Mirrored Mind (2004) – Gakuryû Ishii

 

Svestrani japanski sineasta Gakuriju Iši, kakve god filmove da pravi – pankerske, sajberpankerske, komedije, drame, trilere, naučno-fantastične ili samo fantastične, tj. fantazije, u duši je buntovni roker. Kao takav on neće dozvoliti da kopira druge, ali ni sebe, pa otuda svaki njegov film je jedno neponovljivo iskustvo. Iši čak ni svoje ime ne može dugo da trpi. Rođen kao Tošihiro ušavši u svet filma preimenovao se u Sogo, ali ni to nije bilo zauvek, pa je kasnije tokom karijere postao Gakuriju. Film, predmet ovog teksta, je iz „Sogo“ razdoblja, ali iz njegove kasnije faze, kada je Iši počeo da pravi dugometražne filmove i izvan sfere sirovih „mutantskih“ pank filmova o neutaživoj mladeži. Nakon nekoliko prefinjenih psiholoških drama i trilera, a onda i kraćeg perioda eksperimentisanja unutar sajberpank i akcionog žanra, 2004. godine je snimio kontemplativnu psiho-dramu Mirrored Mind iliti „Reflektovani um“.

Mirrored Mind pripada Išijevim „ženskim“ filmovima, ostvarenjima sporijeg tempa koja su više introvertna, zadiru dublje u um i dušu, a onda i mistična i atmosferična. Ona i odmotavaju jednu spiralnu evolutivnu nit ženskosti, onakvu kakvu je Iši vidi. U filmu Labyrinth of Dreams jedna tinejdžerka vođena strašću ulazi u vezu sa muškarcem osumnjičenim za ubistvo, ali kasnije paranoično strahujući za svoj život izazove njegovu smrt. U Mirrored Mind imamo mladu ženu u depresiji koja pokušava da uđe u sopstveni um kako bi rešila svoje psihičke probleme. Konačno, u Bitter Honey vidimo jednu plitkoumnu, veselu devojku-zlatnu ribicu. Zapravo, ona je zlatna ribica, ali javlja se u ljudskom obliku kao priviđenje-muza poznatog pesnika. U suštini, kod Išija žena nije sasvim sa ovog sveta, ne samo u smislu ideala fizičke lepote ka kojem teže umetnici, već i u smislu njene intuicije i mentalnih veza sa natprirodnim (August in the Water) koje su možda uzrok ili posledica osetljivosti njene psihe.

Mlada glumica snima film po sopstvenom scenariju o svom životu, odnosno o psihičkoj krizi u kojoj se iznenada našla. Mi slušamo njenu ispovest i iz njenog samačkog stana, ali i iz filmskih scena, a govori nam da sve ono što je za nju ranije bilo stvarno, istinito, više nije tako pouzdano. Sada joj se čini da je sve to: sunce, nebo, drveće, more, samo plod njene uobrazilje. Čak sumnja da i ona sama postoji. Kao da jedan deo njenog uma (jedina istinska stvarnost) egzistira nezavisno, izvan nje, i posmatra je sa visine, nju i sve ostale ovozemaljske stvari, kao svoju sopstvenu refleksiju. U jednom trenutku, dok u izlogu gleda u monitor u kojem se vidi nemirno more i daleki horizont, iznenada se pojavi nepoznata devojka odmah uz njen potiljak ćutke gledajući u to beskonačno more. Njih dve se potom nađu u tropskom raju i tamo kao da ova misteriozna devojka pokušava da reši krizu identiteta naše nesrećne junakinje. Kaže joj da mora da se vrati kući, jer je tamo čekaju rodbina, prijatelji i obaveze, a ovo tropsko ostrvo će od sada zauvek biti s njom kao postojano živo sećanje.

Glumica se potom budi u bolnici gde joj je upravo ispran stomak od tableta kojima je pokušala da se ubije. Na susednom ležaju tog trenutka umire ona misteriozna devojka sa tropskog ostrva. Potom, dok lagano promiču oblaci nebom, čujemo glas glumičinog partnera. On nas uverava da se ona oporavila i da je nastavila svoj normalan život. Vidimo je na krovu zgrade na kojem zaliva cveće. Čupa iz saksije jedan bokor sitnog rastinja i prstima trlja njegovo blatnjavo korenje... Shvatamo da se ovde radi o pokušaju pronalaska onog izvornog sebe, sebe koji je baziran na iskonskim vezama sa prirodom i kosmosom. Kao kontrast nam se nameće život u otuđenom gradu, prenaseljenoj metropoli u kojoj, kao u mravinjaku, svako ide svojim putem, za svojim poslom, izgrađujući i održavajući društvenu strukturu na račun sopstvene individualnosti. A rezultat toga je melanholija, depresija i mnoge druge psihičke bolesti kod pojedinaca – rezultat pretvaranja tropskog raja u urbani pakao.

Sogo Iši nam je priredio još jedan halucinantni trip, ovaj put prelamajući oprečnost ambijenta urbane džungle i prirodne primorske sredine toplog juga kroz nepouzdanu svest glavne junakinje. I jedan i drugi ambijent imaju snoviđajni kvalitet i intenzitet ostvaren kombinacijom dugih statičnih kadrova sa prizorima često kaleidoskopski umnoženim i, s druge strane, atmosferične, prigušene minimalističke muzike. Kao da ona dopire do nas kroz vodu, kroz okean sveprisutan i sveprožimajući u i oko svesti protagonistkinje. A svest protagonistkinje je i naš okvir u ovom filmu, neprobojni okvir koji nam onemogućuje da vidimo istinski velegrad i istinsko tropsko ostrvo. Vidimo ih onakve kakvi nam se predstavljaju njenim izvitoperenim umom, odnosno filmskim trikovima Išijeve ekipe. Uzimajući u obzir, čini se, fenomenološku metodu i zadirući u nasleđe Kantovog transcendentalnog idealizma koje se javlja u vidu različitih subjektivizama, ali i uz diskrepanciju lakanovskog „ega“ i onog „ja“ decentriranog u odnosu na samog sebe, Iši nam sugeriše da je „materijalni svet“ relativan, da je onakav kakvog ga svako od nas vidi i sebi predstavi. Isto kao što je i filmski prikaz metropole (Angel Dust, Electric Dragon 80.000 V, Mirrored Mind) ili ruralnih krajeva (Labyrinth of Dreams, Mirrored Mind) u njegovim filmovima osoben i prepoznatljiv, različit od bilo čijeg drugog umetničkog ovaploćenja.

Za sobom ostavljamo još jedan beskompromisan, alternativni i andergraund film velikog Išija. Bilo da se on zvao Tošihiro, Sogo ili Gakuriju i bez obzira na činjenicu da je snimao sadržajno, žanrovski, pa i tehnički, raznovrsne filmove, nemamo dilemu da se iza svakog od njih nalazi isti čovek, veličina čiji je autorski pečat duboko utisnut u beskrajnu filmsku traku svetskog kinematografa.