Cloud (2024) – Kiyoshi Kurosawa

 

Burna godina za starog majstora horora, misterije i mraka, Kjošija Kurosavu, završena je sa tri osrednja ostvarenja koja neće zacementirati njegov status proslavljenog filmskog stvaraoca, ali ni umanjiti tu zasluženo stečenu slavu. Naime, ni Kurosavina ambicija nije bila naročito izražena, jer je uradio jedan srednjemetražni hermetični, gotovo autistični horor (Chime), zatim jedan rimejk sopstvenog filma na nagovor francuskog producenta (Serpent's path), ali bez transcendentne nadogradnje koja je originalu dala dostojanstvo osobene umetničke, uzvišene vizije i, konačno, snimio je i Cloud, triler koji, kao i prethodno pomenuti rimejk, više podilazi stereotipima žanra, nego što naglašava Kurosavin distinktivni autorski pečat. Zapravo, može se reći da Cloud eklektično obuhvata mnoge njegove ranije već prezentovane ideje, ali ih potčinjava žanrovskim uzusima. Tako radnja filma polazi od dubiozne prirode interneta (Pulse), zaplet se bazira na osveti, a raspliće se haotičnim masovnim puškaranjem (Serpent's path), dok epilog liči na zloslutno uznošenje preživelih poremećenih jedinki skršenog društva nigde drugde do pravo u pakao (Creepy). Pozajmljen je i najoveštaliji scenario psiho-trilera – kuća na osami, u šumi na obali jezera, u kojoj naš protagonista strepi od šumova iz okoline zamišljajući ih kao posledicu šunjanje osvetnika, njegovih prevarenih mušterija. Čini se da je reditelj posegao za ovim izlizanim motivom samo zbog jednog širokog kadra iz prve trećine filma, prikaza kuće na jezeru u trenutku kada nadolazeći oblak spušta senku sa šume na nju, kako bi nam simbolično nagovestio ne samo borbu na život i smrt između zavađenih pojedinaca, već i borbu za opstanak civilizacije koja se opasno primakla divljini nekultivisane prirode. Ne treba ni da pitate kako se film završio, šta je bilo na kraju. Poznavajući Kurosavu odgovor se sam nameće: Mrka kapa!

Riosuke Joši je preprodavac koji svoju robu oglašava na internetu prodajući je po višestruko većoj ceni od nabavne. Uspevši da u jednom navratu zaradi šest miliona jena reši da da otkaz u firmi za hemijsko čišćenje u kojoj je redovno zaposlen. Međutim, zameri se pritom svom šefu, vlasniku Takimotu, koji je imao ozbiljne planove da sa njim kao menadžerom podigne rad i učinke na viši nivo. Joši se zamerio i velikom broju svojih onlajn kupaca, jer je roba koju im prodaje često sumnjivog porekla i kvaliteta. Odbija ponudu svog školskog druga Muraoke, koji ga je uveo u ovaj stresni biznis, da zajedno postave na internet platformu za aukcijsku prodaju, i beži u novu osamljenu kuću na jezeru, ne samo od upornog Muraoke, već i od nezadovoljnih mušterija. Ovi preko društvenih mreža i foruma pokušavaju da mu uđu u trag i otkriju njegovo fizičko prebivalište. Za to vreme, u novoj kući, Joši angažuje lokalnog momka Sanoa kao svog pomoćnika pri prenosu i skladištenju robe, a moralnu podršku mu daje devojka Akiko.

Prilikom posla sa kolekcionarskim lutkama, tinejdž idolima, koje, zanimljivo, najviše kupuju matori perverznjaci, dolazi do prepada i nekoliko nezadovoljnih, ogorčenih i naoružanih mušterija mu upada u kuću. Njihov predvodnik je, opet zanimljiva stvar, Jošijev bivši šef, Takimoto. Ispostavlja se da je on najogorčeniji i spreman da muči, ubije, a onda i sve to snimi i direktno emituje na striming platformama. Tu je s njima i, pogodite ko?! – školski drug Muraoka. Pod uticajem Jošijevog bivšeg šefa, za koga saznajemo da je u bekstvu zbog ubistva žene i dece, svi kidnaperi postaju nasilni i ubilački nastrojeni, ali Jošija nekako uspeva da oslobodi kolega Sano. Sano, koga je Joši ranije otpustio, iz neobjašnjivih razloga vraća se da spasi svog bivšeg poslodavca i sa Jošijem, kome tutne u ruke pištolj, kreće u krvavi obračun. Joši, koji nikad nije baratao revolverom, i sam postaje ubica. U ratu sa njim nisu samo ozlojeđeni poslovni saradnici, nego i njegova devojka Akiko. Ona ga je napustila osećajući dosadu u novoj kući gde joj je jedino društvo bio Sano, pošto je Joši stalno odsutan zbog službenih putovanja. Ali njen odlazak je i posledica njene neiskrene ljubavi, zapravo koristoljublja, jer je uvidela da Jošijevi poslovi ne idu tako glatko. Koristoljublje ju je i vratilo nazad kako bi od bivšeg dečka iskamčila novac, ali je uletela u unakrsnu vatru i sveopšte krvoproliće.

