FILMOONIRIJA

  Pre više od trinaest godina pisao sam u komentarima ispod jednog teksta o Verneru Hercogu sledeće: „Mada nisam neki veliki ljubitelj dokumentaraca, u sećanju mi se već dvadesetak godina vrte slike iz jednog takvog filma, filma o nekom poznatom nemačkom alpinisti. U skorije vreme, nakon što sam se upoznao sa značajnijim primercima Hercogove filmografije, uključujući i neke njegove dokumentarne filmove, posumnjao sam da iza moje višedecenijske misterije stoji Hercog lično. I stvarno, otkrih da je u pitanju televizijski dokumentarac Dark Glow of the Mountain , koji je ovaj proslavljeni nemački reditelj snimio 1985. godine.“ Tada sam se zarekao da ću odgledati i sve njegove najbolje radove te vrste, međutim prošlo je, evo, preko decenije, a moj saldo je i dalje približan nuli. Jeste, overio sam Family Romance, LLC i Reveries of the Connected World , ali njegova najuvažavanija ostvarenja ostadoše neapsolvirana... Sve do danas kada mi dopade šaka Lessons of Darkness i kada, nadam se...

  *** Ne znam kako sam se zadesio na tom malom, pustom ostrvu u sred okeana, ali mogu da pretpostavim da me je dovezao ovaj džinovski brod koji mi potpuno zaklanja vidik. Uostalom, moj pogled i nema na čemu drugom da se zadrži, jer ga potpuno utapaju nepregledno more i nebo srođeni u golubije sivoj nijansi oblačnog kasnog popodneva. Ta golubije siva postaje sve mračnija nagoveštavajući pre oluju nego suton i izazivajući u meni neki neopipljiv nemir. Njega poče da zgušnjava žamor mase iza mojih leđa i prilaženje jednog uniformisanog lica, čoveka strogog držanja i pretećeg pogleda. „Vaš pasoš, molim!“ – reče mi on i osta ukočen u iščekivanju dok sam ja pretresao svoje džepove opipavajući se sve nervoznije kako mi je dolazilo u glavu da pasoša, zapravo, nemam. „Odstupite u stranu!“ – naredi službenik hvatajući me za ruku i povlačeći me van staze kojom je masa nošena žamorom krenula da se ukrcava na brod. Moj preklinjući pogled tražio je oči mog dželata, jer osećao sam se kao osuđenik ...

  Čitali ste ovde „u prošlom broju“ moje utiske o filmu Cure nastalom 1997. godine i možda se pitate čemu sada priča o nečemu što je svima iniciranim u japanski horor odavno vrlo dobro poznata stvar. Evo zašto. Kao prvo, trudim se uvek da nečemu „davno apsolviranom“ (a meni večito svežem i aktuelnom) dam koliko-toliko novi ugao gledanja; drugo, nadam se da ću svojim malim doprinosom, ugrađivanjem još jednog kamen(čić)a u stameni postament ovih velikih dela, privući i bar ponekog novajliju koji tek upoznaje istorijat filma; a kao treće, globalna kriza duha, koja se prenela i na film, čini da su velika dela danas retka, pa stoga i ovo moje opredeljenje da se u rivjuima ne ograničavam na savremenu produkciju. Ipak, tu i tamo, pojavi se i danas ponešto vrlo vredno što zaslužuje moju momentalnu reakciju. U slučaju filma Best Wishes to All momentalna reakcija, ne samo moja, već i velikog broja svetski priznatih i poznatih poslenika koji pišu o filmu, je izostala, s obzirom da je prošlo...

  Detektiv Takabe postaje zabrinut kada mu se za kratko vreme dese tri slučaja ubistva u kojima su izvršioci različiti, ali je modus operandi isti; žrtva je umlaćena a onda unakažena urezanim X na vratu tako da su presečene karotidne arterije i izazvano obilno krvarenje. Počinioci, obični ljudi bez dosijea u policiji, su zbunjeni, ne sećaju se samog čina ubistva, ali su svi do jednog imali neku zamerku na ponašanje te ubijene osobe koja je iz njihovog najbližeg okruženja. Međutim, pravi motiv tih zločina nije utvrđen i istraga tapka u mestu sve dok se ne izvrše još dva ubistva. Nastavnik u osnovnoj školi je ubio svoju ženu, a potom, na drugom kraju grada, jedan policajac je pucao u glavu drugog iz čista mira. Utvrđeno je da je mladić pod imenom Mamija prethodno razgovarao i sa nastavnikom i sa policajcem, pa je neminovno postao predmet interesovanja detektiva Takabea. Mamija se nalazi u sličnom stanju kao i počinioci zločina, dezorijentisan je, ali on ne zna čak ni svoje ime i ima ...