FILMOONIRIJA

  Svaki umetnički pokret i pravac nastaje kao plod revolucionarnih duhovnih prevrata, a onda očvršćava u standardima u koje su se pretvorili ti inovativni procesi. Potom, usled zamora materijala, dolazi do težnji ka kršenju uspostavljenih pravila, izobličuju se rigidni klišei, pa nastaje svojevrstan karikaturalni, maniristički period kao poslednja faza, faza odumiranja određenog stilskog pravca. Ako uzmemo tu univerzalnu formulu i primenimo je na žanrovski film, u ovom slučaju film noar, možemo zaključiti da je revolucionarni period bio početkom četrdesetih godina prošlog veka, period standardizacije žanrovskih tema i tropa sredinom i krajem četrdesetih, a da je kasna, „maniristička“ faza nastupila tokom pedesetih. Moglo bi se čak reći da je doba neonoara, od šezdesetih pa sve do danas, produžena maniristička faza u izvornom smislu reči, jer tek tada se potpuno samosvesno pristupalo žanru, dakle sa ironične distance uz najkarikiraniji prikaz svih tih tematsko-motivskih i stilskih u...

  Postoje zemlje u koje verovatno nikada nećete otputovati iako vas njeni pejzaži privlače, a ljudi i njihova kultura i tradicija fasciniraju svojom tajnovitošću i mističnošću. Takav je slučaj sa Mongolijom u kojoj se ta tajnovitost ogleda u neposrednosti veze ljudi-nomada sa prirodom kao i njihovoj sposobnosti da prežive u surovim uslovima pustinje, stepe ili tajge nad kojima briju oštri vetrovi, a masivni i teški oblaci donose hladnu kišu, susnežicu i sneg. Takvu sliku o ovoj udaljenoj, gotovo nenaseljenoj zemlji ja sam stekao prevashodno iz nekoliko filmova snimljenih tamo, a koji su na mene ostavili snažan utisak. Najpre je to bila „Urga” Nikite Mihalkova, koju sam gledao tokom devedesetih, a onda, mnogo kasnije, i Wolf Totem (2015) Žan Žak Anoa, The Eagle Huntress (2016) Oto Bela i Egg (2019) Cuanan Vanga. Vidljivo je već na osnovu imena autora (Rus, Francuz, Britanac i Kinez) da su filmske ekipe bile internacionalne i da to, zapravo, i nisu autohtoni mongolski filmovi. Tak...

  Moj propust je, priznjem, što do sada nisam pisao ni o jednom filmu Đa Džangkea iako njegovi igrani filmovi pripadaju samom vrhu azijske kinematografije XXI veka. Posebno se to odnosi na The World (2004), Still Life (2006), 24 City (2008) i A Touch of Sin (2013). Namerno naglašavam „igrani filmovi”, jer njegove dokumentarce nisam gledao. Ne žurim sa njima zbog toga što Džangke i u svojim fičersima ima dokumentaristički pristup, pa onda uporedo sa razvojem fiktivnih likova i njihovih intimnih priča perifernim vidom oka kamere uvek pratimo i društvene fenomene moderne Kine kao zahuktalog industrijskog džina koji brzim rastom i reformama maltene svakodnevno menja svoje lice. Upravo prisustvo izmišljenih likova i njihovih života služi da predstavi kako se ta brza tranzicija iz komunizma/socijalizma u kapitalizam odražava na obične ljude. Džangke ispreda tu priču u kontinuitetu, od jednog do drugog filma, ali i u okviru pojedinačnih ostvarenja uz pomoć vremenskih skokova pokušava ...

  U jeku najveće popularnosti, kada je snimao Kormanove ekranizacije najboljih priča Edgara Alana Poa, Vinsent Prajs je glumio i u drugim kultnim filmovima tog vremena čineći ih takvima upravo svojom harizmatičnom pojavom, proročkim tonom njegovih naratorskih poetičnih izliva i prisenkom misterije i zaumnog mraka iza te slatkorečivosti zagorčane cinizmom. Primer takvog filma, možda i najbolji među svima njima, je „Ispovest jednog uživaoca opijuma”. Nastao reimaginacijom čuvene „Ispovesti...” Tomasa de Kvinsija on se bavi njegovim potomkom Gilbertom de Kvinsijem koji nas pozadinskom naracijom uvodi u film: „I am De Quincey. I dream and I create dreams. Out of the opium pipe, I see sailing into our vision a Junk…” Potom, nakon desetominutne uvodne akcione sekvence u kojoj vidimo nadrealne prizore trgovine belim robljem; kran koji iz džunke u mreži prebacuje azijske devojke kao haringe na palubu drugog plovila, a zatim i borbu na obali oko tih kidnapovanih devojaka između kineskih ban...