Nang Mai aka Nymph (2009) – Pen-Ek Ratanaruang

 

Obično u nazivu postova u kojima se osvrćem na određeni film, iznesem njegov internacionalni naslov, dakle američki prevod, ali u ovom slučaju sam prinuđen da naglasim i onaj originalni. Tajlandski film Nymph se odnosi na ono što bi mi shvatili pod rečju nimfa, a to je duh u obličju mlade devojke-device, koji naseljava reke, šume i druge prirodne krajolike. Međutim, tu nimfu ovde treba shvatiti u užem smislu, kao Nang Mai, biće iz tajlandskog folklora. To je sada duh device koji nastanjuje veliko, raskošno drveće u džungli. Ona može predstavljati dobar duh, kada onog ko izražava poštovanje prema njenom drvetu, u vidu obrednog darivanja, recimo, štiti od opasnosti, ili zao duh, onda kada zavodi mlade muškarce ili kada onog ko poseče ili oštećuje to drvo zarazi bolešću, ludilom... Ova napomena je neophodna kako bi se bolje razumeo film, koji po svom nastrojenju teži da bude zagonetan. Bez obzira na takvu njegovu težnju, autor je morao da dâ objašnjenje pojma Nang Mai, ali on to u samom filmu nije učinio. Bar ja nisam mogao kroz šture titlove, koje sam uspeo da pribavim, da pročitam bilo šta o ovom lokalnom mitu, pa, ukoliko se to zaista prenebreglo u filmu, onda je međunarodna publika uskraćena za njegovo puno razumevanje. Nang Mai aka Nymph mi je ostao u sećanju kao slikovita, mistična i atmosferična predstava živopisne tropske šume, dok sam sâm zaplet i dešavanja u filmu brzo zaboravio. Videvši da se od skora pojavila integralna verzija filma, nekih petnaestak minuta duža od one koja je cirkulisala netom u vreme kada sam ga ja gledao, reših da ga repriziram, a onda, evo, i da napišem nešto o njemu.

Uvodna scena filma poslužila je da kroz subjektivnu vizuru kamere uđemo u „telo“ duha, šumske nimfe, koja nadgleda ljude prisutne na njenoj teritoriji. I sudi im, jer tela dva muškarca, koja su progonila jednu ženu i silovala je, bivaju viđena kako beživotno plutaju u reci. Potom prelazimo na jedan mladi bračni par iz grada, Nopa i Maj. Maj je službenica u nekoj gradskoj kompaniji, dok je Nop fotograf posvećen slikanju prirode. Kada dobije zadatak od naručioca da uhvati svojim aparatom zanimljive šumske prizore, on spaja lepo i korisno, pa povede Maj sa sobom u džunglu kako bi ona dobila predah od posla i napunila baterije uživajući u prirodi. I ne samo to, Nop koristi priliku da poboljša narušene odnose sa ženom, jer sumnja da se ona otuđila od njega zbog ljubavne afere koju ima na poslu. Maj provodi vreme u šatoru na obodu džungle, dok Nop tokom dana boravi u šumi fotkajući. Jednom prilikom pažnju mu privuče džinovsko, staro, čvornovato drvo obmotano lijanama. On mu, očigledno osećajući magnetsku privlačnost, prilazi, dodiruje ga, a zatim i prijanja uz njega svojim obrazom, grudima i... genitalijama.

To veče Nop se ne vrati iz šume, pa Maj, uplašena, poziva policiju. Od policije saznaje da to nije prvi slučaj nestanka. Više muškaraca je nestalo u poslednje vreme, a neki su i nađeni mrtvi. Maj ostaje neko vreme u šatoru, a čak i sama zalazi u dubine džungle kako bi potražila muža, ali nalazi samo delove njegove odeće i obuće. Konačno, vraća se u grad, u njihov zajednički stan. Čini nam se da Maj duboko tuguje za Nopom, jer sada počinje da izbegava svog ljubavnika, a nastoji i da okonča tu vezu. Jednog jutra, pravo niotkuda, Maj zatiče Nopa na kauču pod ćebetom. On tvrdi da se izgubio u šumi i da ga je našao neki tamošnji seljak, koji mu je i pomogao da se vrati kući. Ljubav između supružnika sada počinje da cveta i tako je sve do trenutka kada Nop ponovo nestaje. Očajna Maj, zajedno sa svojim šefom, ljubavnikom koji još uvek gaji nade prema njoj, seda u auto i odlazi u džunglu, na mesto na kojem su ona i Nop ranije kampovali. Ponovo sama krči šumske puteve u potrazi za mužem sve dok i ona ne bude privučena onim starim, čvornovatim, džinovskim stablom. Kao da oseća da je ono zarobilo Nopa, pa iz besa mačetom počinje da udara po gruboj kori ovog prepotopskog drveta i čini to sve dok ne padne u nesvest.

