Gledajući
filmove Mizogučija, Narusea i ostalih doajena japanske kinematografije, mislili
smo da smo sve naučili o gejšama i njihovom životu. Toliko toga je snimljeno na
tu temu tokom prvih nekoliko decenija razvoja sedme umetnosti u Zemlji
izlazećeg sunca, da smo mogli čvrsto da zaključimo sledeće: gejše su mlade, lepe žene,
koje su još kao devojčice, zbog siromaštva njihovih roditelja, prodate ili date na usvajanje gazdaricama javnih kuća.
Te javne kuće, međutim, nisu stecišta prostitucije, već ustanove u kojima žene
demonstriraju muškoj publici svoja znanja iz sfere klasičnog plesa, pevanja, muziciranja na
instrumentima, ali ih demonstriraju i kroz kulturnu i profinjenu konverzaciju
sa svojim gostima – muškarcima željnim zabave i provoda. Sa njima ostvaruju
bliske kontakte, čak im oni postaju i pokrovitelji, ali, po pravilu, ne dolazi
do potpune intimizacije, odnosno do polnog odnosa sa mušterijama. Filmovi o
gejšama su se proredili sa dolaskom Novog talasa i sve do danas oni su ostali
skrajnuti. Tek pojedinačnim pokušajima se ova tema vraća u fokus, ali sada joj
se pristupa na drugačije načine. Posle odgledanog filma Hideo Goše, The Geisha, stičemo utisak da je klasična filmska predstava
uključivala romantizaciju ove profesije i idealizaciju žene u toj ulozi. Ona se
tamo izjednačavala sa nevinom žrtvom, pa se njena zlehuda sudbina oplemenjena moralnom bezgrešnošću svodila na fatume junaka grčke tragedije. Hideo Goša, pak, u ovom svom filmu raščlanjava tu kolektivizovanu idealnu sliku na pojedinačne slučajeve, pa vidimo da postoje gejše koje su svojevoljno
prišle ovim ženskim javnim kućama i otvoreno uživaju u svom poslu, vidimo
zavist između članica zajednice i prostačko, čak i agresivno ponašanje, zatim i
promiskuitet i seksualnu izopačenost kod nekih od njih.
Ovakva
devijacija uobičajenog prikazivanja gejši je, možda, posledica i vremena u kojem se
dešava radnja filma. Te 1933. modernizacija i vesternizacija japanskog društva
je uveliko u toku, pa se i institucija gejši „osavremenjuje“ kroz uticaj praksi
zapadnjačkih javnih kuća. Jednom rečju, dolazi do njene banalizacije,
vulgarizacije. Inače, The Geisha je
nastala prema romanu Tomike Mijao, isto kao i prethodni Gošin film iz 1982.
godine, Onimasa. U ovim romanima
Tomiko Mijao se bavi bolnim tačkama tranzicije Japana. Dok u „Gejši“ posmatra
slom tradicije iz vizure gejši, u „Onimasi“ to čini kroz poslednje samuraje i
njihovu transformaciju u jakuze. I Gošine ekranizacije su, faktički, istorijske
epopeje koje uključuju gotovo sve aspekte društva u previranju prvih decenija
XX veka (u „Onimasi“, čak, samurajski kodeks nalazi svoj odraz u borbi za
radnička prava i u levičarskom pokretu). Posledično tome, dobili smo dva
glomazna filma u ukupnom trajanju od pet sati, koja su i pored toga tesna da svare
tako gust i obiman sadržaj
– pregršt podataka i informacija dobijenih u međuigri
velikog broja likova, situacija, u velikoj idejnoj razuđenosti i šarenolikoj
ikonografiji. Tim pre je veoma teško ispratiti ove filmove na način da
se pohvataju svi detalji iznetih složenih priča. Tek donekle je bilo više prostora
u „Gejši“ nego u „Onimasi“, jedva dovoljno da film malo prodiše, da dođe do izražaja njegova
filmičnost kroz akcenat na vizuelnoj stilizaciji datog ambijenta i aktivnoj ulozi muzike kao konstrukta atmosfere i katalizatora naracije. Otuda i moj izbor da pišem baš o njemu.
Godine
1933. u čuvenoj kući dama-zabavljačica, Jokiro, dvadesetogodišnja Momovaka postaje vodeća gejša.
Nju je gazdarici, gospođi Osode, kao devojčicu predao njen očuh Katsuzo, koji
je ujedno i glavni snabdevač kuće Jukiro mladim devojkama, budućim gejšama. On
ih jeftino otkupljuje od siromašnih familija i prodaje ih gospođi Osode za
skupe pare. Katsuzo trenutno živi sa novom usvojenicom, Tamako. Ona je jedna
moderna, emancipovana devojka, koja želi da ode da radi kao gejša, jer joj je
dosadno samoj kod kuće. Uspeva da ubedi Katsuza da je pusti, pa se ona
pridružuje Momovaki i ostaloj ženskoj ekipi iz kuće Jokiro. Tamako svojim
slobodnim ponašanjem i otvorenošću zbunjuje svoje koleginice tradicionalnog
senzibiliteta i uzrokuje da vetar promena prodre u ovu konzervativnu
instituciju. Na večernjim okupljanjima pušta se i džez muzika, igra se
čarlston, otvoreno se flertuje i uleće u ljubavne odnose bez znanja gazdarice,
pa dolazi do sukoba između gejši, čak i do tuče između Tamako i Momovake.
