Prvi
deo osvrta na sve epizode serijala Alfred
Hitchcock Presents koje je Hičkok i režirao sadržao je prvih njegovih osam
kratkih filmova, prvih po hronološkom redu (OVDE). Završio sam taj prethodni
post sa epizodom u kojoj se kontemplira o savršenom zločinu. Zaključak koji se
može iz nje izvući baca skepsu na mogućnost jednog takvog čina, jer će
počinilac neminovno napraviti nekakvu grešku koja će ga odati. Da je, pak, tako
nešto kao što je savršeno ubistvo njegova večita preokupacija, Hičkok nam
stavlja do znanja već u prvoj sledećoj svojoj epizodi, prvoj od ukupno devet
preostalih koje ću opisati i prokomentarisati u drugom delu ovog mog diptiha.
Lamb to the Slaughter
(1958). Perfektno
izvedeno ubistvo ne podrazumeva jedino uklanjanje ili uništenje tela žrtve.
Moguće ga je izvesti i na način da se eliminiše oruđe kojim je počinjeno. Evo
kako. Meri Meloni je domaćica udata za policijskog šefa s kojim živi u naizgled
skladnom braku. Njena sreća se zasniva na ugađanju mužu. Svaki dan po povratku s posla on zatiče uredno spremljenu kuću i opojni miris koji se širi iz
kuhinje i nagoveštava mu ukusan ručak. Međutim, jednog dana, već s vrata, otvoreno kaže
ženi da hoće razvod, jer je upoznao i zavoleo osobu s kojom želi da dočeka starost. Meri je za trenutak ostala nema od šoka, ali se pribrala kada
je videla muža da se pakuje i da zaista namerava da je ostavi. Otišla je do
zamrzivača, izvadila iz njega jagnjeći but, prišla mužu tiho s leđa i zadala mu
smrtonosni udarac u glavu. Uveravamo se da ova domaćica ima oštar i perfidan um
kada pedantno uredi scenu zločina i stvori sebi alibi koji će je osloboditi
optužbi za ubistvo. Preostaje joj samo da pozove policiju, stavi onaj but u
rernu i, konačno, posluži organe reda, one koji će joj čitavo veče vršljati po
stanu, ukusnom jagnjetinom. Da se ne bi sve završilo na onom zluradom osmehu
Meri Meloni dok joj policajci hvale večeru, Hičkok je morao u svojoj odjavnoj
reči, čisto uzgred, da napomene da je Meri uhvaćena kada je pokušala na isti
način da se reši i drugog muža! Ukupno uzev, Lamb to the Slaughter je još jedna lagana crnohumorna epizoda sa balansiranim
dozama komičnog i napetog i sa (ne)srećnim dvostrukim krajem.
Dip in the Pool (1958). Vilijam Botibol je sa
ženom na kruzeru koji prevozi turiste iz Amerike ka Evropi. Dok ona pravi plan
obilazaka kulturno-istorijskih spomenika shodno njihovim skromnim finansijskim
mogućnostima, Vilijam vođen poročnom potrebom za kockanjem traži način da
zadovolji tu svoju strast. Od jednog poznanika iz više klase, s kojom se
isključivo meša zbog svoje samoljubivosti, saznaje da se na brodu svakodnevno
odvija klađenje po pitanju koliko će rastojanje to njihovo plovilo da prevali
za naredna 24 časa. Na svojevrsnoj aukciji Vilijam stavi najveću sumu na svoju
prognozu koja predviđa malu kilometražu, s obzirom na nevreme koje se sprema i
izglednu mogućnost da se putovanje uspori. Međutim, preko noći se oblaci raziđu
i svane vedro, mirno jutro, a brod nastavi svoj put uobičajenom brzinom. Izgubivši
poveću sumu svojom netačnom prognozom, Vilijam se snebiva kako da kaže ženi da
im je preostalo novca tek toliko da se odmah vrate za Ameriku. Novac, ipak, još
uvek nije izgubljen. Ostalo je nekoliko sati do podneva i trenutka kada se
obračunava pređena razdaljina, pa se Vilijam hvata za poslednju slamku spasa.
