Snoviđenja XIII – AAPS ili CP?

 

Autističnost Automatizma Podsvesnih Slika ili Ciljana Provokacija?

 

    Return to Reason (1923) - Man Ray

 Geometrijska igra crnog i belog pod pravim uglom… i sivog.

Belo svoje prave iskošava i fluidizira.

Saksofon razbija to belo u komplikovane razuđene figure,

Pale se i onda se gase… postepeno.

Naelektrisana snežna mećava.

Čioda i ekseri - kiša eksera

Se zabija u statički elektricitet mećave.

Blještava svetla seku tamu.

Svetleće lopte tresu se u tami.

Potresno - DANGER!

Eksplozija svetlosti,

Figurativna svetlost – rejogramiranje.

Odnekud izdžikljava figura stabljike,

Rotira po vertikalnoj osi.

Ravnotežu remeti haotično ljuljuškanje rešetke.

Grozničavo je prati njena senka.

Konačno i obnažena ženska figura!

Torzo se ljuljuška kraj prozora.

Senka filigranske čipke zavese

 Tanano obujmljuje ženske grudi.

    Inter-act (1924) - René Clair

Na tvrđavi, iznad Pariza kotrlja se top… sam od sebe – U sloumoušnu pred topom poskakuju gologlavi gospodin i gospodin u cilindru i s kišobranom, stavljaju projektil u topovsku cev, pa odskakuću nazad – Panorama Pariza u iskošenoj i obrnutoj vizuri – Lutke sa balon-glavama pred tom panoramom – Ispod balerine u pogledu se projektuju njeni tabani obrubljeni čipkastom suknjicom – Lutke bez glava – Klinč belih rukavica stapa se s pejzažima Pariza - dnevnim i noćnim – Palidrvca u kosi izazivaju požar, dok nam je pogled prikovan za tabane balerine – Neoklasicistička građevina sa bezbrojnim stubovima koji daju ritam saksofonu – Šahovska partija na vrhu zgrade sa pogledom na centar grada – Gradska vreva je prisutna na šahovskoj tabli – Šmrk spira i ulice i šahovske figure – Nad Parizom plovi papirnati brodić, dok balerina piruetama pokušava da mu se pridruži – Ona usklađuje rad ruku i nogu, dok joj se brada spušta niz grudi (jeste, neobrijana je) – Kokosov orah na vrhu vodoskoka je na lovčevom nišanu, umnogostručuje se i zbunjuje lovca – Pogođen kokosov orah prhne u vidu ptice i sleće na obod lovčevog šešira – Sa susedne zgrade jedan drugi lovac nišani u lovca sa pticom, pogađa ga, a zatim se ovaj strmoglavljuje sa vrha zgrade – Sunce se zamračuje, a zatim ponovo počinje da prži – Mrtvački sanduk se nalazi u kolima koja vuče kamila – Ožalošćeni izlaze iz crkve i formiraju kolonu iza zaprege – Jedan od pratilaca štrpka đevrek okačen o mrtvačka kola – Kada se kola pokrenu, rodbina i prijatelji pokojnika prate sanduk u elegantnim skokovima… naravno u sloumoušnu… – Čini se da je među ožalošćenima i Frensis Pikabija!

 

    Ghosts Before Breakfast (1928) - Hans Richter

Sat galopira od deset ka jedanaest sati. Poleću četiri šešira dok pada poslužavnik, a šolje se lome uz lavež psa. Jedan gospodin veže mašnu, dok ona vodi svoju politiku. On cilja pištoljem u metu - nečija glava je u pitanju. Baca pištolj il’ mu se on otrže - vodi svoju politiku umnogostručen. Sat galopira dalje. Gospodin osmatra tri leteća šešira, a tu su i još neki gologlavi ljudi. Izviruje i guska iz korpe, dok prozorska krila plešu. Vatrogasno crevo se stavlja u dejstvo - ošmuralo je šešire i sada se povlači namotavajući se. Dok neki ljudi zamiču za stub ulične svetiljke, drugi su u jurnjavi za tri šešira… Ili ih ima četiri. Svakako su tu četiri bradata gospodina, koja posmatraju četiri dame. Gladeći brade postaju ćosavi, ali to ih ne ometa da nastave jurnjavu. Užurbani korak s leva - s desna, odozgo - odozdo. „Akt silazi niz stepenice”. Ne, to je gospodin na merdevinama. Nećka se, malo gore ka nebu, malo dole ka zemlji. Ili je to samo njegov vertikalni ples. Dok se on tako igra, vreme leti, kotrlja se i skoro je dvanaest sati. Onaj gospodin ponovo cilja u metu. To su sada nevine noge, dečje i devojačke, dok se ruke predaju, ili bolje reći šake, jer su odvojene od ruku i vode svoju politiku. Simulacija borbe pesnicama uz navijački osmeh propalih zuba. Razbijene šolje se ucelovljuju i postavljaju na baštenski sto za koji sedaju četiri usklađena gospodina. Pravi je trenutak i da šeširi slete - na glave. Jer podne je i vreme za jutarnju kafu.

