Goodbye, Dragon Inn (2003) – Tsai Ming-liang

 

Dame i gospodo, na redu za predstavljanje je jedan od mojih najomiljenijih filmova među onima nastalim u XXI veku. Kako bi on takav status imao i kod vas, neophodno je da niste alergični na to što bi Ameri nazvali „deliberate pace“, a što vodi u reakciju tipa „as interesting as watching paint dry“. Za utehu onima koji jesu alergični primenjena filmska tehnika barem nije u stilu „fly on the wall“. Naprotiv, reditelj Cai Ming-Ljang, predvodnik generacije drugonovotalasnih tajvanskih sineasta, u filmu Goodbye, Dragon Inn, pedantno je osmislio i organizovao svaki taj dugi, statični kadar, komponujući likove u prostoru bioskopa (sa svim svojim senovitim i tajnovitim kutkovima on igra podjednako važnu ulogu kao i sami likovi) i ambijentalne zvuke u i oko bioskopske zgrade, koji kompenzuju odsustvo dijaloga. Da bi ovaj film postao vaš favorit morali bi, takođe, da budete duboko vezani za bioskop u koji ste išli kao dete, a onda naprasno ostali bez njega, pošto je bio zatvoren zajedno sa hiljadama drugih pod pritiskom industrije kućnog videa. Samo u takvima melanholija se iz sumornih likova i skučenih, mračnih, memljivih prostorija već uveliko ruiniranog bioskopa u Tajpeju pretapa u nostalgiju koja steže srce. Svaki taj dugi kadar donosi vidljive i nevidljive sablasti koje naziremo ili sami vajamo u zamračenom enterijeru bioskopa. Naš pogled ima sve vreme sveta da raščivijava te duboke senke sluteći u njima naše sopstvene demone, duhove nestalog bioskopa koji smo pohodili tokom svog detinjstva.

Čujemo najpre glas iz off-a: „Kina, Ming dinastija, godina 1457. U to vreme evnusi su imali posebne privilegije i moć. Kontrolisali su dve grupe: Fance gardu i Brokatnu carsku gardu. One su bile nemilosrdne i zločinačke brigade koje su predstavljale strah i trepet za obične ljude. Predvodili su ih vešti, hrabri ratnici bez skrupula...“ Ispostavlja se da čujemo glas sa platna i da se nalazimo u bioskopu okruženi retkim posetiocima koji su došli da pogledaju nekadašnji veliki hit na Tajvanu, Dragon Inn iz 1967. godine, film King Hua, legendarnog autora borilačkih, mačevalačkih kung-fu filmova. To je, dakle, film u filmu Goodbye, Dragon Inn, koji prati dešavanja oko same projekcije tokom tih skoro dva sata sažetih u osamdeset minuta. Pratimo jednu mladu, hromu radnicu u bioskopu koja prodaje, cepa karte i čisti i održava bioskopsku salu, WC, hodnike i kabinu sa projektorom. U toj kabini ne vidimo operatera, ali pretpostavljamo da je ranije pustio film i da sada negde luta da bi se pojavio tek na samom kraju projekcije. Potom pali svetla u sali, premotava film, gasi svetlo u kabini i odlazi u kišnu noć, dok ga njegova hroma ali lepuškasta koleginica čežljivo posmatra.

Među gledaocima se nalazi jedan starac sa unukom i nekoliko usamljenih osoba. Osim dede i unuka i jednog sredovečnog čoveka, čini se da niko drugi ne gleda pažljivo film. Mladić iz Japana se meškolji i često menja mesto ili izbegavajući nemirne i bučne pojedince ili unoseći se u intimni prostor mirnih i tihih muškaraca, možda tražeći ljubavnika kako bi zadovoljio svoje homoseksualne sklonosti. Usamljena žena napadno se pribija iza Japanca grickajući semenke i pljuckajući oko sebe, dok mu s druge strane jedan muškarac pod nos podmeće bose noge prebacujući ih preku naslona iz višeg reda. Većina njih se tokom projekcije šetka ili do WC-a ili naokolo pušeći cigare i protežući noge u mračnim nusprostorijama. Tek u drugoj polovini filma čujemo i prvu repliku: „Da li znaš da je ovaj bioskop uklet“, reče jedan posetilac u crnom ledenog izraza lica našem Japancu tokom puš-pauze. To su, maltene, sva dešavanja u ovom meditativnom filmu melanholične atmosfere, atmosfere čežnje i nostalgije za nestalim bioskopima. Ipak, na kraju prisustvujemo još jednom kratkom razgovoru, ovoga puta između starca i sredovečnog usredsređenog gledaoca koji je na kraju projekcije čak i pustio suzu. Iz sale izlaze samo njih dvojica sa dečakom, starčevim unukom, dok ostali posetioci netragom nestaju. Mlađi čovek starijeg oslovljava sa profesore, pozdravlja ga i čudi se da je došao da vidi film; „niko više ne ide u bioskop“, kaže mu, „i niko nas se više ne seća“. Guglajući možemo saznati da su ova dva čoveka glumili u filmu Dragon Inn pre skoro četrdeset godina, a isto tako posredno saznajemo i da je ovo bila poslednja projekcija u tom bioskopu. Nigde nam se to direktno ne kaže, ali naša intuicija podstaknuta opštim utiskom kojeg film stvara navodi na takav zaključak.

