Alfred Hitchcock Presents (1955-62) ...epizode koje je Hičkok režirao – II deo

 

    Prvi deo osvrta na sve epizode serijala Alfred Hitchcock Presents koje je Hičkok i režirao sadržao je prvih njegovih osam kratkih filmova, prvih po hronološkom redu (OVDE). Završio sam taj prethodni post sa epizodom u kojoj se kontemplira o savršenom zločinu. Zaključak koji se može iz nje izvući baca skepsu na mogućnost jednog takvog čina, jer će počinilac neminovno napraviti nekakvu grešku koja će ga odati. Da je, pak, tako nešto kao što je savršeno ubistvo njegova večna preokupacija, Hičkok nam stavlja do znanja već u prvoj sledećoj svojoj epizodi, prvoj od ukupno devet preostalih koje ću opisati i prokomentarisati u drugom delu ovog mog diptiha.

Lamb to the Slaughter (1958). Perfektno izvedeno ubistvo ne podrazumeva jedino uklanjanje ili uništenje tela žrtve. Moguće ga je izvesti i na način da se eliminiše oruđe kojim je počinjeno. Evo kako. Meri Meloni je domaćica udata za policijskog šefa s kojim živi u naizgled skladnom braku. Njena sreća se zasniva na ugađanju mužu. Svaki dan po završetku radnog vremena on zatiče uredno spremljenu kuću i opojni miris koji se širi iz kuhinje i nagoveštava mu ukusan ručak. Međutim, jednog dana on već s vrata kaže ženi otvoreno da želi razvod, jer je upoznao i zavoleo osobu s kojom hoće da proživi starost. Meri je za trenutak ostala nema od šoka, ali se pribrala kada je videla muža da se pakuje i da zaista namerava da je ostavi. Otišla je do zamrzivača, izvadila iz njega jagnjeći but, prišla mužu tiho s leđa i zadala mu smrtonosni udarac u glavu. Uveravamo se da ova domaćica ima oštar i perfidan um kada pedantno uredi scenu zločina i stvori sebi alibi koji će je osloboditi optužbi za ubistvo. Preostaje joj samo da pozove policiju, stavi onaj but u rernu i, konačno, posluži organe reda, koji će joj čitavo veče vršljati po stanu, ukusnom jagnjetinom. Da se ne bi sve završilo na onom zluradom osmehu Meri Meloni dok joj policajci hvale večeru, Hičkok je morao u svojoj odjavnoj reči čisto uzgred da napomene da je Meri uhvaćena kada je pokušala na isti način da se reši i drugog muža! Još jedna lagana crnohumorna epizoda sa balansiranim dozama komičnog i napetog i sa (ne)srećnim dvostrukim krajem.

Dip in the Pool (1958). Vilijam Botibol je sa ženom na kruzeru koji prevozi turiste iz Amerike ka Evropi. Dok ona pravi plan obilazaka kulturno-istorijskih spomenika shodno njihovim skromnim finansijskim mogućnostima, Vilijam vođen poročnom potrebom za kockanjem traži način da zadovolji tu svoju strast. Od jednog poznanika iz više klase, s kojom se isključivo meša zbog svoje samoljubivosti, saznaje da se na brodu svakodnevno odvija klađenje po pitanju koliko će rastojanje to njihovo plovilo da prevali za naredna 24 časa. Na svojevrsnoj aukciji Vilijam stavi najveću sumu na svoju prognozu koja predviđa malu kilometražu, s obzirom na nevreme koje se sprema i izglednu mogućnost da se putovanje uspori. Međutim, preko noći se oblaci raziđu i svane vedro, mirno jutro, a brod nastavi svoj put uobičajenom brzinom. Izgubivši poveću sumu svojom netačnom prognozom, Vilijam se snebiva kako da kaže ženi da im je preostalo novca tek toliko da se odmah vrate za Ameriku. Novac, ipak, još uvek nije izgubljen. Ostalo je još nekoliko sati do podneva i trenutka kada se obračunava pređena razdaljina, pa se Vilijam hvata za poslednju slamku spasa. Naime, u prisustvu jedne slučajne poznanice planira da se baci s palube u okean, nadajući se da će ona da alarmira posadu i, dok se oni vrate po njega i spasu ga davljenja, ne samo što će pređena kilometraža usporiti svoj rast, nego će čak biti smanjena, dovoljno da osvoji 1000 dolara umesto što će da proćerda porodičnu ušteđevinu. Usledi zanimljiv obrt i mračan rasplet kakav bi samo cinici kakvi su Hičkok i Roald Dal, pisac predloška po kojem je snimljena ova epizoda, mogli da smisle.