    An Andalusian Dog (1929) - Luis Buñuel

Jedan sredovečni gospodin sa cigaretom u uglu ustiju oštri britvu. Izlazi zatim na balkon i zamišljeno posmatra pun mesec. Mesec se pretvara u oko devojke, koje britva preseca i oslobađa sadržinu očne jabučice. Nakon osam godina vidimo muškarca sa keceljom, koji vozi bicikl pustim gradskim ulicama. Oko vrata mu je okačen kovčežić. Sa prozora svog stana uznemireno ga posmatra jedna žena (ima oba oka). Ona strči dole kada vidi da je pao s bicikla, grli ga, a zatim unosi kovčežić i kecelju u stan. U kovčežiću nalazi kravatu i sve te stvari namešta na krevetu onako kako bi se one nalazile na nekoj osobi, a zatim ih netremice posmatra. Kravata sama od sebe menja položaj. Devojka zatim pažnju usmerava na mladića; on posmatra svoj dlan, a iz rupe na dlanu izlaze mravi. Slika razmilelih mrava se pretapa u sliku dlakavog pazuha, a zatim i u sliku morskog ježa. Na ulici jedna dama u muškoj odeći štapom prevrće otkinutu ljudsku šaku, dok se okupljena masa naroda oko nje komeša. Pristigli policajac umiruje narod, a otkinutu šaku stavlja u damin kovčežić, isti onakav kakav je imao mladić na biciklu. Ona ostaje sama na asfaltu sa čvrsto pritisnutim kovčežićem uz grudi, dok tik pored nje fijuču vozila. Jedno je na kraju i gazi. Sve ovo posmatraju mladić i devojka sa prozora svog stana. Mladić uz divlji pogled, koji onda pohotno usmerava ka devojci. Iznenada je hvata za grudi, dok je njegova pervezna svest ogoljuje pogledom. Devojka uspeva da pobegne u ugao prostorije odlučna da uzvrati žestoko ukoliko ponovo pokuša da je napastvuje. Mladić, međutim, odlučno kreće prema njoj uprtivši užad kojom su vezana dva klavira natovarena sa po jednom mazgom i dva sveštenika, pride. Ona uspe da pređe u spavaću sobu uhvativši vratima mladićevu šaku iz koje ponovo počinju da izlaze mravi.

U sobi, pak, opet zatiče mladića, ali sada uvučenog u onu žensku garderobu složenu na krevetu. U tri ujutro mladića posećuje čovek koji ga grubo diže iz kreveta, svlači sa njega sve te ženske krpice i baca ih kroz prozor. Ne vidimo mu lice sve do trenutka kada se pojavljuje međutitl: „šesnaest godina ranije”, iako i dalje ostajemo u istom trenutku i na istom mestu. Tada, pak, vidimo da je taj čovek ustvari sam mladić, koji sebi daje knjige uzete sa stola. One se pretvaraju u pištolje i primalac bez mnogo skrupula ubija darivaoca. Darivalac pada mrtav preko obnaženih leđa nepoznate žene u nekom parku. Grupa prolaznika se okuplja oko leša, podiže ga i iznosi iz parka. Nazad, u stanu, devojka ugleda leptira na zidu. Šara na leđima leptira podseća na kostur lobanje. Pred njom iskrsava mladić (biće da je primalac, a ne darivalac), koji umesto usta ima dlakavi pazuh. Devojka zadiže svoju ruku i vidi da nema dlaka pod pazuhom. Naljuti se i plazeći mu jezik izlazi iz stana. Izlazi pravo na plažu gde sreće jednog mladog zgodnog gospodina. Iako ili baš zato što joj on pokazuje na sat, obrlati ga i poljubi. Kreću zajedno u šetnju duž obale i u priobalnom mulju nabasaju na kovčežić i onu žensku odeću u sada gotovo neprepoznatljivom stanju. Odbacuju sve to i nastavljaju zagrljeni šetnju obalom. Iza međutitla koji glasi: „U proleće”, pojavljuje se prizor njihovih ukočenih tela do pola ukopanih u pesku.