Whistle and I'll Come to You (1969) & The Signalman (1976)

 

Božićnu tradiciju pričanja priča o duhovima u Engleskoj je uveo Čarls Dikens još 1843. godine svojom „Božićnom pesmom“, a potom održavao kroz božićna izdanja časopisa Household Words i All The Year Round. Zatim je krajem XIX veka jedan od najpopularnijih ostrvskih pisaca priča o duhovima, Montagju Rouds Džejms, praktikovao čitanje takvih svojih priča kolegama sa univerziteta tokom božićnih javnih večernjih sedeljki. Englezi, verni sledbenici tradicije, ni u drugoj polovini XX veka nisu zaboravili na ovaj običaj. Tada kroz medij televizije filmski su predstavljane priče o duhovima da bi bile prikazane na državnoj televiziji tokom Božića. Kao posveta M. R. Džejmsu, BBC je tokom sedamdesetih otpočeo ciklus ekranizacije njegove kratke proze. Od 1971. do 1978. svake godine na Božić prikazivan je po jedan TV film u trajanju od trideset do pedeset minuta. Sledili su jedan za drugim: The Stalls of Barchester, A Warning to the Curious, Lost Hearts, The Treasure of Abbot Thomas, The Ash Tree, The Signalman, Stigma i The Ice House. U tom ciklusu pod nazivom A Ghost Story for Christmas odata je počast i Čarlsu Dikensu, jer je The Signalman, za razliku od ostalih za koje je korišćen književni predložak iz hororičnog opusa M. R. Džejmsa, urađen po Dikensovoj možda najboljoj priči o duhovima. Inicijalna kapisla koja je pokrenula pomenuti projekat bio je kratki film snimljen za BBC 1969. godine, Whistle and I'll Come to You, prema istoimenom klasiku M. R. Džejmsa. Reditelj TV filmova iz ciklusa A Ghost Story for Christmas, Lorens Gordon Klark, bio je oduševljen tim filmom, pa je uzeo na sebe da ekranizuje za BBC i druge Džejmsove priče. Ali, i pored njegovog entuzijazma, nije uspeo ni jednom u tih sedam pokušaja da dostigne kvalitet svog uzora.

Ipak, The Signalman je vredan pažnje, pa sam se odlučio da pored „jezivo dobrog“ Whistle and I'll Come to You Džonatana Milera, ovde predstavim i Klarkovu obradu Dikensovog „Skretničara“. Šteta je što filmovi iz ciklusa A Ghost Story for Christmas nisu imali veći budžet i mogućnost da se angažuju kvalitetniji glumci za glavne uloge. Jer u pričama M. R. Džejmsa uglavnom se sve vrti oko glavnog lika, racionalnog intelektualca koji pod uticajem natprirodnog postepeno gubi tlo pod nogama. Počinje da preispituje svoje progresivistički prosvećene nazore, a kada potom racio potone u atavizam usled histeričnog straha od užasa neobjašnjivog koji nagriza našu logičku stvarnost, on doživljava nervni slom. Nedostatak vrhunske glumačke interpretacije mogao je da bude kompenzovan prirodnim ugođajem engleskih zelenih pustara, zagasitih pod večno oblačnim nebom, po kojima su raštrkana usamljena imanja sa starim senovitim zamkovima izraslim iz neogotike i viktorijanske sumornosti, što je sve zajedno uhvaćeno šesnaestomilimetarskim kolor filmom, međutim, Lorens Gordon Klark nije dovoljno nadaren i inventivan režiser da bi mogao da kroz taj vizualni potencijal nizak budžet pretvori u svoju prednost.

        Whistle and I'll Come to You (1969) – Jonathan Miller

Profesor Parker, predavač na Kembridžu, dolazi na odmor u jedan hotel smešten na pustoj obali istočne Engleske. Vansezonski je period, pa je Parker okružen sa svega nekoliko gostiju hotela, ali to njemu ne smeta. On je osobenjak koji voli da luta sam u prirodi; odlazi do obale, pešači paralelno sa linijom prostiranja talasa, uz samu vodu, duboko udišući morski vazduh i usput veselo pevušeći i mrmljajući sebi u bradu, što čini i onda kada je u društvu. Zbog te njegove čudne navike gosti hotela ga izbegavaju, svi osim jednog pukovnika, koji takođe sam provodi odmor, pa se povremeno upušta u razgovor sa luckastim profesorom. Jednom prilikom ga priupita da li postoje duhovi. Profesorov odgovor je dug i filozofski, krajnje spekulativan, ali otkriva njegov karakter trezvenog naučenjaka. Na mišljenje pukovnika da postoji više toga na nebu i zemlji, nego što može da obuhvati profesorova filozofija, naučenjak odgovara izvrćući tvrdnju svog sabesednika: „Postoji više toga u filozofiji nego što može da se zamisli na nebu i na zemlji“.