Goodbye, Dragon Inn je savršen upravo u svojim dugim, statičnim kadrovima snimanim fiksiranom kamerom. Svaki kadar je temeljno osmišljen i tako umontiran da sa ostalima čini jedinstvenu dinamičko-meditativno-emotivnu celinu. Mirnu, likovnu kompoziciju tek povremeno narušava usporeno fluidno kretanje likova, nemiran plamen upaljača i žar cigarete ili povremena pojava crne mačke u dnu hodnika snimljenog širokougaonim objektivom. I potpuno „zamrznuti“ kadrovi i oni u kojima se javlja pokret, vešto su ukomponovani sa ambijentalnim zvukovima. Prvi sa žumorenjem kiše koja neprestano pada napolju, a drugi sa potmulim glasovima i zvucima sa platna, odakle stiže i tradicionalna, ritmična kineska muzika koja je u skladnom odnosu sa odjekujućim sinkopiranim ritmom šepanja hrome radnice tokom njenog kretanja kroz duge prazne hodnike. Svi ovi vizuelni i audio efekti usmereni su ka generisanju tog slatko-gorkog gušećeg osećanja tuge i nezadovoljive čežnje za povratkom onih starih idiličnih bioskopskih dana. Odušak od tog gušećeg osećanja dobijamo kroz apsurdni humor stvaran na temelju postojanja ovih živih sablasti posejanih po bioskopskim odajama. Njihovo nelogično ponašanje ili karikirano upražnjavanje uobičajenih aktivnosti tokom projekcije razvedrava našu čamotinju indukovanu osnovnim tonom filma. Iako su ove „sablasti“ u principu opipljive i realistične osobe, zahvaljujući rediteljevoj mistifikaciji putem stvaranja apsurdnih situacija i opšteg ugođaja, koji pretvara kino dvoranu u ukleto mesto, poverujemo da su to ipak duhovi ili seni likova sa platna, likova projiciranih tokom svih ovih godina, zatim gledalaca koji su pohodili ovaj bioskop prethodnih decenija, kao i samog bioskopa koji upravo umire.

Cai Ming-Ljang je sa Goodbye, Dragon Inn dao najbolju moguću posvetu eri gledanja filmova u bioskopu. Gledanju filma u masi koja zajednički diše i uzdiše, smeje se i plače ili se plaši ne samo od događaja koji joj stižu sa platna, već i od onih koji joj stižu iz sale; od strane nemirne dece, razgovorljivih parova, nezajažljivih žvakača hrane, neurednih i prljavih posetilaca koji vonjaju. Strah da te oni sa leve i desne strane ne izlaktaju, oni iza ne zatrpaju ljuskama suncokreta i orose pljuvačkom, a oni ispred ne budu glavati i uspravni k’o da imaju oklagiju u leđima i tako zaklone pola platna. Cai Ming-Ljang je sa Goodbye, Dragon Inn razgrnuo u svakom od nas, nekadašnjih posvećenih bioskopskih gledalaca, i lična draga sećanja i probudio nostalgiju za našim sopstvenim bioskopskim počecima. Kao što je njemu Dragon Inn, očigledno, predstavljao repernu tačku za one divne filmske snove koje prevashodno prva iskustva iz bioskopa mogu da donesu, tako su i meni i mojoj generaciji kung-fu filmovi bili prva veza sa bioskopom, a onda preko njega i doprineli da zavolim film. I to film kao vizuelni spektakl, akciju u širokom prostoru oplemenjenom lepotom pejzaža, film kao pozornicu ispunjenu dopadljivim glumcima i njihovom harizmom. Naravno, tek kasnije usledilo je i dublje promišljanje filmova i svest o celishodnom, svrsishodnom, zaokruženom delu kao produktu zajedničkog rada reditelja/scenariste i ostalih njegovih nevidljivih saradnika, duhova čije seni takođe pohode bioskopske sale. Ali da bi se stiglo do takvih stanovišta, moralo je najpre da se ode u taj hram, tu svetinju filmofila, i detinje naivno i prostosrdačno uživa u filmu.