Fear X (2003) - Nicolas Winding Refn

Retko se ponovo vraćam već odgledanim filmovima da bih ih reprizirao. Dovoljno je što mi iz nekih, onih inspirativnijih, ostanu u sećanju urezane priče, atmosfera, tehnička izvedba ili samo pojedine filmske slike, slike koje me „proganjaju“ tokom života. To proganjanje je uglavnom prijatno, jer te slike, iako često uznemirujuće, imaju i svoju privlačnu stranu - predstavljaju stilizovanu, estetizovanu stvarnost. Daju ti svest o tome da ovaj svet nije samo i uvek bolno prozaičan, već ponekad otkriva i svoje slatke tajne, naravno, ako si u stanju da ih vidiš i prihvatiš na pravi način. Te zadržane slike, lepe na svoj osobeni način jer su i misteriozne, formiraju oko sebe auru svetosti, pa imam utisak da bih ih ponovnim gledanjem filma obeščastio, banalizovao, kao kad bih šetajući ulicom naleteo na jednu takvu sliku uklještenu između banke i pošte, dok joj mrzovoljni perači prozora sa dopušenom cigaretom u uglu ustiju vise na fasadi.

Jedna od takvih opčinjavajućih filmskih slika je predstava skromne prigradske kuće belih zidova i velikog, uvek mračnog prozora bez zavesa, zagonetnog i zastrašujućeg, u koji posmatra Hari Kejn iz svoje kuće preko puta. Naime, radi se o uvodnoj sceni u sloumoušnu u kojoj Hari sanja kako njegova pokojna žena kreće ka toj kući pozivajući ga da krene za njom. U bajkovitoj atmosferi snežnog ambijenta, a ujedno pretećoj, podvučenom dronirajućom pozadinskom muzikom, ona prelazi preko puta, penje se uz stepenice i zazvoni na ulaznim vratima. U pitanju je film Fear X, Nikolasa Refna, koji je predstavljao njegovu američku ekskurziju između originalno danskog Pushera i njegovih nastavaka. Ja sam tada sa velikim očekivanjima, posle fenomenalnog „Dilera“, priželjkivao da vidim istu takvu beskompromisnost i u žanru trilera, pa čak i horora, ka čemu je prema najavama stremio Fear X. Podsećam, on je snimljen ubrzo nakon Linčovog remek-dela Mulholland Drive i u toj prvoj sceni, a i kasnije, ne može se oteti utisku da je Refn pokušao da uđe Linču pod kožu. To je bio i problem filma, jer su tada, uz asocijacije na Linča, i očekivanja bila velika, s obzirom na sveopšte oduševljenje Mulholland Drivom.

Rezultat tog prvog gledalačkog iskustva bilo je razočaranje. Ali odmah sam uvideo da su i moja očekivanja bila vođena ovim Linčovim brilijantom i shvatio sam da je nužno da film pogledam još jednom sa izvesne vremenske distance. Kažem, retko repriziram filmove, međutim, Mulholland Drive sam odgledao čak četiri puta pre pojave Fear X-a (dva puta u bioskopu), jer sam bio sluđen ali opčinjen svom tom provalom arhetipskih slika lepo upakovanih u celofan, ne uvek ili gotovo nikad sasvim razumljivih, ali uvek sa osećajem prisustva više, intuitivne istine. Kod Fear X-a se u poslednjih pola sata ta latentno prisutna viša istina kompromituje; ne sledi se intuicija dosledno do kraja filma, već se javlja kolebanje i pokušaj da se donekle rezonski stvari privedu kraju, pa Refn ostaje ni tamo - ni vamo. Sada je, mislim, prošlo dovoljno vremena, slegao se Mulholland Drive, ali i prvi utisci nakon Fear X-a, da bih mogao nakon ponovnog gledanja da validnije procenim ovaj Refnov film.

Hari Kejn, radnik na obezbeđenju u jednom šoping molu u snežnom Viskonsinu, gubi ženu u pucnjavi u istom tom tržnom centru. Pored nje ubijen je i jedan policajac, dok je ubica netragom nestao. Ipak, postoje kakvi-takvi tragovi. To su kasete sa snimljenim materijalom sa nadzornih kamera. Pored policije koja se bavi slučajem, i sam neutešni Kejn grozničavo nastoji da sazna ko je ubica i zašto je ubijena njegova žena. Pasionirano prati medije, skuplja isečke iz novina i preko veze, preko svog kolege, nabavlja snimke sa nadzornih kamera na kojima nastoji da primeti ubicu. Ipak, policija prva na kaseti otkriva lik ubice, ali je snimak suviše mutan i onemogućuje njegovu identifikaciju. Čini se da je sada tu istraga zapela i da će slučaj biti odložen u fijoku. Međutim, Kejn u svojim misterioznim snovima i halucinacijama biva naveden od svoje žene da ispita kuću preko puta njihovog porodičnog doma. On konačno tamo odlazi, razvaljuje vrata i u jednoj sobi na podu nalazi nerazvijen fotografski film. Razvija ga i dobija fotografiju jedne nepoznate žene sa detetom. Na osnovu detalja sa foto snimka otkriva mesto gde je slika načinjena. Reč je o nekom restoranu u Montani, u mestu gde je on svojevremeno odseo sa svojom ženom. Odlazi tamo i otkriva (ne on već gledalac) zaveru u lokalnoj policiji ili deo zavere koji je rezultirao (slučajnom?) smrću njegove žene.