Naime, u prisustvu jedne slučajne poznanice planira da se baci s palube u
okean, nadajući se da će ona da alarmira posadu i, dok se oni vrate po njega i
spasu ga davljenja, ne samo što će pređena kilometraža usporiti svoj rast, nego
će čak biti smanjena, dovoljno da osvoji 1000 dolara umesto što će da proćerda
porodičnu ušteđevinu. Usledi zanimljiv obrt i mračan rasplet kakav bi samo
cinici kakvi su Hičkok i Roald Dal, pisac predloška po kojem je snimljena ova
epizoda, mogli da smisle.
Poison (1958). Nalazimo se u egzotičnoj
Maleziji, ali atmosferu tropske Azije osetimo samo u prvoj sceni u kojoj jedan
Britanac dolazi do barake na kolonijalnoj plantaži. Odatle pa do kraja filma
nalazimo se u toj baraci, i to čak vezani za krevet Harija Popa. Jer njemu se
uvukla zmija otrovnica pod čaršav i sklupčala na stomaku. Kolega koji je upravo
stigao poziva lokalnog doktora, dok Hari leži nepomičan i okupan znojem u
strahu da bilo kakvim pokretom ne isprovocira zmiju i izazove smrtonosni ujed.
Doktor mu pažljivo injektuje serum, ali sumnjičav u njegovo dejstvo reši da pod
čaršav upumpa hloroform i tako umrtvi zmiju. Konačno, svlače čaršav, ali zmije
nema?! Pomisle da je Hari sve umislio, mada, mi ipak iza leđa protagonista
ugledamo otrovnicu koja se mota oko jastuka. Da li će puška viđena na početku
filma do njegovog završetka i opaliti, saznaćete u raspletu ovog trilera, iako
tu pušku, tj. zmiju, ni ne vidimo do samog kraja, samo je zamišljamo. I Poison, kao i ranije pomenuti Breakdown, kubure sa filmičnošću.
Razumem da su sve ove TV epizode manje-više „televizijske“, odnosno da liče na
pozorište, ali ipak očekujem da ne gledam radio dramu. A „Otrov“ kao i „Slom“
su materijal primereniji mediju radija. Pogotovo što ne vidimo odmah zmiju i
jače osetimo pretnju i strah za život Harija Popa. Ograničeno vreme trajanja
ovih epizoda (ako skinemo uvodnu i odjavnu reč Alfreda Hičkoka, to je tek nešto
više od dvadeset minuta) onemogućuje postojanje razrađenijeg narativa, pa se
onda i ne možemo jače vezati za čoveka koji nam u suštini nije ni predstavljen
kao lik. Zbog toga bi Poison, po meni,
od svih sedamnaest postojećih bio najslabija Hičkokova epizoda. Ne pomaže ni
genijev uvodni i završni skeč sa otrovnicom u džepu kao zaštitom od džeparenja.
Ni tu se zmija ne pojavljuje pred kamerom, čak ni onda kada mu je neko
izdžepari.
