Snoviđenja XXIX – Razgovor sa D.M. o Dejvidu Linču

 

Nažalost napustio nas je Dejvid Linč, veliki reditelj, umetnik filma koji je slikom oživljavao naše najstrašnije snove i na taj način pomogao hiljadama posvećenih širom sveta da možda bolje upoznaju sebe, tj. vizualizuju svoju skrivenu mračnu stranu, ili barem da obrate pažnju na nju, ali i da kroz njegove katarzične šokantne filmove lakše prihvate svoje sopstvene irealne strahove. Ipak, pre svega on je uspevao da dodirne našu žicu za estetski doživljaj, da proizvede uzvišena umetnička stanja koja rezoniraju u nama dugo posle gledalačkog iskustva i svojom prijatnošću zabašuruju pakao individualnog postojanja. Isto onako kako u „Plavom somotu” prividan idiličan život u predgrađu zatomljuje sve ono gadno i sluzavo što se nalazi u zemljištu ispod uredno podšišanih travnjaka lepo uređenih prostranih dvorišta. Počev od kratkih eksperimentalnih filmova, delom i animacija, i prvog dugometražnog filma, bolno ogoljenog Eraserhead, pa preko The Elephant Man, Blue Velvet, Wild at Heart, Lost Highway, The Straight Story, Mulholland Dr, Inland Empire, sve do dugovečne televizijske serije Twin Peaks, Linč je ushićivao svoju probranu publiku ne samo kroz estetsko uobličavanje njenih strahova, već i zasmejavajući je i razgaljujući je, ali joj je i postavljao intelektualne i duhovne izazove. Zahvaljujući njima i njihovoj direktnoj vezi sa našim najdubljim bićem, njegovi filmovi ostaju zauvek u našoj memoriji i našim srcima tražeći povremeno da budu reprizirani kako bi se taj neizbrisivi otisak osvežio. I svaki put oni deluju sveže, originalno, i ponovo zadiru u našu nutrinu uzdrmavajući nas do temelja. Siguran znak da pred sobom imamo remek-dela, dela stvarana za večnost.

Linčova smrt je bila povod da pozovemo našeg gosta-domaćina, Dejana Markovića, iskrenog poštovaoca svega onoga što je deo opusa ovog svestranog umetnika, da nam odgovori na nekoliko pitanja koja se odnose na Linčov lik i delo pre svega uz uvid u njegov filmski rad, iako su za njim ostale i brojne vredne grafike, slike, skulpture i muzičke kompozicije.

Filmoonirija: Britanski Telegraph je 2013. godine objavio dve top 20 liste najboljih filmova svih vremena, prema Robbie Collin-u i Tim Robey-u, filmskim kritičarima ovoga lista. Iako sam sumnjičav prema svim tim the best listama nisam mogao tada da ne budem ganut činjenicom da je Mulholland Drive stavljen na obe liste (jedini uz Hičkokovu „Vrtoglavicu”). Štaviše, ovaj drugi kritičar je u top 20 stavio i „Plavi Somot”. Tada sam osetio prvi put da će Dejvid Linč ostati upamćen za sva vremena kao jedan od najvećih umetnika filma u istoriji, ako ne i najveći.

Dejan Marković: Iako je Linč danas uglavnom neshvaćen, uostalom kao i većina genija za života, doći će vreme kada će „Bulevar zvezda” i „Izgubljeni auto-put” biti školska lektira... Ili neće, jer ipak nije ljudska mudrost večna, već ljudska glupost.

F: Pod uslovom da se složimo da je Dejvid Linč genije, šta bi moglo da objasni tu njegovu genijalnost, tj. bujicu blistavih ideja kreativno uobličenih, pogotovo što je dobijeni rezultat u njegovom slučaju misteriozna tvorevina i često sasvim iracionalna za jedan rezonski um?

D.M: Ako je on tajanstven kada je u pitanju smisao njegovih filmova ili likovnih radova, nije takav bar kad se radi o njegovim svetonazorima i umetničkoj praksi. U ma kojem intervjuu s njim mogao si čuti da je njegova misija stvaranje umetničkog dela pomoću kreativnog kombinovanja različitih ideja. Kaže da je glavna prepreka rađanju ideja dugo vremena u njegovoj karijeri bio bes koji je osećao u sebi. Tek sa upražnjavanjem transcendentalne meditacije uspeo je da nađe smirenje i ostvari plodno tle za rasplamsavanje kreativnosti. Transcendentalna meditacija je samo tehnika, a njemu predstavlja sredstvo da spreči stvaralačku blokadu. Simbol te tehnike može da bude, recimo, Džejkobijeva zlatna lopata iz treće sezone „Tvin Piksa”, koja je opet sredstvo da se ukloni sav talog naše materijalne civilizacije, a koji prekriva naše nepatvoreno „ja” i sprečava ga da se kreativno izrazi.