Poison (1958). Nalazimo se u egzotičnoj Maleziji, ali atmosferu tropske Azije osetimo samo u prvoj sceni u kojoj jedan Britanac dolazi do barake na kolonijalnoj plantaži. Odatle po do kraja filma nalazimo se u toj baraci, i to čak vezani za krevet Harija Popa. Jer njemu se uvukla zmija otrovnica pod čaršav i sklupčala na stomaku. Kolega koji je upravo stigao poziva lokalnog doktora, dok Hari leži nepomičan i okupan znojem u strahu da bilo kakvim pokretom ne isprovocira zmiju i izazove smrtonosni ujed. Doktor mu pažljivo injektuje serum, ali sumnjičav u njegovo dejstvo reši da pod čaršav upumpa hloroform i tako umrtvi zmiju. Konačno, svlače čaršav, ali zmije nema?! Pomisle da je Hari sve umislio, mada, mi ipak iza leđa protagonista ugledamo otrovnicu koja se mota oko jastuka. Da li će puška viđena na početku filma do njegovog završetka i opaliti, saznaćete u raspletu ovog trilera, iako tu pušku, tj. zmiju, ni ne vidimo do samog kraja, samo je zamišljamo. I Poison, kao i ranije pomenuti Breakdown, kubure sa filmičnošću. Razumem da su sve ove TV epizode manje-više „televizijske“, odnosno da liče na pozorište, ali ipak očekujem da ne gledam radio dramu. A „Otrov“ kao i „Slom“ su materijal primereniji mediju radija. Pogotovo što ne vidimo odmah zmiju i jače osetimo pretnju i strah za život Harija Popa. Ograničeno vreme trajanja ovih epizoda (ako skinemo uvodnu i odjavnu reč Alfreda Hičkoka, to je tek nešto više od dvadeset minuta) onemogućuje postojanje razrađenijeg narativa, pa se onda i ne možemo jače vezati za čoveka koji nam u suštini nije ni predstavljen kao lik. Zbog toga bi Poison, po meni, od svih sedamnaest postojećih bio najslabija Hičkokova epizoda. Ne pomaže ni genijev uvodni i završni skeč sa otrovnicom u džepu kao zaštitom od džeparenja. Ni tu se zmija ne pojavljuje pred kamerom, čak ni onda kada mu je neko izdžepari.