Banquo's Chair (1959). Banquo's chair, pojam uzet iz Šekspirovog „Magbeta”,
predstavlja nesavladivi osećaj griže savesti koji krivca tera u propast. U ovoj
Hičkokovoj epizodi on se odnosi na Džona Bedforda, mladića kojeg iskusni inspektor
Brent sumnjiči za ubistvo tetke, verovatno zbog nasledstva. Inspektor, međutim, za dve godine
provedene na slučaju nije uspeo da nađe dokaz kojim će da otera Bedforda na
robiju. Kako bi otišao u penziju bez mrlje u karijeri i u visokom stilu, Brent smišlja
ultimativni plan, trik sa lažnim duhom tetke, da bi testirao mladićevu savest
i, ukoliko ga ona zaista muči, uz pomoć nje iznudio njegovo priznanje. Na mestu
zločina, u tetkinoj kući, Brent je udesio scenu, a potom angažovao glumicu koja
će da „utelovi” duha i pozvao nekoliko prijatelja kao epizodista, onih koji će
da se prave da ne vide tog „duha”, niti da čuju lavež pekinezera, onog koji „glumi”
tetkinog ljubimca stradalog zajedno s njom. Konačno, stiže i Bedford i seda na
mesto za stolom koje mu je Brent namenio. Dok jedan od Brentovih prijatelja,
pozorišni glumac, za stolom govori o svojoj ulozi u Šekspirovom komadu, u
neosvetljenoj prostoriji iza njegovih leđa počinje jedna druga predstava –
pomalja se tetkin lik iz mraka uz zvučnu pratnju oštrog, piskavog laveža
pekinezera. Sve se odvija po planu i čini se da će ubica obliven znojem konačno
olakšati dušu, ali opor ukus u ustima ostaviće pojava koja je naterala prisutne
trezvenjake da preispitaju svoj odnos prema natprirodnom. Banquo's Chair pruža gotski ugođaj u tom skučenom prostoru jedne
viktorijanske kuće iako smo pošteđeni strave koju izaziva priča o duhovima
znajući unapred da je sve namešteno. Tek obrt na kraju donosi spoznaju da smo
ipak trebali da se plašimo i da jedna navodna inverzna krimi priča, ona koja
polazi od toga da je ubica poznat pa stavlja fokus na policijske procedure koje
će dovesti do njegovog hapšenja, postaje istinska priča o duhovima. Oni koji
misle da ovo što smo videli nije originalno, a ni toliko efektno režirano, neka
se drže svojevrsnog red herring-a,
Hičovog nešto dužeg prologa i epiloga u kojima govori o safariju u Holivudu,
lovu na filmske zvezde u tim nepristupačnim džunglama i još o koječemu.
Arthur (1959). U
ovoj epizodi ne govori samo Hičkok u kameru. I protagonista priče o ubici,
privatnom preduzetniku koji poseduje farmu pilića, obraća se direktno
gledaocima. On, Artur, nam kaže da uživa u osami života na farmi, obožava
piliće, i žive i pečene na tanjiru, a ne kaje se nimalo što je ubio svoju ženu.
Njegov upravni govor pretvara se sada u flešbek u kojem vidimo da ga je njegova
žena, Helen, svojevremeno napustila pobegavši sa jednim bogatašem. Posle godinu
dana vratila mu se, jer ju je ovaj šutnuo na ulicu. Artur, međutim, sada
naviknut na život u samoći, ne želi da je primi, ali Helen je uporna i na kraju
ipak završi s njim na farmi. Vreme prolazi, Artur sve teže podnosi njeno
navalentno društo; konstantne prigovore, zvocanje, lažne izlive nežnosti. Kada
mu je konačno dogorelo do nokata, zadavi je kao kokošku. Iz načina kako on
pripoveda o tom svom činu shvatimo da se radi o psihopati koji ne oseća ni
trunku kajanja. Ta hladnokrvnost pomogla mu je i da vrti oko prsta policiju
koja na farmi traži njeno telo, pa čak i da ih nonšalantno dovede do svoje nove
drobilice i mešalice hrane za živinu gotovo im namigujuću – čikajući ih da se
dosete da je Helen možda završila baš u toj mašini. „Artur” je sniman u vreme Hičkokovog
rada na filmu „Psiho” i predstavljao bi još jednu ekstraordinarnu studiju profila
manijakalnog ubice da su ispoštovani određeni uslovi. Kao prvo, dužina trajanja
celovečernjeg filma omogućila bi da se bolje razvije i elaborira ovaj lik, a
kao drugo, potrebno bi bilo izbeći farsičnost, lakrdijašenje i sprdnju našta se
svela ova polučasovna epizoda. Da se razumemo, kao TV proizvod određene vrste ona
odgovara traženim zahtevima; laka je to filmovana literature, zabavna i
duhovita, baš u stilu Hičkokovog prološkog i epiloškog igrokaza: Tamo se,
naime, ovaj put ističe u vidu EPP-a najnoviji pronalazak – jaje čija je obla površina
pretvorena u ravne površi poliedra, pa se ono može lepo staviti na policu ili u
tanjir tako da se ne otkotrlja i ne razbije.