F: Kako ti vidiš to sredstvo, transcendentalnu meditaciju, odnosno primenu istočnjačke religije i filozofije uopšte, kao pokretača kreativnosti?

D.M: Ako Linča vežemo za istočnjačke doktrine umesto za produkte zapadnog društva kao što su psihoanaliza i egzistencijalizam, onda umesto egoističkog izgrađivanja sopstvenog „ja”, postoji težnja ka poništavanju sebe, a samim tim i svog ega, odnosno racia, kako bi pojedinac postao jedno sa kosmosom u večnosti, odnosno postao deo pregnantne budističke praznine, beskrajnog mora krajnje suštine, koja je u stvari rasadnik zadivljujućih iracionalnih ideja. Zbog takvog pristupa, recimo, mnogi japanski filmovi su na zapadu omalovažavani kao besmisleni, uvrnuti, nihilistički, a oni su samo odraz njihove meditativno-kontemplativne stvarnosti. U njima kao i u Linčovim radovima nema one zapadnjačke raspričanosti nastale iz potrebe da se sve natenane do kraja objasni logičkim promišljanjem, već prednjače slike koje kao koan-zagonetke generišu neki viši smisao. Hipotetički posmatrano, da je Japanac, Linč bi se po svom senzibilitetu mogao smatrati jednim od tipičnih predstavnika japanske kinematografije, naravno, onih njenih alternativnih tokova, pogotovo što njegova dela odišu i emotivnom toplinom kakvu retko možemo da osetimo u zapadnoj umetnosti te vrste.

F: Jedna bliska Linčova prijateljica, kada su je pitali o tumačenju njegovih filmova, rekla je da kad god neko izađe pred Linča sa svojim viđenjem nekog njegovog dela, on mu odgovori da je u pravu. Kako ti objašnjavaš takav njegov stav?

D.M: Linčovi filmovi su zapravo interaktivni, tj. traže i kreaciju gledaoca, a ne samo pasivnu konzumaciju. „If there’s 100 people in the audience, you’re going to get 100 different interpretations, especially when things get abstract. It’s beautiful,” kaže Linč. „Everybody’s a detective and whatever they come up with is valid in my mind.”

F: Možeš li nam ti na nekom primeru prikazati taj detektivski rad gledalaca Linčovih filmova?

D.M: Uzmimo, na primer, scenu u kojoj se Odri nalazi pred ogledalom u trećoj sezoni „Tvin Piksa”. Zamrznimo tu scenu u nepokretni kadar, dakle, posmatrajmo je kao umetničku sliku. Ta slika bi bila linčovski apstraktna, znači ne bi bila u tehnici dripping painting, recimo, već pre u okvirima figurativne apstrakcije. Postoje oblici, ali oni nisu sasvim razaznatljivi. Neko će u tom spletu linija i obojenih polja prepoznati devojku pred ogledalom u kojem se odražava njen lik; drugi će videti devojku i ogledalo bez odraza; treći će videti samo ogledalo sa odrazom, ali ne i devojku; četvrti neće videti ogledalo, već samo devojku i njen odraz, tj. njenog dvojnika. Nekom će odraz da bude identičan liku devojke; drugom će on biti različit i predstavljaće istu tu devojku dvadeset godina stariju, dok će treći u ogledalu videti muškarca ili neko dete. Apstraktni slikar će svim ovim očevicima verovatno reći da su u pravu. Isto tako će i Linč verovatno reći da su im tumačenja maštovita i kreativna i samim tim validna, kao uostalom i kod stotina drugih posmatrača, ali zato onima među njima koji svoju teoriju smatraju neprikosnovenom, uputiće samo jedno „bullshit!“. Jer svaki gledalac provlači viđeni prikaz kroz svoj mentalno-emotivni sklop koji uključuje i široko polje njegove podsvesti, tako da jedinstvena predstava i nije moguća.

F: Ali na taj način saznajemo više o sebi samima, nego o samom umetniku i njegovoj viziji?

D.M: Upravo! Ovakva percepcija stvari govori više o gledaocima nego o umetniku i baš u tome i jeste umetnikova veličina. Mogućnost da se delo utopi u gledaocu, umesto gledalac u delu, stavlja ovoga u situaciju preispitivanja i spoznaje samog sebe. Stoga, onaj ko u apstraktnoj slici prepozna devojku pred ogledalom u kojem se verodostojno odražava njen lik verovatno bi najviše uživao u The Straight Story ili, eventualno, u Wild at Heart; onome koji vidi devojku i ogledalo sa njenim duplim odrazom preporučljiv je Mulholland Drive, ako je vidi bez odraza – onda možda Rabbits; treći, koji vidi samo ogledalo sa odrazom kao sliku u slici, dakle neki namalan apstraktni (možda kubistički) portret, mogao bi da uživa u filmu The Elephant Man; četvrti neće videti ogledalo, već samo devojku i njen odraz, tj. njenog dvojnika, pa prema tome mogao bi da mu legne Lost Highway. Nekom će odraz da bude identičan liku devojke – taj je opet za The Straight Story; drugom će on biti različit i predstavljaće istu tu devojku dvadeset godina stariju – njemu dajte Twin Peaks, dok će treći u ogledalu videti muškarca ili neko dete i on bi možda mogao da zaobiđe Linča... Naravoučenije: Kaži mi kako vidiš određeno delo, pa ću ti reći ko si, odnosno kakve filmove voliš!