Banquo's Chair (1959). Banquo's chair, pojam uzet iz Šekspirovog „Magbeta”, predstavlja nesavladivi osećaj griže savesti koji krivca tera u propast. U ovoj Hičkokovoj epizodi on se odnosi na Džona Bedforda, mladića kojeg iskusni inspektor Brent sumnjiči za ubistvo sopstvene tetke. Inspektor, međutim, za dve godine provedene na slučaju nije uspeo da nađe dokaz kojim će da otera Bedforda na robiju. Kako bi otišao u penziju bez mrlje u karijeri i u visokom stilu, Brent smišlja ultimativni plan, trik sa lažnim duhom tetke, da bi testirao mladićevu savest i, ukoliko ga ona zaista muči, uz pomoć nje iznudio njegovo priznanje. Na mestu zločina, u tetkinoj kući, Brent je udesio scenu, a potom angažovao glumicu koja će da „utelovi” duha i pozvao nekoliko prijatelja kao epizodista, onih koji će da se prave da ne vide tog „duha”, niti da čuju lavež pekinezera, onog koji „glumi” tetkinog ljubimca stradalog zajedno s njom. Konačno, stiže i Bedford i seda na mesto za stolom koje mu je Brent namenio. Dok jedan od Brentovih prijatelja, pozorišni glumac, za stolom govori o svojoj ulozi u Šekspirovom komadu, u neosvetljenoj prostoriji iza njegovih leđa počinje jedna druga predstava – pomalja se tetkin lik iz mraka uz zvučnu pratnju oštrog, piskavog laveža pekinezera. Sve se odvija po planu i čini se da će ubica obliven znojem konačno olakšati dušu, ali opor ukus u ustima ostaviće pojava koja je naterala prisutne trezvenjake da preispitaju svoj odnos prema natprirodnom. Banquo's Chair pruža gotski ugođaj u tom skučenom prostoru jedne viktorijanske kuće iako smo pošteđeni strave koju izaziva priča o duhovima znajući unapred da je sve namešteno. Tek obrt na kraju donosi spoznaju da smo ipak trebali da se plašimo i da jedna navodna inverzna krimi priča, ona koja polazi od toga da je ubica poznat pa stavlja fokus na policijske procedure koje će dovesti do njegovog hapšenja, postaje istinska priča o duhovima. Oni koji misle da ovo što smo videli nije originalno, a ni toliko efektno režirano, neka se drže svojevrsnog red herring-a, Hičovog nešto dužeg prologa i epiloga u kojima govori o safariju u Holivudu, lovu na filmske zvezde u tim nepristupačnim džunglama i još o koječemu.

Arthur (1959). U ovoj epizodi ne govori samo Hičkok u kameru. I protagonista priče o ubici, privatnom preduzetniku koji poseduje farmu pilića, obraća se direktno gledaocima. On, Artur, nam kaže da uživa u osami života na farmi, obožava piliće, i žive i pečene na tanjiru, a ne kaje se nimalo što je ubio svoju ženu. Njegov upravni govor pretvara se sada u flešbek u kojem vidimo da ga je njegova žena, Helen, svojevremeno napustila pobegavši sa jednim bogatašem. Posle godinu dana vratila mu se, jer ju je ovaj šutnuo na ulicu. Artur, međutim, sada naviknut na život u samoći, ne želi da je primi, ali Helen je uporna i na kraju ipak završi s njim na farmi. Vreme prolazi, Artur sve teže podnosi njeno navalentno društo; konstantne prigovore, zvocanje, lažne izlive nežnosti. Kada mu je konačno dogorelo do nokata, zadavi je kao kokošku. Iz načina kako on pripoveda o tom svom činu shvatimo da se radi o psihopati koji ne oseća ni trunku kajanja. Ta hladnokrvnost pomogla mu je i da vrti oko prsta policiju koja na farmi traži njeno telo, pa čak i da ih nonšalantno dovede do svoje nove drobilice i mešalice hrane za živinu gotovo im namigujuću – čikajući ih da se dosete da je Helen možda završila baš u toj mašini. „Artur” je sniman u vreme Hičkokovog rada na filmu „Psiho” i predstavljao bi još jednu ekstraordinarnu studiju profila manijakalnog ubice da su ispoštovani određeni uslovi. Kao prvo, dužina trajanja celovečernjeg filma omogućila bi da se bolje razvije i elaborira ovaj lik, a kao drugo, potrebno bi bilo izbeći farsičnost, lakrdijašenje i sprdnju našta se svela ova polučasovna epizoda. Da se razumemo, kao TV proizvod ove vrste ona odgovara traženim zahtevima; laka je to filmovana literature, zabavna i duhovita, baš u stilu Hičkokovog prološkog i epiloškog igrokaza: Tamo se, naime, ističe u vidu EPP-a najnoviji pronalazak – jaje čija je obla površina pretvorena u ravne površi poliedra, pa se ono može lepo staviti na policu ili u tanjir tako da se ne otkotrlja i ne razbije.