Toga dana prof. Parker je, lutajući po obližnjem starom, napuštenom groblju, pronašao zviždaljku od životinjske kosti. Uveče ju je oprao i otkrio natpis koji glasi: „Ko je taj ko dolazi?“ Proba je, zvizne, pa zadovoljan onim što je čuo, ali i celim ovim ispunjenim danom, a, čini se, i celokupnim dosadašnjim životom, legne da spava. Iznenada, tokom noći, budi ga neobičan šušteći zvuk, kao da dolazi iz same sobe. On se meša sa košmarnom vizijom u kojoj profesora progoni neko ili nešto pustom morskom obalom. U snu mu se učini da je to nekakva spodoba obmotana velom, mada, kao da pod velom i nema nikoga. Prene se, ali se ne usuđuje da otvori oči, niti da se pokrene, jer i dalje se čuje šuštanje. Čini se da mu je tada pala na pamet i ona ispisana rečenica na pištaljki kao i razgovor sa pukovnikom o duhovima. Ukočen od straha profesor ostade nepomično da leži sve dok se soba ne utiša, pa tek onda ponovo utonu u san. Sutradan ga je skamenilo saznanje da je posteljina na drugom krevetu u njegovoj sobi zgužvana, kao da je i tamo neko spavao. Uznemiren i nervozan, ceo taj dan je prof. Parker proveo u hotelu čitajući knjige o natprirodnom i razmišljajući o onome što mu se desilo prethodne noći. Uveče, nakon tople kupke, kojom je želeo da opusti svoje nerve i mišiće, lagano utonu u san, ali noćno buđenje ovoga puta bilo je mnogo stravičnije i mnogo pogubnije za njegov zdrav razum.

Whistle and I'll Come to You je gotovo savršena ekranizacija proze M. R. Džejmsa, jer ta eluzivna strava se tu neprimetno razvija iz uobičajenih životnih situacija sve do trenutka kada ono što se samo zamišlja kao neobična okolnost, grune sa svim svojim zastrašujućim natprirodnim potencijalom i razruši sve te postojeće stvarnosne postavke ostavljajući i protagonistu i gledaoce u užasu. Možda se, pak, nekom čini da je te strave i užasa dato tek na kašičicu u inače kratkom filmu (traje četrdesetak minuta), ali živopisni lik prof. Parkera, u fenomenalnoj izvedbi Majkla Horderna, sve vreme privlači pažnju nadomešćujući odsustvo horora, ali i pripremajući gledaoca za psiho(pato)lošku transformaciju ovog lika u finalu filma. Nasuprot njegovoj živosti i veselom karakteru nalaze se široki, ogoljeni, monohromatski pejzaži pustošne sumorne engleske obale sa koje se pruža vidik ka pučini bez horizonta, jer se sivilo oblačnog neba odslikava u beskrajnom moru pretapajući ih, more i nebo, jedno u drugo. Taj prirodni kontrapunkt nagoveštava tu natprirodnu završnicu i poraz ljudskog razuma u sudaru sa kosmičkim mrakovima.

Posebno treba izdvojiti grafičke scene strave, i to kao dokaz da u realizaciji fantastičnih prizora na filmu nije uvek presudan dubok džep producenata. Inteligentno je predstavljen duh, prizvan zviždukom iz pronađene pištaljke, putem velova i čaršafa. Ona scena iz sna, u kojoj prozirni veo lebdi na obali delimično oblikujući svojim fiksiranim položajem konture ljudskog tela, ili ona završna, u kojoj se misteriozni duh uvlači u čaršafe kreveta postavljenog naspram Parkerovog ležaja oblikujući ih u ljudsku figuru, ne zahteva posebne, skupe specijalne efekte, a opet postiže željeni efekat. I te kakav! I ukoliko je kratka priča, jednostavne strukture, koja se svim svojim sadržajem ustremljuje na izgradnju jednog jedinog specifičnog završnog efekta, bila poovski modus po kojem je pisao i Džejms, onda je Džonatan Miler ovim svojim filmom dosledno sproveo tu piščevu narativno-dramaturšku doktrinu.