Maj se budi u šatoru ispred koga se nalazi njen šef, ali i njen muž. Prethodno ju je Nop besvesnu izneo iz šume do mesta za kampovanje. Njenom ljubavniku je naredio da se vrati svojoj ženi i ostavi Maj da proživi svoj život u samoći. On sam planira da ostane u šumi gde je sada njegovo pravo mesto. Ovakva izričita moralizatorska lekcija sugeriše nam da to iz Nopa govori božanstvo, štaviše, možda to upravo Nang Mai pod uplivom ljubomore ljudima deli pravdu. Čini nam se da Nop sada pripada carstvu šumskih duhova. Neminovno mi se nameće poređenje ovog filma sa filmovima Apičatpong Virasetakula, sa Tropical Maladi (OVDE) ili Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives, u kojima vidimo da su duhovi mrtvih gotovo telesni, kao da su živi; i dalje su nam u vidokrugu (iznenada se pojavljuju i nestaju) i stidljivo komuniciraju sa nama, i verbalno i taktilno. Očigledno da je ovakva predstava duhova uobičajena u tradiciji Tajlanda. Zbog toga je „Nimfa“ zbunjujuća za većinu stranaca i navodi na pogrešan trag. Takav da će većina da pomisli da je druga polovina filma svedena na jednu loše ispripovedanu, neuverljivu ljubavnu priču, koja srozava onu početnu pregnantnu zamisao o živoj šumi, šumi naseljenoj božanstvima i dušama umrlih, koji se mešaju u živote ljudi kažnjavajući ih ili ih nagrađujući. Ukoliko, pak, shvatimo da je Nop deo te transcendentne pozadine, onda i njegovo ponašanje i komunikacija (pre svega pasivnost i letargičnost) ne mogu biti shvaćeni po logičkom ključu ponašanja u ljubavnom trouglu. Slikovito rečeno, Nopovo teme tog trougla pripada neeuklidovskom geometrijskom sistemu, odnosno deo je zakrivljenog prostora, tj. paralelne stvarnosti. Greška autora filma je u tome što nam on nije bolje objasnio prirodu Nopove egzistencije. Ona je ostala misterija, kao, uostalom, i priroda Nang Maija, entiteta iz naslova filma.

Ono što je Pen-Ek Ratanaruang uspešno ostvario, to je građenje atmosfere natprirodnog u okružujućem i obujmljujućem pejzažu tropske šume. Gotovo da nas ta gusta šuma pritiska i fizički i psihički. Autor je to postigao „lebdećom kamerom“, kojom nas je stavio u perspektivu „duše šume“, bila ona božanskog porekla ili ljudskog, personifikovana dušama umrlih. Kroz ošamućujuće lelujanje kamere i šumsku tišinu obeleženu hukom drveća, šumom lišća i trave, krckanjem grančica, mi postajemo delom same šume. I to više nego što se poistovećujemo sa likom Nopa ili Maj dok bauljaju kroz strašnu džunglu, jer da nije tako osetili bismo strah od tih nepojamnih šumova, od huka, od šumskih seni i mraka. Međutim, neobično za jedan horor film, mi ne osećamo ni grozu (u filmu ne padne ni kap krvi), ni jezu; osećamo samo strahopoštovanje prema veličanstvenoj prirodi i onom natprirodnom, isto tako veličanstvenom, što se misteriozno obznanjuje kroz udaljene prikaze golih ljudskih sablasnih figura isprepletanih udova, ali i kroz devijantne, monstruozne oblike same prirode; izuvijana stabla i korenje drveća premreženi klobucima lijana. To strahopoštovanje prema prirodi, koje uspeva da proizvede ovaj film, čini se da je posledica vere Tajlanđana u njen božanski karakter. Zapravo, ta njihova vera je sujeverje čiji koreni sežu do animizma, najstarije globalne religije. Preko animizma, koji je u kolektivnom nesvesnom svih nas na ovoj planeti, svaki gledalac, bio on stanovnik Tajlanda ili ne, mora da oseti divljenje prema šumi i džungli, onakvoj kakva je prikazana u „Nimfi“, i da se nadahne tom njenom filmski naglašenom božanskom prirodom.