The Crystal Trench (1959). The Crystal Trench je Hičkok snimio neposredno po završetku rada na filmu „Vrtoglavica”, pa se zbog određenih motivskih sličnosti između njih mogu povući određene paralele. Naravno, kao i u prethodno pomenutom poređenju sa „Psihom”, sve ovo unutar serijala Alfred Hitchcock Presents je u najboljem slučaju samo nacrt za potencijalno veliki film. U „Kristalnom rovu” britanski planinar Mark Kevendiš nas svojom naracijom odvodi 40 godina u prošlost, u 1907. kada je doputovao u austrijske Alpe. Tamo je prisustvovao nestanku jednog planinara, a potom u spasilačkoj misiji otkrio njegov leš. Telo tog nesrećnika se izmigoljilo i otklizalo niz padinu, pravo u duboku pukotinu lednika. Vrativši se u hotel praznih ruku, Kevendiš je obavestio Stelu, ženu pokojnog planinara, o tome šta se desilo. Ona je neutešno zaplakala i kroz suze procedila da mora još jednom da ga vidi. Fakti su, pak, bili takvi da je telu sada nemoguće prići, pa je ona, iako nerado, ipak odustala i vratila se sa Kevendišom u Englesku. Tamo je prvo konsultovala stručnjake po pitanju onog lednika, groba njenog muža. Dobila je odgovor da će lednik da se spusti i istopi za četrdeset godina i tek tada će moći da dođe do tela pokojnika. Kevendiš je opsesivno zavoleo Stelu i pratio ju je u stopu sve te naredne godine, ali ona nije želela da uđe u vezu s njim, jer ne može da zaboravi muža i iskreni ljubavni odnos koji je vladao između njih. Prošle su i te četiri decenije, pa su se ostareli Stela i Kevendiš našli oči u oči sa mrtvacem koji nije stario, već je ostao u ledu zamrznut u svojim dvadesetim. Umesto olakšanja i kakvog-takvog zadovoljstva ogromno razočaranje čekalo je Stelu, jer je u medaljonu oko vrata njen muž nosio sliku druge žene… Konačno je Hičkok u jednoj svojoj epizodi obradio i nežna osećanja, iskrenu ljubav muškarca prema ženi i žene prema muškarcu, ali ona kod njega obično odu u drugu krajnost, isto tako abnormalnu kakvu čine mržnja i prezir na suprotnom polu. Naime, radi se o opsesiji, opsesivnoj ljubavi prema ženi koju ne možeš da imaš, odnosno o opsesivnoj ljubavi prema pokojniku. Sve je to, međutim, samo skicirano, onako kako je jedino i moglo biti prezentovano u dvadeset i pet minuta. Za pun tretman ove teme treba pogledati Hičovo remek-delo – „Vrtoglavicu”.