Momovaka
ima bogatog ostarelog biznismena za svog patrona, ali tajno se sastaje sa
jednim mladićem s kojim i zatrudni. Ona reši da rodi dete iako je praksa da
gejše abortiraju. Na njenu nesreću, ona i oboli od tuberkuloze, pa neposredno
po porođaju umire. Kuća Jokiro je izgubila najobožavaniju gejšu, a pošto
nesreća ne dolazi sama, zadesi ih i požar, koji opustoši jedan dobar deo
njihovog radnog i stambenog prostora. Preti opasnost da se Jokiro zatvori i da
najbogatija i najuticajnija žena u gradu, Osode, bankrotira. Tu okolnost
koristi mafija iz prekomorske Osake, koja želi da zavlada mestom kroz koje će uskoro da prođe železnica. Oslabljena Osode zajedno sa svojim poslovnim partnerom,
neustrašivim Katsuzom, pokušava da zadrži primat. Nastaje rat između ove dve
strane; dolazi do otmice Tamako od strane jakuza, pa potom sledi krvavi odgovor
Katsuza, i sve tako do konačnog istrebljenja i do prelaska Japana u modernu
zapadnjačku demokratiju...
Nisam
mogao kraće da ispripovedam ovaj film, jer je ovo sama njegova srž, a izostavio
sam sve ono što nije direktno vezano sa osnovnom pričom ili je direktno ne
usmerava ka cilju, dakle zaobišao sam većinu sporednih likova i događaja. To
su, zapravo, tek pojedinačne crtice koje naglašavaju teškoće sa kojima se nose
protagonisti, kao što je, recimo, ona sa Katsuzovim slepim sinom. Inače, sam
lik gejše Tamako ne postoji u romanu, već ga je Goša sa svojim scenaristom Kođi
Takadom sam stvorio. Razumljivo je i zbog čega. Sa ovom modernom, ekscentričnom
devojkom uneta je tenzija i dramatičnost u poslovične teme i motive priča o
gejšama, odnosno stvoren je prostor za subverzivni tretman gejši na filmu. Grafički
su prikazani nasilje, golotinja i seks, ali i neke dubiozne prakse u procesu
odabira, formiranja i, uopšte, odnosa prema gejšama tokom pozne faze postojanja
ove institucije. Goša je, kao i uvek, nemilosrdno eksplicitan u svom sirovom
prikazu života. Takav prikaz je oličen u ulozi Katsuza, nemilosrdnog,
beskompromisnog trgovca belim robljem, čoveka koji ubija bez oklevanja i spreman
je da žrtvuje svoj život, takođe bez zadrške. On je u svom nihilizmu gotovo
nadrealna ličnost i čini da i film dobije taj kvalitet ekstremnog i
kontroverznog. Ne čudi, stoga, što je Hideo Goša takvim svojim nazorima i
poetskom vizijom bio jedan od uzora Takaši Mikeu, istaknutom savremenom enfant terrible autoru, koji je, inspirisan sirovom surovošću, besom i mržnjom proisteklim
iz atmosfere beznađa (ali ipak suspregnutima kod Goše), u svojim filmovima
oslobodio taj bes i na viši nivo eksplicitnosti podigao grafički prikaz
erupcije i eskalacije nasilja.
Uprkos
ekstremizmima ta vrste, „Gejša“ je, nekako, ujedno i konzervativna, pre svega
po svojoj linearnoj naraciji sa povremenim skokovima koji su neophodni u jednom
istorijskom, epski razmahanom filmu. Skokovi su ne samo vremenski, već i
prostorni, jer su brojni likovi raspršeni između Koći prefekture, u kojoj je
smeštena kuća Jokiro, na ostrvu Šikoku, i grada Osake. Ti skokovi su vešto
izvedeni, pa onda i gotovo neprimetni u salivenosti hronološki ili geografski distanciranih kadrova. Mogu uzeti za primer scenu u kojoj se prelazi
iz proleća direktno u zimu; gledamo u istom kadru (pretapanje kadrova) pretvaranje vejavice latica sa cvetalih voćki u snežnu vejavicu. Međutim, kao što gore rekoh, obilje likova
i dešavanja čini da povremeno izgubimo orijentaciju, a dužina filma to da nam
popusti pažnja i, čak, povremeno, uz pojedine šablonske scene tako tipične u filmovima o gejšama, zapadamo u dosadu. Svakako da bi bio bolji
potez da je „Gejša“ postala mini-serija u kojoj bi bilo mesta i za komplikovanu,
razuđenu priču, ali i za ekstravagantne pasaže sa demonstracijama filmskog stila
na račun supstance. Jer u viđenom se ističe zanatska veština direktora
fotografije Fuđija Morite, njegov osećaj za kadriranje i kompoziciju unutar
kadra, koja je takva kakva je i zahvaljujući maštovitoj scenografiji i scenskim
efektima verno uronjenim u dati istorijski period. Sve to je, uključujući i sjajnu muziku Masaro Sata, smisleno povezano
i stavljeno u kontinuiran tok pravovremenim montažnim rezovima, a pod nadzorom glavnog koordinatora i supervizora Hideo Goše. Na
kraju, ostaje mi da preporučim za gledanje i „Gejšu“ i „Onimasu“, ali prioritet
bih ipak dao ranijim i, što ne reći, boljim Gošinim filmovima, filmovima o
samurajima: Three Outlaw Samurai, Sword of the Beast, The Steel Edge of Revenge i The
Wolves.
Comments
Post a Comment