F: Pretpostavljam da je onda zbog opskurnosti i višeznačnosti vrlo teško izneti neke duboke istine o Linču i njegovim ostvarenjima. Kritičari i tumači njegovog lika i dela su u nebranom grožđu; kako demistifikovati smišljene mistifikacije i enigme da bi se došlo do nekakvog jasnijeg smisla onoga što je zapravo sam autor  hteo da kaže?

D.M: Možda ti, kao i mnogi drugi, imate pogrešan pristup Linču. Umesto istrajavanja na pitanju šta i s kojim ciljem on hoće da predstavi, treba se usmeriti na pitanje kako i, eventualno, zbog čega on radi to što radi. Tako ćemo ipak doći do nekih odgovora. Uostalom, već smo mnogo toga i čuli iz pera posvećenih mu kritičara i teoretičara. Da ne bih sad i ja ponovo mudrovao na tu temu ovde vam dajem citat iz teksta napisanog pre neki dan od strane Dejana Ognjanovića, našeg priznatog filmskog kritičara i zaljubljenika u rad Dejvida Linča, koji generalizuje i precizira jednu opštu sliku: „Bio je unikatan, uvek svoj i beskompromisan, nije kočio ni zbog koga; imao je vanredno plodan i originalan uvid u prirodu košmarnog i redak talenat da to živo i ubedljivo prenese na film; a opet, sa svim tim, imao je dar umetnika i sklonost ka lepoti, odnosno umeće da užasu, živopisnijem nego kod većine drugih umetnika, pruži prilično snažnu protivtežu u vidu lepote, ljubavi i životnosti. Svoje lične i uopšte životne protivrečnosti otelotvorio je u opusu koji se ne može uporediti ni sa čijim, i bez kojega bih se ja osećao znatno siromašnijim...”

F: Reci nam za kraj, Dejane, da li planiraš u dogledno vreme da nas ovde na blogu obraduješ osvrtom na Linča, u bilo kom vidu, možda neki film, lista, fikcija sa Linčom u prvom planu ili kao usputnom pojavom?

D.M: Znam da bi tebi odgovaralo da pišem o njegovim „ženskim”, nežnijim filmovima kao što su Wild at Heart, The Straight Story, ali meni više leže oni „muškiji”: Lost Highway, Mulholland Dr. Međutim, svi ovi filmovi imaju već bezbroj napisanih kritika i rivjua, pa mi se čini deplasirano da ja dodam još jedan, jer on će neizostavno da sadrži neka opša mesta i, eventualno, još samo jednu od varijacija tumačenja Linčovih zagonetki. Razumnije bi bilo (eh taj razum!) da se ovde u jednom postu osvrnem na njegove rane kratke filmove. Oni imaju svoj kvalitet i težinu, a i nisu toliko reklamirani. Ali pre toga, možda već u narednom postu kao produžetku ovog intervjua, mogao bi da objaviš moje dnevničke zapise nastale tokom premijernog emitovanja treće sezone serije „Tvin Piks”. Mislim da bi bilo interesantno čitati te (ne)artikulisane reakcije na prvu loptu o utiscima koje su na mene ostavljale pojedine epizode serije, reakcije koje nose jaku emociju svakodnevnog iščekivanja novih jednosatnih segmenata kao celina samih po sebi i, ujedno, delova jedne veće celine, kockica koje se enigmatski slažu u veliki mozaik ovog kosmičkog filmskog projekta.

F: Razmisliću još o tome... Da podsetim čitaoce da ovde na blogu već mogu da nađu tvoj osvrt na sve tri sezone „Tvin Piksa”, ali i jedan tvoj fikcionalizovani san u kojem Dejvid Linč umire, a u kojem se zatim iznose sve snovite konsekvence koje iz toga proističu. Ne, ne vidimo tu Linčovu potonju kremaciju i posipanje praha u svetu reku Gang. Ne vidimo ni ostavinsku raspravu u kojoj preostala njegova imovina (portret Mahariši Jogija, tona brošura i diskova o transcendentalnoj meditaciji i džak kinoe) odu na doboš. Vidimo, u stvari, nešto mnogo neverovatnije, sasvim snoviđajno...

 

 Nastaviće se OVDE.