Mrs. Bixby and the Colonel's Coat (1960). Eh, ta trula institucija braka. Rekao bi čovek da su gospodin i gospođa Biksbi najzaljubljeniji i najsrećniji par na planeti kada vidi taj slatki poljubac u gospodinovoj stomatološkoj ordinaciji. Ali, malo kasnije gospođa Biksbi je već kod pukovnika u Baltimoru, navodno je tamo kod tetke, gde razmenjuje nežnosti s njim i to traje s vremena na vreme već osam godina. Ovaj put, ispostaviće se, je poslednji put, jer pukovnik uz poklon, bundu od nerca, svojoj ljubavnici ostavlja i pismo u kojem raskida vezu s njom. Gospođa Biksbi je ljuta, ali ne dovoljno da mu baci tu bundu u lice. Ona se vraća u Njujork i ostavlja bundu u zalagaonici smislivši način da dođe ponovo do nje, a da njen muž ne zapitkuje odakle joj ta dragocenost. Predstavi mužu da je u taksiju našla priznanicu za neku založenu stvar i da je šteta da ne pogledaju o čemu se radi, možda je nešto vredno. Muž, i pored njenog protivljena, uzme na sebe da ode i lično se uveri o čemu se radi, pa će je potom obavestiti. Sutradan, nestrpljiva da dođe do te bunde, gospođa Biksbi se zaputi pravo mužu u ordinaciju. Tamo je, međutim, muž dočeka samo sa krznenom kragnom. Zapravo, bundu je poklonio svojoj sestri, medicinskoj sestri… Da, ni on nije cvećka! Ovaj lagani dramski triler o preljubi prenosi nam ciničan stav i Hičkoka i Roalda Dala, pisca koji izgleda odgovara po svojim svetonazorima našem sarkastičnom majstoru saspensa, ciničan, dakle, stav prema instituciji braka i, uopšte, prema muško-ženskim odnosima. Umesto ljubavi sve se svodi na seks i novac. Čini se, na novac posebno, jer Hič u svom nastupu pre i posle dogodovština gospođe Biksbi ponovo govori o sponzorima. Ulaguje im se jer Alfred Hitchcock Presents zavisi od njih. Tako, dok ih naziva šarmantnim, pametnim, iskrenim stvara mu se anđeoski oreol oko glave, a čim popusti i izleti mu: „Sledi ‘Gospođa Biksbi…’ Nažlost, prvo idemo na rekl…”, odmah se taj oreol briše i čak, ako pretera, pojaviće mu se omča s vešala nad glavom. Sasvim dovoljan način da ga primire. Eh, Alfrede, Alfrede… Sponzorušo stara!

The Horseplayer (1961). Sve ove Hičkokove epizode iz serije su manje-više trileri i, ako se ne vrte oko nekog ubistva, onda su uronjene u nekakvu ekstremnu situaciju koja drastično može da promeni sudbinu protagonista. Samim tim, napetost se podrazumeva, pa gledaoci često na ivici stolice prate ove storije. U The Horseplayer-u, pak, postavlja se pred sveštenika moralna dilema; da li da pristane na klađenje na konja koje mu garantuje sigurnu dobit, pa tako i mogućnost da plati rekonstrukciju ruiniranog krova crkve, ili da zaobiđe tu grešnu radnju i ostavi parohijane bez krova nad glavom. Dakle, ne izgleda ovo sasvim u duhu Hičkokovih zapleta, a ne donosi ni očekivani saspens. Naprotiv, bez velikih iznenađenja na kraju sveštenik dobija novac, taman koliko nedostaje za radove na crkvi, a savest mu ostane mirna. To je bilo moguće zbog toga što je lokalni kockar ubedio sveštenika da on neprestano dobija otkad se moli u njegovoj crkvi. Ponudio mu je da on umesto njega uplati crkveni novac, jer je tek uz sveštenikovu molitvu dobitak zagarantovan. Nakon višednevnog preispitivanja paroh konačno popusti i dâ mu pare, sve što je uštedeo. Ubrzo, međutim, on se pokaje i ispovedi se svom pretpostavljenom. Ovaj nađe solomonsko rešenje. Moliće se obojica da ne dobije na kladionici. Kada onaj kockar dođe i kaže da je njihov konj izgubio, parohu lakne, ali ne zadugo. Desilo se to, u stvari, da je kockar crkveni novac uplatio ne na pobedu, već na prvo ili drugo mesto. Konj je završio kao drugi i doneo lokalnim parohijanima dovoljno novca da pokriju crkvu, a, opet, svešteniku mirnu savest. Hepiend! Takav kakav ni malo ne pristaje Hičkoku, a ni ne proističe iz logičkog sleda okolnosti. Hej, gde je tu logika, da se uz „iskrenu” molitvu neke protuve bog umilostivi i omogući mu da iz dana u dan dobija na kladionici? Nonsensa je mnogo u ovoj dramurdi za koju jedino, od svih ovde predstavljenih kratkih filmova, slobodno mogu reći – ovo preskočite!