The Crystal Trench (1959). The Crystal
Trench je Hičkok snimio neposredno po završetku rada na filmu „Vrtoglavica”,
pa se zbog određenih motivskih sličnosti između njih mogu povući određene
paralele. Naravno, kao i u prethodno pomenutom poređenju sa „Psihom”, sve ovo
unutar serijala Alfred Hitchcock Presents
je u najboljem slučaju samo nacrt za potencijalno veliki film. U „Kristalnom
rovu” britanski planinar Mark Kevendiš nas svojom naracijom odvodi 40 godina u
prošlost, u 1907. kada je doputovao u austrijske Alpe. Tamo je prisustvovao
nestanku jednog planinara, a potom u spasilačkoj misiji otkrio njegov leš. Telo
tog nesrećnika se izmigoljilo i otklizalo niz padinu, pravo u duboku pukotinu
lednika. Vrativši se u hotel praznih ruku, Kevendiš je obavestio Stelu, ženu
pokojnog planinara, o tome šta se desilo. Ona je neutešno zaplakala i kroz suze
procedila da mora još jednom da ga vidi. Fakti su, pak, bili takvi da je telu
sada nemoguće prići, pa je ona, iako nerado, ipak odustala i vratila se sa
Kevendišem u Englesku. Tamo je prvo konsultovala stručnjake po pitanju onog
lednika, groba njenog muža. Dobila je odgovor da će lednik da se spusti i
istopi za četrdeset godina i tek tada će moći da dođe do tela pokojnika. Kevendiš
je opsesivno zavoleo Stelu i pratio ju je u stopu sve te naredne godine, ali
ona nije želela da uđe u vezu s njim, jer ne može da zaboravi muža i iskreni
ljubavni odnos koji je vladao između njih. Prošle su i te četiri decenije, pa
su se ostareli Stela i Kevendiš našli oči u oči sa mrtvacem koji nije stario,
već je ostao u ledu zamrznut u svojim dvadesetim. Umesto olakšanja i
kakvog-takvog zadovoljstva gorko razočaranje čekalo je Stelu, jer je u
medaljonu oko vrata njen muž nosio sliku druge žene… Konačno je Hičkok u jednoj
svojoj epizodi obradio i nežna osećanja, iskrenu ljubav muškarca prema ženi i
žene prema muškarcu, ali ona kod njega obično odu u drugu krajnost, isto tako
abnormalnu kakvu čine mržnja i prezir na suprotnom polu. Naime, radi se o
opsesiji, opsesivnoj ljubavi prema ženi koju ne možeš da imaš, odnosno o
opsesivnoj ljubavi prema pokojniku. Sve je to, međutim, samo skicirano, onako
kako je jedino i moglo biti prezentovano u dvadeset i pet minuta. Za pun
tretman ove teme treba pogledati Hičovo remek-delo – „Vrtoglavicu”.
Mrs. Bixby and the Colonel's Coat (1960). Eh, ta trula institucija braka. Rekao bi čovek da su
gospodin i gospođa Biksbi najzaljubljeniji i najsrećniji par na planeti kada
vidi taj slatki poljubac u gospodinovoj stomatološkoj ordinaciji. Ali, malo
kasnije gospođa Biksbi je već kod pukovnika u Baltimoru, navodno je tamo kod
tetke, gde razmenjuje nežnosti s njim i to traje s vremena na vreme već osam
godina. Ovaj put, ispostaviće se, je poslednji put, jer pukovnik uz poklon,
bundu od nerca, svojoj ljubavnici ostavlja i pismo u kojem raskida vezu s njom.
