FILMOONIRIJA

  „Kuća, kao čaura iz koje izlazi leptir, čuva naše snove”                                                              -  Gaston Bašlar Nuri Bilge Džejlan je počeo svoju karijeru kao fotograf, ali već u prvim njegovim filmovima može se osetiti zašto se ipak opredelio za pokretne slike. Upravo zbog toga, dakle zato što slike u filmu hvataju pokret. Priroda je za njega živa i vrlo živahna, pa fotografije u neku ruku izneveravaju ono što je prirodno. Njima se ne može registrovati u realnom vremenu to konstantno kretanje i promene koje ono uzrokuje, jer oko nas transformišući se stalno nešto protiče, struji, talasa se, leluja, treperi. Pritom se ne mogu registrovati ni zvučni fenomeni: šuštanje, hujanje, fijukanje, žuborenje, zujanje pčela, cvrkut ptica, glasovi domaćih životinja i ljudi. A sve te ...

  Sinoćnim ovlašnim češljanjem Youtube-a, s ciljem da pronađem neke novije japanske kratkometražne filmove, došao sam do izbora od osam ostvarenja u trajanju između 15 i 20 minuta (sa izuzetkom jednog nešto kraćeg i jednog nešto dužeg rada), ostvarenja koja se bave usamljenošću u visokotehnologizovanom japanskom društvu. Tim temama je obeležena većina filmova koje sam pogledao, pa je ovaj moj odabir, može se reći, reprezentativan za aktuelnu ponudu. Last Scene , Neo Portraits i Automation , čije radnje se odigravaju u bliskoj budućnosti, jači akcenat stavljaju na visokosofisticirane tehnološke izume i prevlast koju oni imaju nad ljudskim, suviše ljudskim, dok se ostali bave samim čovekom i njegovom usamljenošću u okruženju očišćenom od duševnosti i empatije. U pitanju su umereno interesantni i intrigantni filmovi koji i svojim kvalitetima ostaju u granicama umerenog, ali zavređuju pažnju zbog svoje fokusiranosti na bolne tačke današnjice kao, uostalom, i zbog toga što nam svedoče ...

  Ako bi hteli da dopremo do dna duše legendarnog sovjetskog i svetskog fimskog autora Andreja Tarkovskog putem njegovih dela sa celuloidne trake, onda bi to vredelo pokušati najpre preko „Ogledala“. Baš preko „Ogledala“ stoga što on tamo filmuje sećanja na sopstveno detinjstvo i odrastanje uz majku i uvek odsutnog oca. Ta njegova sećanja su prilagođena formatu filmskog medija na način da su poetizovana i predstavljena kao „vizuelna poezija“, što je odomaćen izraz kojim se među kritičarima označava srž njegove poetike, ali su i dovoljno prozno, to jest narativno elokventna da bi se mogli izvući određeni zaključci o njegovoj unutarnjoj biografiji; o njegovom shvatanju života, svetonazorima, stremljenjima, nadanjima, ali i razočaranjima i gorkim iskustvima. Naravno, svaki umetnik kada govori o sebi on to čini uvijeno, ako ni zbog čega drugog a ono zbog umetničke stilizacije, i tako ujedno i falsifikuje fakta svoje lične istorije. Ipak, to nije prepreka tumačima dela da to delo povežu...

  „Svetilište tradicije, nauke i umetnosti, gotska katedrala ne sme biti posmatrana jedino kao rad posvećen slavi hrišćanstva, nego pre kao utelovljenje ideja, stremljenja elemenata vere rasprostrtih među ljudima, kao savršena celina kojoj se možemo obraćati a da ipak nikad ne prodremo u religijsku, laičku, filozofsku ili socijalnu misao naših predaka. Odvažni svodovi, otmenost lađa, raspon srazmera i lepota izvedbe čine od katedrale originalno delo neuporedive harmonije, ali koje, izgleda, upražnjavanje kulta nije kadro da ispuni. Ako, s jedne strane, sabranost, pod spektralnim i polihromnim svetlom iz visokih prozora s obojenim oknima, i tišina pozivaju na molitvu, pripremaju nas za meditaciju, s druge strane, u svojoj izvanrednoj snazi, sklop, struktura i ornamentacija izlučuju i reflektuju manje utešne senzacije, duh više laički i, recimo, bezmalo paganski...“ ( Misterija katedrala , Fulkaneli). Na Vikipediji se može pročitati da je katedrala u Kelnu primer izuzetne harmonije p...

  U sledećih pet filmova predstaviću tematsko-motivske varijacije film noara sa izuzetkom one najčešće njegove varijante u kojoj je akcenat na motivu femme fatale . Dakle, umesto fatalne žene ovde ću predstaviti obične dobronamerne ljude sa margine, one sa kojima se sudbina surovo poigrala; siromašnog emigranta kome je lice unakaženo u požaru, kidnapovanu ženu kojoj je nametnut novi identitet, uspešnog detektiva sa rascepom ličnosti, državnog agenta koji kao neophodni šraf sistema nema svoj porodični život i, konačno, vojnika ranjenog u borbi nakon čega je izgubio pamćenje. Među ovim filmovima su i intimne noar drame i misterije, kao i pseudodokumentaristički krimići; tri filma Džozefa H. Luisa i po jedan film Roberta Florija i Džozefa L. Mankijevica. Osim Florijevog filma svi ostali su nastali u kriznim godinama, neposredno po završetku II svetskog rata, u vreme kada su američki nezavisni filmovi tematski i idejno bili najoporiji, najgorči, prepuni pesimizma, osećaja beznadežnosti...