Bang! You're Dead (1961). Šestogodišnji Džeki je naručio od ujaka pištolj-igračku sa puta u Afriku. Kada po povratku ujak poseti Džekija, samo baci stvari na krevet u susednoj sobi, a onda se okrene razgovoru sa sestrom i zetom prepričavajući im svoje dogodovštine na Crnom kontinentu. Džeki, stoga, sam pokuša da u gomili stvari nađe svoj poklon. I uspeva u tome, bar on tako misli, jer je iz ujakovog sakoa izvukao pištolj sa kutijom metaka. Ne znajući da u ruci drži, zapravo, pravi pištolj, odmah ubaci jedan metak u magacin i zakotrlja burence. Potom uleti kod odraslih i, onako kaubojski, sa šeširom, opasačem i futrolom počne da optrčava ukućane nišaneći u svakog ponaosob. Majka ga konačno izbaci napolje i sada on kreće ulicom mašući koltom pred prolaznicima i povremeno dodajući metke. Sada je sve veća verovatnoća da Džeki neće okinuti na prazno, već će ispaliti metak i pogoditi nekoga u svojoj blizini. A oko njega su i deca i odrasli, na ulici i u tržnom centru, i svi oni mu prilaze smeškajući se, ne shvatajući da on drži pravi napunjeni pištolj i da svakog trenutka može neko da strada. Ipak, iluzorno bi bilo očekivati da u TV programu na početku šezdesetih dete ubije čoveka, makar to bilo i slučajno, ali pištolj će neminovno da opali, čisto za nauk malom Džekiju, kao i svim maloletnicima i njihovim roditeljima pred malim ekranom.

    Uzimajući u obzir format serije Alfred Hitchcock Presents i vreme njenog nastanka ne možemo kritikovati bezubost kreatora ovih epizoda, pa čak ni Hičkoka, jer bilo kakva ekstravagancija ili, ne daj bože, subverzija na televiziji tada ne bi prošla. I pored toga, Hičkok je u mnogim od ovih sedamnaest svojih epizoda zagrebao po gorućim društvenim problemima koji su tada gurani pod tepih, otkrivao je licemerje društva i njegov lažni moral. Sve je to činio kroz popularnu formu trilera uz dozirani crni humor, ironiju i satiru kojima je prikivao gledaoce za ekran i tako vršio uticaj na javno mnenje. Oni koji su očekivali da on ovde do kraja primeni svoju filmsku estetiku, stilsku originalnost i sadržajnost iz bioskopskih filmova, biće razočarani. Recimo, čuveni „mekgafin” efekat: u ovim kratkim filmovima nema dovoljno prostora da se izgradi čitava fiktivna stvarnost oko nečeg što bi odvlačilo pažnju od glavnog toka radnje. Takođe, neizvodljivo je bilo, s obzirom na mogućnosti televizijske produkcije u to vreme, kombinovati različite inovativne tehnike snimanja koje je Hičkok koristio u bioskopskom filmu – „Hičkokov zum”, pojedini subjektivni kadrovi, neobični uglovi snimanja, kao i progresivne montažne tehnike koje bi bilo moguće ostvariti na tako snimljenom materijalu. Sve u svemu, Hičkokove režije u serijalu Alfred Hitchcock Presents treba odgledati i tako kompletirati njegov grandiozni opus. Jer Hičkok nikad nije dosadan. Čak i u ovom skraćenom TV formatu i pri konzervativnijem pristupu, on nalazi način da zaintrigira, da uzbudi, uznemiri, zabavi i nasmeje. Verujući u njegove filmove, verujemo i u njegov ukus, pa otuda ako nešto Alfred Hičkok predstavlja, to onda ne može da ne valja. Pred nama je, dakle, preko 250 epizoda ovog serijala. Zavalite se u udobne fotelje, pripremite kokice i uronite u taj famozni hičkokovski saspens.

Kraj