Nakon ponovljenog gledanja potvrdio sam svoju prvobitnu ocenu. Film je nedokuvan, jer je suviše toga ostalo da visi u vazduhu, ne samo kao ciljana i ostvarena namera da se publika ostavi pred dvoznačnim ili paradoksalnim rešenjem, već što su i same pojedine situacije u filmu karike koje su odvojene od lanca; do kraja filma ne uspevaju da se nekako uklope u celini i daju kakav-takav koherentni narativ. A imali smo impresivan halucinantni početak i nastavak sve do pola sata pred kraj filma, u kojem se gradaciono razvija napeta misteriozna priča, vizuelno i zvukovno fascinantna, sa glavnim junakom emotivno razorenim i opsesivno nastrojenim da odgonetne zašto je njegova žena ubijena. Džon Torturo, koji je fantastično odigrao ovu ulogu, u poslednjoj trećini filma scenarističkim rešenjima ostavljen je sluđen i zbunjen, čak i više nego gledalac, i faktički vraćen na početak, što slikovito predstavlja završna scena u kojoj se Hari nalazi sam, ostavljen negde u nepreglednoj pustoši Montane.

Taj Harijev opor ukus u ustima je razumljiv kao deo jedne pesimističke filmske priče, ali opor ukus kod gledaočeve prefinjene kritičke recepcije takvog filma je neoprostiv za film. Navešću ovde neke od tih odvojenih karika lanca, scena koje se otimaju iz lanca koji se zove koherentan film. Samo sugestivno nametanje misteriozne kuće ne nalazi svoje opravdanje do kraja filma. Foto negativ koji je nađen u toj kući, a koji je uticao na zaplet, je tu ostavljen, ispostaviće se, kao deus ex machina. Kakve veze ima ubica, čija su žena i dete na nerazvijenom filmu, sa tom kućom i sa Harijevom ženom? Harijev raniji boravak sa svojom trudnom ženom u mestu gde živi ubica navodi na tu vezu, ali nikako drugačije tokom filma ona nije podržana ili odbačena. Sam ubica se prenemaže i vidno kaje gestikulirajući, ali malo toga govori, i kad govori, istinitost toga je pod znakom pitanja. Kao uostalom i kod ostalih lokalnih policajaca uključenih u zaveru. Oni kod Harija i kod gledalaca na kraju uspevaju da zamistifikuju i samu sudbinu ubice. Ne zna se da li je stradao od Harijeve ruke ili je Hari halucinirao da se borio s njim, pa čak se dovodi u pitanje i samo njegovo postojanje.

Čini se da je Refn u pravu kada kaže: „How were we going to end this, without giving anything away, without making it too obvious, because the minute the audience's mind begins to work, you're on very dangerous ground. Because if you tell them too much, they're disappointed and if you don't give them any clues, they get confused. So it's that fine line of giving the audience as they walk out, okay, I believe it's this or I believe it's that. We never gave more in the script.“ Ispostavilo se da nije uspeo da se kreće po toj „finoj liniji“ između otkrovenja i tajnovitosti, da je skretao suviše u jednu ili u drugu stranu, a posebno češće u ovu drugu.

Meni je ovo ponovno gledanje potvrdilo verovanje da se u prvom utisku, barem kada je reč o ukupnom impaktu nekog filma, skoro nikada ne varam. Opet sam se uverio da je Fear X u pojedinim svojim delovima snažan i fascinantan, a da je opet kao celina nezaokružen i čak pomalo besmislen. Šta se zaparavo ovim filmom htelo reći? Ostaje pitanje i danas kao i 2003. godine. Teško da odgovor samo glasi: „The story was about a simple man thrust into this overwhelming, debilitating circumstance, and he never really finds out what happens...“, kako to Džonu Torturu izgleda. Biće da je Refn imao dublje zamisli u vidu, ali da nije uspeo da ih sprovede u delo i da zbog toga mi ne znamo niti ćemo „ikad zaista saznati šta se tu dešava...“.