da tu zmijsku tehniku i njene demonstratore zbriše sa lica zemlje. U „Pijanom učitelju“ njega pijanac, koji ga podučava, upoznaje sa „pijanim“ tehnikama borbe u duhu osam besmrtnih taoističkih božanstava. Kombinacija fokusiranih kung-fu pokreta sa teturanjem i mamurlukom zbunjuje i zasmejava i njegove protivnike, ali i publiku. Tokom treninga i u borbi likovi Džeki Čena koriste ne samo različite vrste hladnog oružja, već i različita priručna sredstva, predmete iz svakodnevne upotrebe, dajući im neki sasvim drugačiji, neočekivani smisao. Tako burad, ćupovi, porculanske činije, štapići za jelo, stolovi, klupe takođe počinju da plešu i sve se uvlači u jedan sinematični vrtlog opravdavajući u potpunosti opisni naziv koji film nosi od svojih početaka - pokretne slike.

Ako bih ipak morao da napravim nekakvu procenu ovih filmova, onda bih to uradio na osnovu toga koliko su oni zabavni. A to znači koliko su scene borbe maštovito konstruisane i koliko dinamika zadržava svoj intenzitet tokom trajanja filma, dakle tako da ne pada ujednačeni vratolomni ritam koji ne dozvoljava da se predahne ni jednog trenutka. U tom smislu prvenstvo dajem „Pijanom učitelju“, koji se može smatrati čak i jednim od (naj)boljih kung-fu filmova, čiji tempo odražen u količini i intenzitetu akcionih scena se ne samo održava, nego i gradaciono raste do kulminacije radnje i raspleta. Uz to, ovaj film je obeležen maštovitijim situacijama i konkretnim inovativnim pokretima tela izvedenim tokom treninga i borbi i na taj način je i uzbudljiviji i zabavniji od prethodnog. Međutim, „Zmija u orlovoj senci” je ipak pionirski produkt u ovom podžanru, možda i rodonačelnik podžanra, i otuda snosi zasluge ako ni za šta drugo, a ono za originalnost. To da njihov prvi film nije u celosti uspeo, osetila je i filmska ekipa, koja je odmah potom u gotovo potpuno istom sastavu (maltene sa istom raspodelom uloga i iza i ispred kamere) pokušala i uspela da u „Pijanom učitelju“ manje-više ispravi sve veće, početničke greške prethodno načinjene. Ono što je dalje sledilo jeste pojava raširenog trenda slepstik kung-fu komedija tokom osamdesetih, ali i meteorski uspon Džeki Čena ne samo kao glumačke zvezde, već i kao kompletnog autora ovih filmova.