The Quiet Girl (2022) – Colm Bairéad

 

And Now for Something Completely Different!... Dalje od frke, strke, jurnjave za profitom, dalje od ružnih misli, zločestosti, pesimizma, mnogo dalje od distopijske vizije sveta, sveta pred svojim nestankom, nalazi se iskonski svet izgubljenog raja smešten u jednom malom irskom filmu bukoličke provenijencije. On nije toliko daleko od nas, taj raj. Na krajnjem zapadu Evrope je, u godini 1981, ali njegova nepresušiva izvornost ovekovečena mirom i tišinom veličanstvene prirode, koje ne narušavaju ni ljudski glasovi malobrojnih naseljenika, odvode nas u prepotopsku rajsku baštu, u vreme pre nego što je Adam zagrizao jabuku sa drveta saznanja.

U tu rajsku baštu stiže devojčica Kout iz pakla ovozemaljskog života, koji se u njenom slučaju ogleda u egzistenciji njene siromašne, disfunkcionalne porodice. Ona je samo jedno od pola tuceta zapuštene dece u roditeljskom domu koji čine i preopterećena majka i večito odsutan otac, neradnik ogrezao u alkohol i kocku. Kout nije maltretirana, nije tučena niti eksploatisana na bilo koji način u svojoj kući, ali je sasvim zapostavljena – ponašaju se svi odreda tako da se ona oseća kao da ne postoji. U osetljivom dobu svog sazrevanja ona gubi samopouzdanje, zatvara se u sebe, pa ostaje i u školi, među svojim drugarima, povučena i usamljena. Pogotovo zbog toga što služi za podsmeh vršnjacima usled svojih govornih problema. Kao da je njen govorni aparat još uvek nerazvijen, jer nije imala priliku da ga razradi.

Koutina majka ponovo zatrudni i, pošto se bliži raspust, ona i muž reše da pošalju svoju ćerku kod daljih rođaka, na njihovo udaljeno imanje. Jedno dete manje rasteretiće domaćicu i omogućiti joj da u boljoj snazi dočeka porođaj, a ocu da do tada lakše prehrani porodicu. Bračni par Kinsela je primio devojčicu u svoje dvočlano domaćinstvo. Kuća bez dece je kuća bez radosti i vesele graje i, mada i po Koutinom dolasku tišina tu ostaje glavno obeležje, oseća se promena u životu sredovečnih partnera. Ne samo kod njih, već i kod ćutljive tinejdžerke. Kao da se mogu osetiti privlačne sile između ovo troje usamljenika povezanih i zlatastim sjajem blistave prozračne prirode. Njena čistota pročišćava ljudska srca i omogućava im da međusobno srastu jedna s drugim.

Kout je od početka u bliskom kontaktu sa svojom starateljkom, s kojom obavlja kućne poslove, dok sa njenim mužem teže komunicira. Čini se da je on izbegava, ali vremenom se i ta brana ruši, pa ona i on sarađuju u spoljim poslovima; u čuvanju i negovanju domaćih životinja, čišćenju štale... Konačno, sve troje se nalaze za stolom u igri kartama i izgleda kao da su sada prava porodica. Ipak, nekakva zadrška i dalje postoji i njihovi kontakti i dalje ostaju sasvim platonski. Koutina nesreća na izvoru i ono što sledi potom će razjasniti uzrok njihovog distanciranja. To će ih, međutim, samo jače povezati i učiniti njihov rastanak na kraju leta bolnijim.

„Tiha, ćutljiva devojčica“ je snimljena u ruralnim predelima zelene Irske, i to na staroirskom, varijanti danas gotovo nestalog keltskog jezika, što joj daje patinu i mekoću kakvom je nama danas prekrivena iskonska prošlost. Ta mekoća ostvarena je, jednako uverljivo, i vizualnim sredstvima; mekim fokusom kamere a blistavom fotografijom kojom se podjednako dobro hvataju i kristalna površina vode sa izvora i rasejana svetlost sunca na lelujavom lišću razgranatih krošnji drveća ili na večito rosom osveženim travnjacima imanja Kinsela. Protagonisti ne moraju ni reč da kažu, jer slika govori više od reči – blažena živa i živopisna priroda dočarava elan njihovih srca terajući ih da se pecaju u mrežu ljubavi.

Možda se čini da sam ja ovim tekstom uhvaćen u mrežu patetike. Ne znam za sebe, ali, verujte mi, sam film njoj junački odoleva. Rekoh već, nema tu prosipanja reči u bescenje, nema ni otvorenog insceniranog pokazivanja naklonosti, niti ljubavi. Oni se indirektno percipiraju preko idilične prirode, kao i preko ljudskih lica i figura koje svojim mirom postižu to prirodno dostojanstvo. A u njemu ne može biti ni traga izveštačenosti; ne može biti neutemeljenog patosa, jer nikakvog tu ushićenja i euforije nema. Kao da su bračni par Kinsela i Kout svesni da je potpuno ostvarenje ljubavi u ovom svetu nemoguće, ali to fino vibriranje nevidljivih osećajnih spona između njih ushićuje njihovu dušu iznutra i daje im snage da nastave da žive. Konačno, sam taj unutrašnji osećaj čini život vrednim življenja.

Ovaj jednostavni film ne donosi ništa posebno novo niti na jednom svom nivou. Ali čvrsta linearna struktura sa pojedinim čvornim tačkama (ponavljajuća scena sa Kout na izvoru i ona sa trčanjem do poštanskog sandučeta), koje vešto naglašavaju najvažnije emotivne trenutke priče, utiče da svu tu iskrenu emociju u previranju, prigušenu usiljenom spoljašnjom mirnoćom likova,  doživimo i proživimo punog srca. U predstojećoj sezoni božićnih filmova, koji su, u većini slučajeva, božićni samo po svojoj spoljašnjoj ikonografiji, izbor da se odgleda The Quiet Girl je pravi potez, jer je to jedan od retkih srceparajućih filmova koji nema tu površnu ikonografiju, ali ima dušu Božića kao praznika porodičnog okupljanja u širem smislu, praznika mira i ljubavi među ljudima. „Tiha devojčica“ poseduje snagu da pokrene unutrašnje mehanizme čovekoljublja u svakom od nas, što je lekovito u eri sveopšteg nepoverenja u ljude, u eri zlobe, cinizma i mizantropije.