Kordon (2002) – Goran Marković

 

To da tek sad prvi put pišem o nekom domaćem igranom filmu nije posledica toga što baš sasvim prezirem našu kinematografiju ili što radim za neku stranu obaveštajnu službu koja me plaća da indoktriniram narod promocijom slobodoumne, maštovite, fantazmagorične umetnosti filma nastale u demokratskim zemljama, već najpre zbog toga što mi domaći film sa svojom ogoljenom realističnošću otvara bolne rane svakodnevnog življenja u tranzicionom ludilu koje traje već trideset i pet godina. Sav moj punoletni život, od 91. i služenja vojnog roka u ratom zahvaćenoj zemlji, preko silnih demonstracija protiv rata i autoritarnog režima Slobodana Miloševića, potom započetih demokratskih promena već u startu sasečenih ubistvom novoizabranog premijera, pa preko povratka na vlast desničarske, u krv ogrezle tzv. „crveno-crne“ koalicije, koja je do danas, posle decenije urušavanja institucija kako bi ih zamenio jedan čovek, svevladalac, postala leglo kriminala, razmahane korupcije kojom se nemilice bogati bulumenta kumovski povezama sa predsednikom zemlje, a narod rapidno siromaši i strada, i bukvalno gine kao kolateralna šteta, rekoh, sav moj život, javni život, bio je noćna mora. Dakle, elementi ove moje noćne more deo su sadržaja velike većine srpskih filmova, ali ne samo sadržinski, nego i formalno, oni, ti filmovi, su ogoljeno „realistični“, što znači da izostaje vizuelna stilizacija, na primer, koja bi barem kao lepak za oko privukla i mene i mnoge druge, jer bismo tako lakše ispili tu čašu žuči. Ovakve tipične karakteristike domaće kinematografije odlikuju i „Kordon“, film Gorana Markovića, ali postoje drugi razlozi zbog kojih evo sada pišem o njemu.

„Kordon“ pamtim, iako je i on pun gorčine koju nosi naša stvarnost, po osećanju optimizma u sebi, tj. u meni. Tada, početkom dvehiljaditih, postojala je prvi put nekakva nada da možemo da očekujemo bolji život, šta god to značilo. I ovaj film, koji otvoreno govori o bolnim društvenim dešavanjima tokom Miloševićevog režima, delovao je na mene kao pružena ruka prema svim ostrašćenim stranama, pro i kontra režimskim, jer je i organe reda, kao produženu ruku države, prikazao ljudski, sa svim svojim manama i vrlinama. A te mane, zaključujemo, nisu samo odraz ličnosti, već i posledica pripadnosti određenoj grupi i plod psihologije mase te grupe koja kao stihija guta individue. Drugo, u opisanim događajima sam i učestvovao kao deo studentskog protesta zbog krađe na lokalnim izborima održanim u novembru 1996. Sve do aprila naredne godine trajale su demonstracije; protestne šetnje studenata i pridruženih građana, kao i dežuranje uz policijski kordon u Kolarčevoj. Ova pobuna meni je tada delovala više kao igra nerava u pat poziciji u kojoj su se našli ušančeni protestanti i policija. Možda grešim, ali mislim da je agresivnost policije, ali i pobunjenih studenata, u filmu preuveličana. Svakako, najčešće su okupljanja bila mirna, a policija uzdržana. Goran Marković, prema scenariju Nebojše Romčevića, predstavlja priču o jednom policijskom vodu koji se u blindiranom minibusu vozi kroz Beograd i razbija demonstracije ili je na smeni u kordonu kod Terazija. Sa jedne strane su policajci: Zmaj, komandant voda, zatim batinaši Crni, Seljak, Dušan i Kole i vozač Uroš, a sa druge protestanti Zorica i Aca, momak i devojka, kao i mnogi drugi koji se uglavno utapaju u masu koja odiše sirovom energijom, uglavnom pozitivnom, ali i destruktivnom kada se sukobi sa policijom.

Na početku filma Zorica sa dečkom Acom, koji je ujedno i snimatelj za neki od retkih opozicionih medija, beži pred policijskom poterom. U jednom od pasaža centra grada se sakriju i tako uspeju da izbegnu hapšenje, a onda, čim potera odmakne, povataju se iza jednog auta dok kamera, koja je sa zemlje snimala policiju, nastavlja da radi. Odmah potom saznajemo da je Zorica Zmajeva ćerka i da, pored toga što su na suprotnim stranama, brine za oca i čak mu, dok je u kordonu, pruža bočicu lekova istovremeno kada druge studentkinje kite cvećem štitove, kacige i revere na uniformi postrojenih „kerova“. Saznajemo ponešto o privatnim životima i ostalih članova ove policijske jedinice. Dušan, koji se otvoreno ne slaže sa državnom politikom, mora ženu već sutra da vodi na veštačku oplodnju, pa vreba da šmugne sa dužnosti. Crni je posesivno ljubomoran i nasilan muž, čije dete boluje od leukemije, a Kole je hrvatski Srbin, izbeglica iz Dalmacije kojeg zbog toga ne prestaju da zovu Hrvat, iako im on na to uvek oštro odbrusi. Zaplet se zasniva na Acinom hapšenju i Zmajevom saznanju (putem one snimljene VHS kasete) da je ovaj spavao sa njegovom ćerkom. Tada on zajedno sa svojim batinašima ubije boga u njemu i pritom mu izbije oko. Tako teško povređenog odnose ga u bolnicu, gde dolazi do susreta oca Zmaja i ćerke Zorice, ali gde se, takođe, sreću i Crni i njegova žena i dete. Dok se ove porodične drame zakuvavaju, Seljak, policajac iz provincije prvi put u Beogradu, gubi se u gradskoj noći i na klupi uz Dunav sa jednom bakicom, koja evocira uspomene na pokojnog muža, kroz suze se dotiče svoje familije i seća svojih preminulih...