Gospođa Biksbi je ljuta, ali ne dovoljno da mu baci tu bundu u lice. Ona se
vraća u Njujork i ostavlja je u zalagaonici smislivši način da dođe ponovo
do nje, a da njen muž ne zapitkuje odakle joj ta dragocenost. Predstavi mužu da
je u taksiju našla priznanicu za neku založenu stvar i da je šteta da ne
pogledaju kakva stvar je u pitanju, možda je nešto vredno. Muž, i pored njenog
protivljena, uzme na sebe da ode i lično se uveri o čemu se radi, pa će je potom
obavestiti. Sutradan, nestrpljiva da dođe do te bunde, gospođa Biksbi se zaputi
pravo mužu u ordinaciju. Tamo je, međutim, muž dočeka samo sa krznenom kragnom.
Zapravo, bundu je poklonio svojoj sestri, medicinskoj sestri… Da, ni on nije
cvećka! Ovaj lagani dramski triler o preljubi prenosi nam ciničan stav i Hičkoka
i Roalda Dala, pisca koji izgleda odgovara po svojim svetonazorima našem
sarkastičnom majstoru saspensa, ciničan, dakle, stav prema instituciji braka i,
uopšte, prema muško-ženskim odnosima. Umesto ljubavi sve se svodi na seks i novac.
Čini se, na novac posebno, jer Hič u svom nastupu pre i posle dogodovština gospođe
Biksbi ponovo govori o sponzorima. Ulaguje im se jer Alfred Hitchcock Presents zavisi od njih. Tako, dok ih naziva
šarmantnim, pametnim, iskrenim stvara mu se anđeoski oreol oko glave, a čim
popusti i izleti mu: „Sledi ‘Gospođa Biksbi…’ Nažlost, prvo idemo na rekl…”,
odmah se taj oreol briše i čak, ako pretera, pojavljuje mu se omča s vešala nad
glavom. Sasvim dovoljan način da ga sponzori preko tehničke realizacije programa primire. Eh, Alfrede, Alfrede,… sponzorušo stara!
The Horseplayer (1961). Sve ove Hičkokove epizode iz serije su manje-više
trileri i, ako se ne vrte oko nekog ubistva, onda su uronjene u nekakvu
ekstremnu situaciju koja drastično može da promeni sudbinu protagonista. Samim
tim, napetost se podrazumeva, pa gledaoci često na ivici stolice prate ove
storije. U The Horseplayer-u, pak,
postavlja se pred sveštenika moralna dilema; da li da pristane na klađenje na
konja koje mu garantuje sigurnu dobit, pa tako i mogućnost da plati
rekonstrukciju ruiniranog krova crkve, ili da zaobiđe tu grešnu radnju i ostavi
parohijane bez krova nad glavom. Dakle, ne izgleda ovo sasvim u duhu Hičkokovih
zapleta, a ne donosi ni očekivani saspens. Naprotiv, bez velikih iznenađenja na
kraju sveštenik dobija novac, taman koliko nedostaje za radove na crkvi, a savest
mu ostane mirna. To je bilo moguće zbog toga što je lokalni kockar obavestio sveštenika da on neprestano dobija otkad se moli u njegovoj crkvi. Ponudio mu
je da on umesto njega uplati crkveni novac, jer je tek uz sveštenikovu molitvu
dobitak zagarantovan. Nakon višednevnog samopreispitivanja paroh konačno popusti i dâ
mu pare, sve što je uštedeo. Ubrzo, međutim, on se pokaje i ispovedi se svom
pretpostavljenom. Ovaj nađe solomonsko rešenje. Moliće se obojica da ne dobije
na kladionici. Kada onaj kockar dođe i kaže da je njihov konj izgubio, parohu
lakne, ali ne zadugo. Desilo se to, u stvari, da je kockar crkveni novac
uplatio ne na pobedu, već na prvo ili drugo mesto. Konj je završio kao drugi i doneo
lokalnim parohijanima dovoljno novca da pokriju crkvu, a, opet, svešteniku
mirnu savest. Hepiend! Takav kakav ni malo ne pristaje Hičkoku, a ni ne
proističe iz logičkog sleda okolnosti. Hej, gde je tu logika – da se uz „iskrenu”
molitvu neke protuve bog umilostivi i omogući mu da iz dana u dan dobija na
kladionici? Nonsensa je mnogo u ovoj dramurdi za koju jedino, od svih ovde
predstavljenih kratkih filmova, slobodno mogu reći – ovo preskočite!
