The Book of Revelation (2006) – Ana Kokkinos

Popularna članica plesne trupe tokom pauze na probi biva oteta od trojice maskiranih napadača i zatim zatvorena u jednom napuštenom udaljenom objektu. Tu je ona držana u lancima skoro dve nedelje tokom kojih je bila izložena seksualnom iživljavanju kidnapera. Konačno, fizički i psihički iscrpljana, budi se na jednoj poljani u blizini svog stana ostavljena tamo da leži vezana. Ono što sledi je njeno nastojanje da se izbori sa ovim traumatičnim iskustvom, ali, vremenom, pošto ne uspeva da se vrati normalnom privatnom i profesionalnom životu, počinje da razmišlja o osveti. Prepušta se muškarcima iz njenog okruženja, na koje sumnja da mogu biti njeni silovatelji, kako bi ih prepoznala po telesnim belezima ili tetovažama. Međutim, njena opsesija da pronađe nasilnike počinje da joj muti svest, pa na kraju, nakon neuspešne potrage, bezumno počini i zločin... Da, reći ćete, pošto ovo sigurno nije torturporn naslov (takvih na ovom blogu obično nema), onda je sigurno jedan od onih brojnih jeftinih erotskih trilera iz devedesetih (čak neki kasni maniristički primerak iz 2006. godine). Ali, ako vam kažem da je potrebno da u iznetom sadržaju filma zamenite rodne oblike reči, iz ženskih u muške i obratno, shvatićete da je u pitanju jedan originalan i kontroverzan psihološki triler ili psiho-drama.

Naime, glavni lik je Daniel, lokalna zvezda modernog plesa, koja ima brojne fanove, posebno među ženskim svetom. Jednom prilikom, tokom probe, izlazi iz teatra kako bi partnerki kupio cigarete, a onda i da prošeta okolnim pustim ulicama predgrađa Melburna. Kada izbije na jedan manji trg, koji je, ispostavlja se, slepi krak ulice, saleću ga tri žene u crnim mantijama s navučenim kapuljačama i maskama preko lica. Iznenada, zariju mu iglu u ruku i injektiraju neko opojno sredstvo, tako da gubi svest. Sledeće što vidimo je Danielovo buđenje u blizini mesta gde živi, a ono što mu se dešavalo tokom, ispostavlja se, dvanaest dana zatočeništva, vidimo kasnije kroz flešbekove putem njegovih ruminacija i košmarnih snova. Danijel je u životu okružen ženama. U vezi je sa Džuli, s kojom živi, a koja sumnja u njegovu vernost, dok mu je najbolja prijateljica Izabel, instruktorka plesa. Ona, kada uvidi da joj je glavni igrač nestao, poziva svog bivšeg muža, policajca Olsena, da istraži slučaj. Bezuspešno, jer pre nego što su uspeli da bilo šta učine, Daniel se pojavljuje u svom stanu, gde mu partnerka hladnokrvno prihvata priču o otmici od strane tri žene. Naravno da mu ne veruje, nego pretpostavlja da je imao aferu, jednu od brojnih veza sa strane. Videvši da je ova njegova priča krajnje čudna, ako ne i smešna, Daniel se povlači u sebe i polako počinje da psihički tone. Trauma koja ga muči sprečava ga da se vrati normalnom životu, izaziva mu depresivno raspoloženje i mučne snove, a posebno mu škodi to što nema kome da se poveri.

Nakon što biva ismejan u policiji, gde je otišao sa željom da prijavi otmicu i nasilje, Danijel počinje da razmišlja o osveti. Sumnja na žene iz njegovog kraja koje ga manje-više poznaju, a takvih je mnogo, jer, pored toga što je plesačka zvezda, radi i kao barmen u jednom noćnom klubu. Otimačicama nije video lica, ali im je video kosu i gola tela, pa reši da one sumnjive poznanice zavodi i odvlači u krevet. Ono što sledi je svakodnevni seks i recke i ženska imena ispisana na zidu. Ipak, potraga je neuspešna, pa pošto je praktično napušten od svoje partnerke, traži zadovoljenje u potencijalno trajnijoj vezi sa ženom za koju je siguran da nije njegov zlostavljač, jednom polu-Aboridžinkom. Utehu mu pruža i Izabel, koja ima rak, i sada najviše pokazuje razumevanje i nežnost. To mu je i najpotrebnije, što vidimo i u završnoj sceni, kada u zatvoru, gde se našao zbog optužbe za pokušaj silovanja jedne žene u noćnom klubu, plačući pada u zagrljaj policajcu Olsenu. Čini se da ga sada i Olsen, kao muškarac, potpuno razume uvidevši njegovu bespomoćnost i očaj u kojem se nalazi.

