FILMOONIRIJA

  To da tek sad prvi put pišem o nekom domaćem igranom filmu nije posledica toga što baš sasvim prezirem našu kinematografiju ili što radim za neku stranu obaveštajnu službu koja me plaća da indoktriniram narod promocijom slobodoumne, maštovite, fantazmagorične umetnosti filma nastale u demokratskim zemljama, već najpre zbog toga što mi domaći film sa svojom ogoljenom realističnošću otvara bolne rane svakodnevnog življenja u tranzicionom ludilu koje traje već trideset i pet godina. Sav moj punoletni život, od 91. i služenja vojnog roka u ratom zahvaćenoj zemlji, preko silnih demonstracija protiv rata i autoritarnog režima Slobodana Miloševića, potom započetih demokratskih promena već u startu sasečenih ubistvom novoizabranog premijera, pa preko povratka na vlast desničarske, u krv ogrezle tzv. „crveno-crne“ koalicije, koja je do danas, posle decenije urušavanja institucija kako bi ih zamenio jedan čovek, svevladalac, postala leglo kriminala, razmahane korupcije kojom se nemilice bo...

  Dame i gospodo, na redu za predstavljanje je jedan od mojih najomiljenijih filmova među onima nastalim u XXI veku. Kako bi on takav status imao i kod vas, neophodno je da niste alergični na to što bi Ameri nazvali „deliberate pace“, a što vodi u reakciju tipa „as interesting as watching paint dry“. Za utehu onima koji jesu alergični primenjena filmska tehnika barem nije u stilu „fly on the wall“. Naprotiv, reditelj Cai Ming-Ljang, predvodnik generacije drugonovotalasnih tajvanskih sineasta, u filmu Goodbye, Dragon Inn , pedantno je osmislio i organizovao svaki taj dugi, statični kadar, komponujući likove u prostoru bioskopa (sa svim svojim senovitim i tajnovitim kutkovima on igra podjednako važnu ulogu kao i sami likovi) i ambijentalne zvuke u i oko bioskopske zgrade, koji kompenzuju odsustvo dijaloga. Da bi ovaj film postao vaš favorit morali bi, takođe, da budete duboko vezani za bioskop u koji ste išli kao dete, a onda naprasno ostali bez njega, pošto je bio zatvoren zajedno s...

  Nažalost napustio nas je Dejvid Linč, veliki reditelj, umetnik filma koji je slikom oživljavao naše najstrašnije snove i na taj način pomogao hiljadama posvećenih širom sveta da možda bolje upoznaju sebe, tj. vizualizuju svoju skrivenu mračnu stranu, ili barem da obrate pažnju na nju, ali i da kroz njegove katarzične šokantne filmove lakše prihvate svoje sopstvene irealne strahove. Ipak, pre svega on je uspevao da dodirne našu žicu za estetski doživljaj, da proizvede uzvišena umetnička stanja koja rezoniraju u nama dugo posle gledalačkog iskustva i svojom prijatnošću zabašuruju pakao individualnog postojanja. Isto onako kako u „Plavom somotu” prividan idiličan život u predgrađu zatomljuje sve ono gadno i sluzavo što se nalazi u zemljištu ispod uredno podšišanih travnjaka lepo uređenih prostranih dvorišta. Počev od kratkih eksperimentalnih filmova, delom i animacija, i prvog dugometražnog filma, bolno ogoljenog Eraserhead , pa preko The Elephant Man , Blue Velvet , Wild at Heart ,...