        The Signalman (1976) – Lawrence Gordon Clark

„Skretničar“ se izdvaja u A Ghost Story for Christmas seriji upravo po uverljivo odigranoj glavnoj ulozi, odnosno nadahnutoj glumačkoj interpretaciji Denholma Eliota. U priči ispovednog karaktera, u kojoj jedan železnički službenik zaposlen na skretnici pored tunela ugošćuje u svojoj izolovanoj skretničarskoj kućici slučajnog prolaznika, iznosi se nadrealno iskustvo tog osetljivog i saosećajnog, a onda i nervno labilnog pružnog radnika. Naime, skretničar se pred gostom u jednom trenutku trgne i okrene prema signalnom zvonu. Iako njegov gost ništa ne čuje, on tvrdi da se zvono oglasilo. Unervozi se, a onda i otvori dušu i slučajnom prolazniku prizna da mu se dešavaju neverovatne stvari. Pre izvesnog vremena dogodila se nesreća u tunelu kada su se sudarila dva voza. Pre sudara skretničar je pred ulazom u tunel ugledao misterioznu figuru u crnom plaštu koja je, zaklonivši lice levom rukom, u njega upirala prst desne i vikala: „Ti tamo! Pazi... Pazi!“. Ista situacija se ponovila i jednom drugom prilikom, kada je pred njim ispala iz voza i stradala mlada nevesta. Nekako bi on to sve do sada zaboravio, da se nije pre nedelju dana pred tunelom, ispod signalnog tunelskog crvenog svetla, ponovo stvorila ta sablasna figura i izrekla reči upozorenja, baš onakve kakve mu je već dvaput uputila, a nakon kojih su usledile nesreće.

Skretničarev sagovornik, tj. pažljivi slušalac, bio je zatečen, ali je našao utešne reči kako bi ovom mučeniku ublažio osećaj krivice (ovaj se osećao krivim jer nije posle tih znakova upozorenja obavestio nadležne), pa mu onda i ulio hrabrosti da se nosi sa svojim strahovima. Kaže mu da je to bila posledica nekakve koincidencije, umišljaja usled zamora i usamljenosti na koju je osuđen prirodom svog posla, a i ako je upozorenje bilo stvarno, on nije pogrešio, jer se držao propisanih poslovnih procedura. Tako su se rastali, a gost je domaćinu obećao da će ga posetiti i sutradan, kada bude prošetao iz obližnjeg mesta u kome je bio smešten. Ujutru u šetnji došljaka je prenulo signalno zvono za opasnost. Brzo se uputio ka pruzi predosećajući da će se desiti nekakva nesreća. Zaista, ni ono treće upozorenje skretničaru nije uzalud dato. Kobni nalet sudbine bio je nezaustavljiv, pa skretničarev gost nije mogao, a nije ni stigao, da spreči ono najgore.

I The Signalman je, kao i Whistle and I'll Come to You, efektna obrada književnog klasika strave. S obzirom da je više kamernog tipa, pre monodrama no duodrama, „Skretničar“ aproksimira tu tradicionalnu praksu pričanja priča o duhovima pred okupljenim gostima. U ovom slučaju skretničar pripoveda, a njegov gost je slušalac tih strašnih priča. Iako je mizanscen ograničen na taj kratki pružni pravac uz skretničarsku kućicu, povremenim flešbekovima krećemo se prugom ka tunelu, vidimo i tu mračnu figuru na ulazu u tunel, čak i njeno samrtnički bledo, gotovo voštano belo, ukočeno lice, a onda prisustvujemo i udesu u tunelu. Takođe, svedoci smo kroz flešbek i stradanja devojke u venčanici. Sugestivnost scena strave nije izražena toliko koliko je to u „Zvižduku“, ali ni storiteling nije toliko tečan, koncentrisano usmeren na izazivanje tog završnog, šok efekta, niti su primenjeni fizički specijalni efekti toliko ubedljivi. Ono što, međutim, uzdiže ovaj film iznad proseka A Ghost Story for Christmas antologije je uzbudljiva priča Čarlsa Dikensa, koju je, uz minimalne promene, uspešno adaptirao za televiziju Endrju Dejvis, i vrhunska gluma Denholma Eliota. Ali šta je, uostalom, više od toga i potrebno da se ubiju duge zimske večeri i, posebno, te najduže noći oko Božića. Dakle, ništa drugo do dobro napisana, strašna priča i elokventan izražajan pripovedač. Tačka.