Bang! You're Dead (1961). Šestogodišnji Džeki je naručio od ujaka
pištolj-igračku sa puta u Afriku. Kada po povratku ujak poseti Džekija, samo
baci stvari na krevet u susednoj sobi, a onda se okrene razgovoru sa sestrom i zetom
prepričavajući im svoje dogodovštine na Crnom kontinentu. Džeki, stoga, sam
pokuša da u gomili stvari nađe svoj poklon. I uspeva u tome, bar on tako misli,
jer je iz ujakovog sakoa izvukao pištolj sa kutijom metaka. Ne znajući da u
ruci drži, zapravo, pravi pištolj, odmah ubaci jedan metak u magacin i zakotrlja
burence. Potom uleti kod odraslih i, onako kaubojski, sa šeširom, opasačem i futrolom
počne da optrčava ukućane nišaneći u svakog ponaosob. Majka ga konačno izbaci
napolje i sada on kreće ulicom mašući koltom pred prolaznicima i povremeno dodajući
metke. Sada je sve veća verovatnoća da Džeki neće okinuti na prazno, već će
ispaliti metak i pogoditi nekoga u svojoj blizini. A oko njega su i deca i odrasli,
na ulici i u tržnom centru, i svi oni mu prilaze smeškajući se, ne shvatajući
da on drži pravi napunjeni pištolj i da svakog trenutka može neko da strada.
Ipak, iluzorno bi bilo očekivati da u TV programu na početku šezdesetih dete
ubije čoveka, makar to bilo i slučajno, ali pištolj će neminovno da opali,
čisto za nauk malom Džekiju, kao i svim maloletnicima i njihovim roditeljima
pred malim ekranom.
Uzimajući u obzir format serije Alfred Hitchcock Presents i vreme njenog
nastanka ne možemo kritikovati bezubost kreatora ovih epizoda, pa čak ni
Hičkoka, jer bilo kakva ekstravagancija ili, ne daj bože, subverzija na televiziji
tada ne bi prošla. I pored toga, Hičkok je u mnogim od ovih sedamnaest svojih
epizoda zagrebao po gorućim društvenim problemima koji su tada gurani pod tepih,
otkrivao je licemerje društva i njegov lažni moral. Sve je to činio kroz
popularnu formu trilera uz dozirani crni humor, ironiju i satiru kojima je
prikivao gledaoce za ekran i tako vršio uticaj na javno mnenje. Oni koji su
očekivali da on ovde do kraja primeni svoju filmsku estetiku, stilsku
originalnost i sadržajnost iz bioskopskih filmova, biće razočarani. Recimo, izostaje čuveni „mekgafin” efekat: u ovim kratkim filmovima nema dovoljno prostora da se
izgradi čitava fiktivna stvarnost oko nečeg što bi odvlačilo pažnju od glavnog
toka radnje. Takođe, neizvodljivo je bilo, s obzirom na mogućnosti televizijske
produkcije u to vreme, kombinovati različite inovativne tehnike snimanja koje
je Hičkok koristio u bioskopskom filmu – „Hičkokov zum”, pojedini subjektivni
kadrovi, neobični uglovi snimanja, kao i progresivne montažne tehnike koje bi
bile efektne na tako snimljenom materijalu. Sve u svemu, Hičkokove
režije u serijalu Alfred Hitchcock
Presents treba odgledati i tako kompletirati njegov grandiozni opus. Jer
Hičkok nikad nije dosadan. Čak i u ovom skraćenom TV formatu i pri konzervativnijem
pristupu, on nalazi način da zaintrigira, da uzbudi, uznemiri, zabavi i nasmeje.
Verujući u njegove filmove, verujemo i u njegov ukus, pa otuda ako nešto Alfred
Hičkok predstavlja, to onda ne može da ne valja. Pred nama je, dakle, preko 250 epizoda ovog serijala. Zavalite se u udobne fotelje, pripremite kokice i uronite
u taj famozni hičkokovski saspens.
.jpg)
Comments
Post a Comment