E sad, pitate me koliko je sve to uverljivo prikazano, koliko je psihološki, a onda i dramaturški realno... Ali, pre nego što pređem konkretno na „Knjigu otkrovenja“, želim da prvo izbacim iz sebe frustracije stečene življenjem u današnjem vremenu političke korektnosti. Ova je ušla svuda, pa i u umetnost i film. A tek ovde se ona sasvim kosi sa osnovnim principima koji tu vladaju, a to su sloboda izražavanja, imaginacija, dvosmislenost, alegorija, fantazija, pa onda apsurd, kontroverznost, subverzija... Danas uvođenjem političke korektnosti u umetnost, ova druga se sakati, otupljuju joj se zubi i nokti i tako se svođenjem na novouvedene obavezne konvencije pretvara u jeftinu zabavu. Posebno je to vidljivo na polju muško-ženskih ili žensko-muških odnosa. Svuda se nameće kao obaveza ravnopravnost žena kroz emancipaciju po svaku cenu, a onda i njihovo osnaživanje do tačke u kojoj su one moćnije od muškaraca. Tako se Woman`s empowerment pokret i proces duboko uvukao u holivudsku estetiku, ali i u filmsku industriju širom sveta. Čak i nezavisni filmovi koriste ovakvu idejnost, što se najčešće završava kao njena zloupotreba na račun umetničkih kvaliteta. Rezultat su filmske priče koje se samo površno, ali ne i iskreno, zalažu za ženska prava, odnosno za iznošenje na videlo problema ženske potčinjenosti, i tako ne doprinose buđenju savesti kod (muške) publike, niti uopšte provociraju na neka dublja razmišljanja na ovu temu, a još manje na akciju u cilju promena na bolje.

„Knjiga otkrovenja“ je film drugačije vrste. Istina, i nastao je pre ove opštesvetske feminističke pomame, a i daje se iz vizure jedne osvešćene inteligentne žene - autor je Ana Kokinos. Ideja da se otrcani zaplet filmova u kojima je žena žrtva silovanja, odnosno u kojima se eksploatiše njeno telo i tako ona u celini (sa svom svojom ličnošću) pretvara u objekt, izvrne kao rukavica i u ulogu takve žene postavi muškarac, prvi je vredan potez koji zapažamo u asortimanu autorke iz Australije. On je i ključan u (a)percepciji ovog filma. Videti muško telo kao objekt seksualne eksploatacije - sodomizovanja, psiho-fizičkog zlostavljanja na bazi polnosti, pričinjava izvesne teškoće, pogotovo muškom delu publike, ali saosećati u Danielovoj patnji je neizostavana reakcija i kod žena, a pogotovo kod muškaraca. Upravo u ovome se ogleda težina i dubina „Knjige otkrovenja“. Tek u ovakvoj raspodeli uloga, muški deo gledališta istinski može da proživi i doživi traumu koju trpi žrtva silovanja, a ona je u stvarnosti zapravo ženskog pola, tako da se u Danielovoj sudbini sagledava položaj žene. Danas su takvi filmovi (angažovani u korist ženskih prava) retki, iako se mnogi takvima smatraju. I pored toga, sumnjam da bi The Book of Revelation mogao da se bez prepreka snimi u današnje vreme, jer mu je osnovna postavka: žena - silovatelj, muškarac - žrtva, a površno gledanje na stvar današnje „stručne“ javnosti i auditorijuma ne bi zašlo iza ove maske i tako ne bi omogućilo da se ispravno i suštinski proceni ovaj film.

„Knjiga otkrovenja“ je konstruisana kao osvetnički triler, ali je izvedena kao psihološka drama, posebno u svojoj drugoj polovini u kojoj se sa empatijom vežemo za obeščašćenog, traumatizovanog protagonistu kojeg kao takvog društo ne prepoznaje. On je, stoga, primoran da se izoluje i da se sam bori sa svojim psihičkim problemima, koje naglašava teskobna atmosfera filma postignuta mračnom fotografijom u scenografiji diskretno osvetljenog enterijera teatra, melburnških zakrčenih uličica noću ili njihove sterilne opustošenosti danju. Turobna muzika dubokih tonova, koja prati plesne tačke, širi se fantomski i na scene van teatra i tako kompletira ugođaj. Sa druge strane, slaba tačka ovog filma je, paradoksalno, Tom Long, glumac koji nosi ulogu Daniela. Šteta što je, inače ubedljiv film u svakom svom aspektu, sapleten na ključnom mestu. Jeste da je scenario onemogućio da sasvim upoznamo Daniela, onakvog kakav je bio pre otmice i silovanja, što bi nam dalo šansu da na kontrastu dva njegova lica bolje uvidimo razornu snagu traumatičnog iskustva, ali sam njegov letargičan izraz, da ne kažem drvena Longova gluma, sputava veću involviranost gledalaca. Međutim, čini se da je rediteljka Ana Kokinos kod kastinga više obraćala pažnju na telesne kvalitete glavnog glumca. Tako ga je najčešće i snimala; razgolićenog tela tokom plesnih tački, razapetog na podu kod otmičarki ili u svom krevetu, često koristeći pri tome krupne kadrove. Da li je i na ovaj način autorka htela da naglasi kontroverzu; da izborom osrednjeg glumca sa zgodnim telom napravi paralelu sa uobičajenim angažmanom žena na filmu, koje su tamo najčešće seksistički pretvorene u puke putene objekte? Ostavljam vam da sami nađete odgovor(e) gledajući ovaj intrigantni, višeslojni film.

P. S.

„When the time is right, the forces of evil that seem to dominate our world will be utterly destroyed, and God's eternal kingdom will come into its fulfillment.“

Book of Revelation