Daytime Drinking (2008) – Noh Young-seok

 

Ako ste mislili da se u filmovima Hon San Sua (OVDE) previše pije, onda niste gledali Daytime Drinking Nou Jon Soka (pretpostavljam da se njegovo ime baš ovako izgovara). Kao i kod svog poznatijeg zemljaka i kod Noua je pijenje katalizator radnje, ali kod njega ono postaje pomalo i tema samo po sebi. Jer u „Drinkanju tokom dana“ se prati ekipa mladih zgubidana, neiživljenih adolescenata prepuštenih sebi i svojim hirovima u potrazi za potpunom slobodom. Naravno, oni slobodu shvataju kao mogućnost da se svakodnevno opijaju, a onda usput, ako mogu, i smuvaju poneku ribu. To je za njih avantura, a ona je odraz te njihove slobode, slobode tela, telesnosti, delanja radi delanja i kretanja radi kretanja, koja im prividno oslobađa duh. Naravno, njihova energija je neiscrpna pa halapljivo gutaju sva ta ad hoc iskustva, zajedno sa sodžuom, blagom pirinčanom rakijom, ali i pivom, vinom, viskijem... Kao i kod nas, u Koreji je nepristojno odbiti ponuđenu čašicu rakije, pa onda i oni fino vaspitani, ljubazni i predusretljivi, dakle dobri dečki, su često i nevoljno nacvrcani i kao takvi potom upadaju u svakovrsne probleme. Kažem, alkohol je katalizator radnje u ovoj komediji zabune i baksuzluka, ali tek u smislu da upodobljava našeg simpatičnog protagonistu, ionako naivnog, sa bezuslovnom verom u ljude, da podleže svakojakim smicalicama svojih usputnih poznanika i tako upada iz nevolje u nevolju.

Daytime Drinking je i roud-muvi, jer četvorica besposlenih mladića, tek izašlih iz srednje škole, planiraju da otputuju iz Seula u obližnje priobalno mesto gde se održava vašar kako bi se zabavili. Oni su konstantno u tom modu zabavljanja, jer dogovor pada tokom noći u jednom kafiću dok su pod gasom. Jedan od njih i sam priznaje da su u takvom stanju uvek spremni na nekakvo preduzeće, ali samo na rečima, na kraju se sve te zamisli izjalove. To uvidimo kad jedan od njih, Hyuk-jin, stigne autobusom na rečenu destinaciju, a tamo ne zatekne nikog, čak nije ni vašarska sezona, nego uobičajeno zimsko mrtvilo u primoskom mestašcetu. Kada pozove druga koji je i predložio to putovanje, on kaže da su svi još uvek obeznanjeni povaljani po njegovoj spavaćoj sobi. Dakle, neće doći, ali će gledati da on dođe prekosutra, čim mu obaveze dozvole. Za to vreme, kaže Hyuk-jin-u: „Idi do hostela mog prijatelja i uživaj u gostoprimstvu, roštilju i piću, sve to na moj račun“. Hyuk-jin greškom završi u jednom drugom hostelu. Sumnjivo mu je ponašanje gazde, a i nema roštilja niti pića, ali on ne misli o tome, jer je u susednoj sobi zgodna mlada devojka, sama! Ona mu to stavi do znanja, ali kad to veče zakuca na njena vrata sa flašom vina u ruci, otvori mu jedan mladić. Ništa od avanture, završava ipak sam u sobi, u hostelu zafrljačenom bogu iza nogu.

Sutradan reši da krene nazad u Seul, ali na obližnjoj autobuskoj stanici sretne devojku iz hostela, sada zaista samu. Ona mu iznudi cigare i flašu viskija, ali pre nego što je opet počeo da se nada, naiđe njen cimer, uvuče je u kola i odmagle, najverovatnije prema obali gde mu je devojka najavila da će otići. Nema autobusa toga dana, pa Hyuk-jin ponovo prespava sada u sasvim pustom hostelu. Sutradan nekako stigne do glavne autobuske stanice i kupi kartu do obale, jer ga je drug kojeg očekuje ubedio preko telefona da je tamo super provod. Kaže mu neka ne brine, on dolazi prekosutra, pa će zajedno svratiti do prijatelja, vlasnika hostela, na roštilj i cugu. Hyuk-jin je tužan i razočaran zato što ga je pre ovog putovanja ispalila njegova devojka. Čini se da je upravo zbog toga i krenuo na ovaj put, da se sa društvom zabavi i u alkoholu nađe zaborav, ali sada, bez ikoga oko sebe, podsvesno traži zamenu za svoju nevernu curu. Takva zamena sigurno nije umetnički nastrojena navalentna ružnjikava ženska koja s njim putuje u autobusu do obale. Podmeće mu njene slušalice i uvrnutu muziku, a onda mu i recituje haiku poeziju. Kada joj konačno kaže da mora da dremne, jer je umoran i neispavan, ona mu to uzme za zlo, gunđa, ali ipak ga ostavlja na miru. Na obali Hyuk-jin „slučajno“ naleće na devojku iz hostela i njenog dečka-cimera. Ponovo je razoružan pred njom, pa udovoljava njihovim hirovima. A oni ga vrte oko malog prsta kako bi ga iskoristili. Sutradan se budi na putu, negde u planinama pokrivenim snegom, bez pantalona, jakne i, naravno, novčanika.