Akiko je predstavljena kao prevrtljiva žena gladna novca, što je samo jedan od redovnih motiva u psihološkim trilerima, ali je taj, kao i ostali šablonski motivi, kod Kurosave iskarikiran do suptilne parodije. Podsmeh izaziva i hiperbolično karikiranje trke za novcem koja se aproksimira kao borba vatrenim oružjem na život i smrt. Zbog takvog pristupa se čini da se težilo ka refleksivnom distanciranju u odnosu na žanr, ali je utisak nakon odgledanog da je to parodiranje i suviše suptilno da bi bilo podsticajno za razmišljanje na temu žanra kao takvog. Isto tako, poslovične iracionalnosti, koje kod Kurosave prate ljudsko delovanje, svedene su na minimum i ogledaju se u dramaturški neutemeljenom ponašanju Sanoa – neobjašnjivoj lojalnosti prema Jošiju, odnosno u pretvaranju običnih ljudi u krvoločne ubice usled sitnih zađevica oko novca. Dublje poniranje u iracionalno, kao ono apsurdno a istinito što golica racio iz zone podsvesnog, zalučilo bi i ovaj film aurom znakovite mističnosti, koja krasi najbolje i najosobenije Kurosavine filmove. I upravo pravi balans između racionalnog i iracionalnog je ključna stvar koja njegove filmove razdvaja na one uspešne ili dobre i neuspešne, tj. neuspele. Kao što je u Chime-u ovaj odnos sasvim prevagnuo na stranu iracionalnog, tako je u Cloud-u on previše na strani racionalnog, tako da smo dobili jedan manje-više konvencionalni neonoar.

U tom smislu „Oblak“ ima uzbudljivu, napetu priču, vrlo savremenu i aktuelnu, jer se bavi digitalnim kriminalom, a onda i uverljive akcione scene provučene kroz atraktivne kadrove kojima je uhvaćena sterilna urbana arhitektonska geometrija paralelno sa dekadencijom napuštenih fabričkih hala. Sivi tonovi, koji u tome dominiraju, obeleženi tišinom, samo povremeno prekidanom diskretnom pozadinskom muzikom, naglašavaju mračnu duhovnu atmosferu savremenog društva utonulog u sofisticiranu tehnologiju, ali i dalje obeleženog ljudskim slabostima. Zahvaljujući njima i njihovoj evolutivnoj prilagodljivosti brzom evoluiranju tehnike i tehnologije, zlo u čoveku će da prevlada i da naprednom tehnologijom uništenja zapečati sudbinu planete Zemlje. Tako se može objasniti Kurosavina mračna vizija, ali ne zaboravimo na tu prisutnu parodijsku distancu koja uključuje hiperbolu. Možda bi, stoga, rediteljevu poruku ipak trebalo shvatiti samo kao grubo podsećanje da se nalazimo na pogrešnom putu kako bi nam ulio želju da ovo svoje groteskno ružno lice promenimo. Sa druge strane, možda on i ne želi bilo šta da poruči, već se igra sa svojim najličnijim strahovima pokušavajući različitim kombinacijama da od haosa iracionalnosti zatomljene u njemu isplete koliko-toliko razumnu priču. Deo te njegove igre je možda i glavni akter filma. On likom podseća na Kjošija Kurosavu iz mlađih dana, a i ime mu navodi na takvo poređenje; (K)Joši kao rediteljev alterego. Možda je Joši Kjoši koji je ostao neispoljen, a koji bi drugačijim sticajem okolnosti postao Joši – prevarant i ubica. Jer u čoveku su u podjednakoj meri prisutni i dobro i zlo. Koje će se ispoljiti i prevladati zavisi od mnogih faktora. To ne govorim ja, u svoje ime, već sam Kurosava kroz svoje filmove... ako ih dobro razumem, jer suviše je tu onih možda...