„Kordon“ počinje i završava se sirovim dokumentarnim snimcima sa demonstracija, pa u početku iz jednog takvog snimka glatko prelazimo u igrane scene, jer je film u celini snimljen kamerom „iz ruke“. Dakle, imamo osećaj da gledamo dokumentarac, autentične snimke, štaviše, da smo prisutni in medias res, u srcu događaja in vivo. Takođe, radnja se odvija noću i film je prilično mračan, što ostavlja mogućnost da se i neke stvari naslute u svoj svojoj grozoti (mislim na primenjeno policijsko nasilje). Ton filmu daje i muzika Zorana Simjanovića; elektronski, ritmično izraženi skor, koji evocira sećanje na bubnjanje grupe Dragoljuba Đuričića, bubnjare čiji je neprekidni tribalni ritam podizao energiju i elan demonstrantima i gotovo ih bacao u trans. Glumački, film nosi na svojim plećima Marko Nikolić kao Zmaj, marljivi i lojalni policijski oficir, koji je rastrzan između dužnosti prema službi i ljubavi prema svojoj buntovnoj ćerci. Ostali su rutinski odigrali svoje uloge naglašavajući tek pojedine karakterne crte lika, koje su striktno u funkciji radnje i zapleta filma. Ta radnja deluje dramaturški uverljivo, ali je povremeno i izveštačena u smislu da sadrži suviše koincidentnih situacija. Policajci pojedine demonstrante sreću više puta, na više različitih mesta, iako se njihova brojnost meri hiljadama, dok se u završnici filma desi da se u istoj bolnici u isto vreme nađu članovi porodice i Crnog i Zmaja, što je bilo zgodno da se namah, bez vremenskih i prostornih skokova, rasplete radnja i film privede kraju. Razlog tome delom možda mogu da budu budžetska ograničenja, ali pored tih nelogičnosti nema drugih većih manjkavosti uobičajenih za srpski film; prevelikih digresija van glavnog toka naracije, ispraznih dijaloga, pa ni šmiranja glumaca.

Ipak, Markovićev „Kordon“ nije moja šolja čaja, kao uostalom i većina domaćih filmova, zbog naglašenog realističkog diskursa. Ne samo što se radi o realističnim događajima lišenim dublje psihologizacije, već su oni i suvo realistički filmski tretirani. Nema znakovitijih filmskih slika; domišljatih metafora, simbola, hiperbola, pa ni film u celini nema osetniju alegoričnu slojevitost čime bi suptilnije a oštrije kritikovao represivni režim. U njemu u jednom trenutku vidimo kako pred našu policijsku zasedu, koja iščekuje protestnu kolonu, iz šume putem izbija ogromna ženska figura golih grudi i raširenih ruku. Pre nego i pomislimo na upliv fantastike u Markovićev cinéma vérité izraz pred nama se stvori kamion na kojem se nalazi dotična plastična statua, a za njim i ostala vozila nadolazećeg cirkuskog karavana. Kakogod, ova čudna slika bi mogla da ima i neko dublje značenje, ali ga ja u filmu ne vidim. Isto tako je mogao da naiđe i neki čiča sa magarcem... Kažem još jednom, „Kordon“ je ovde okačen iz nekih mojih ličnih razloga, ali i zbog aktuelnog političkog trenutka u Srbiji. Možda će neki od vas biti razočarani ovim sudarom sa stvarnošću na blogu na kojem obično bežimo od nje, od ove naše sumorne svakodnevice, ali i kod mene, kao i kod vas, pretpostavljam, dešavaju se situacije i trenuci kada potonemo do guše u glib naše političke stvarnosti. Tada besni, a nemoćni da nešto promenimo, u mogućnosti smo samo da se priključimo naizgled mirnoj, ali ispod površine uzavreloj masi u protestu i da izvikujemo parole nalazeći tako odušak. U suprotnom, ako dozvolimo da se sve te frustracije gomilaju unutra u nama, i ako ćutimo više od predviđenih petnaest minuta, može da se desi da EXPOdiramo. Ovaj post je u neku ruku moj krik koji me oslobađa nakupljenog besa. Kao kad bih se proderao izvikujući, recimo: Korupcija ubija!