Nižu se zatim još i mnoge druge neprijatnosti za Hyuk-jin-a; haiku-devojka ga nalazi na putu, ali uz kvaran osmeh i psovku nastavi da vozi dalje, zatim tu je i noćenje kod jednog homoseksualca, a kad stigne konačno njegov drug zvani Prekosutra, saznaje da je on umešao prste kod njegove bivše devojke. Ili mu se to samo čini, možda je opet došlo do nekakve zabune? Ovde ću stati, jer raspletu prethodi domišljat i duhovit preokret (samo ću reći da obratite pažnju na prvu scenu u filmu i razgovor u kafiću u kojem se pominje da Hyuk-jin-ova devojka i njegova sestra imaju isto ime (eh, do vraga, sve sam rekao!)), a okončava ga nedorečeni završetak filma koji nagoveštava ili nastavak Hyuk-jin-ovog niza nesreća ili njegov prekid, tj. ospokojavajući povratak kući. Te nesreće mogu se smatrati i nužnim pratiocem odrastanja, odnosno viška radoznalosti i (seksualne) energije, ali i manjka mudrosti kod mladih, dok je Hyuk-jin uz to i dobrodušno naivan i previše predusretljiv (možda i zbog uticaja alkohola). Nadasve, Hyuk-jin je ipak prosečan adolescent u situacijama koje to ni malo nisu, jer konstantno susreće krajnje neobične likove koji su sebični i vešti da ga iskoriste. Pored svega, on ide napred trpeći hrabro šamare sudbine, napred ka svojoj zvezdi vodilji koja je narazaznatljiva u maglini od alkoholnih isparenje, testosteronske bujice i nezauzdane snage mladosti. Hyuk-jin je nalik meni iz mojih mladih dana, ali i mnogima od vas, pa ne mogu da ne saučestvujem u njegovom ljubavnom bolu i začuđenošću pred životom i sudbinom koja je nemilosrdno gruba a ujedno i izazovna, privlačna. Hyuk-jin tvrdoglavo tera dalje sve dok umesto mladalačkog elana umor i razočaranje, rezignacija pred životom, ne nastupe nekoliko decenija kasnije, sa krizom srednjih godina, i ne nastave da rezoniraju do kraja života uz jalovo sećanje na burnu, poletnu i neuništivu mladost.

Noh Young-seok-ov prvenac je izuzetno duhovit film koji sadrži u većoj meri i zapadnjački sočni humor, pored onog „suvog“ svojstvenijeg Dalekom istoku. Ali iza obične komedije situacije, odnosno intriga, pomalja se i drama odrastanja. Kako god bile shvaćene ove nevolje koje prate Hyuk-jin-a, bukvalno ili metaforički, one ostavljaju opor ukus u ustima, jer ih doživljavamo kao sopstvene muke proživljene nekada tokom ranog perioda života na ovaj ili onaj način. To ne bi bilo tako da ne izbija iskrenost iz imaginarnog, dijegetičkog prostora filma, filma u celini; od scenarističkih zamisli, preko konkretnih živopisnih likova i njihovih sugestivnih replika u okvirima svakodnevne komunikacije, pa sve do uzbudljivog preokreta i raspleta, koji ne samo da zaokružuje efektno ovu priču, već joj svojom ambivalentnom prirodom daje i odskočnu dasku za kasnija promišljanja o mogućnostima koje nam se nude u životu, kao i o našoj sposobnosti da biramo pravi put (ali šta bi uopšte bio pravi put?). Ta iskrenost isijava i pored izvesnih izveštačenosti koje se odnose na česte koincidencije i malo verovatne sticaje okolnosti prikazane u filmu. Ali one i oni su tu da komično naglase tragiku odrastanja, činjenicu da se za život najbolje obučavamo na sopstvenim lošim iskustvima i da zbog toga mlad čovek (nesvesno) srlja u škakljive, ponekad fatalne situacije. Tamo ga vuče radoznalost, buntovni duh, ali i prikriveni porivi da sve proživi u životu još dok ima snage, dok je mlad...

Još jednom zima igra važnu ulogu u korejskom filmu. Hladnoća kao simbol međuljudskih odnosa, ali i zima kao vizuelna poema. Surova lepota korejske provincije pod snegom, omeđene visokim surim planinama odmah uz more, modrosivo more u svom pretapanju sa sivim nijansama neba. Daytime Drinking je zabavan, duhovit i dubok kao to sinje more, ali to zaranjanje u dubinu je zapravo silazak u dobro obezbeđeni okeanski akvarijum pun šarenolikog morskog sveta. Zaštićeni iza debelog stakla posmatramo neobična, smešna podvodna stvorenja u njihovom glatkom usporenom kretanju ili, pak, borbu predatora i njihovog plena, ali u suštini mi se ovde pri svim tim živopisnim prizorima nepatvorenog života, istovremeno i divnog i surovog, veoma dobro provodimo.