Takeshis' (2005) – Takeshi Kitano

„Nikada ljudskom životu nisu nedostajale njegove dve dimenzije: kultura i samoniklost; ipak, samo je u Evropi došlo do njihovog potpunog razdvajanja, i to do tačke da se nalaze na suprotnim stranama... Sa herojskom hrabrošću Dekart proglašava za jedini istiniti svet onaj kvantitativni, geometrijski; onaj drugi, kvalitativni i neposredni svet, koji nas okružuje, ispunjen ljupkošću i nadahnućem, odbačen je i smatra se, na neki način, varljivim. Jasno je da je ta varka ukorenjena u našoj prirodi, i da nije dovoljno uočiti je da bismo je izbegli... Na istoku, ni nauka ni moral nikada nisu uspeli da se pretvore u moći nezavisne od samoniklog života i da kao takve nad njime uspostave svoju vladavinu. Misao istoka, manje ili više tačna i duboka, nikada nije nastojala da se odvoji od subjekta kako bi zadobila ono čisto objektivno postojanje koje, primera radi, u evropskoj svesti poseduje neki fizički zakon... Sva ljupkost i bol evropske istorije potiču, možda, od potpunog razdvajanja i suprotstavljenosti do kojih su dovedeni razum, to jest kultura i samoniklost.“ Hose Ortega i Gaset u svom filozofskom spisu pod nazivom „Zadatak našeg vremena“ navodi i da je ta prevlast razuma u Evropi, prisutna od doba renesanse, imala i svoje "krize" tokom romantizma i s početka dvadesetog veka (kada je ovaj spis i objavljen), a ja bih dodao, zatim i tokom avangarde između dva svetska rata, a posle i tokom neoavangarde pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Danas je ta odvojenost i prevlast razuma izrazito prisutna, ne samo na zapadu, već takva polako postaje i na istoku, usled sveopšte globalizacije izazvane agresivnim prodorom digitalnog doba.

Pitate se: čemu ovakav pompezan uvod pred jedan naizgled mali i potpuno nebitan film, marginalan čak i u karijeri Takeši Kitana. A ja vam odgovaram: upravo zato što se „Takešijevi“ smatra, i na istoku i na zapadu, malim i nebitnim, pa čak i lošim filmom. Zašto lošim? Prevashodno zbog razuma i razumevanja. Ovaj film je „nerazuman“, iracionalan, alogičan, zauman, potpuno samonikao na uplivima i prožimanjima svesnog i nesvesnog, dakle samonikao kao plod sopstva, plod jedne celovite ličnosti. Raspolućenost današnjeg sveta sprečava taj isti svet da obuhvati i „shvati“ ovakve tvorevine. Kao drugo, Takešijeva karijera obiluje raznovrsnim filmovima, i onim „razumnim“ i onim „nerazumnim“, odnosno komercijalnim akcionim filmovima i komedijama isto kao i arthausom na ivici eksperimenta. I upravo iz tih komercijalnih, ekonomskih pokazatelja, drastičnih međusobnih razlika u gledanosti Takešijevih filmova, može se suditi o senzibilitetu današnjih gledalaca, ali i kritičara. Sam karakter ličnosti Takeši Kitana, a radi se o jednom omnipotentnom umetniku i zabavljaču; glumcu, režiseru, slikaru, klovnu itd, morao je konačno da produkuje i ovakav film. „Takešijevi“ su jedan meta film o unutrašnjim demonima kreacije Takeši Kitana; sučeljavanje jakog ega Beat Takeshija sa potisnutim ogoljenim iracionalnim Kitanom, koje stvara nadrealne zbunjujuće situacije i specifičan humor proizašao iz takve apsurdne konstelacije.

Već na početku filma Beat Takeshi, tretiran kao zvezda i okružen poniznim saradnicima i oduševljenim fanovima, sreće Kitana, svoj alter ego, koji mu traži autogram. Da ne bi bilo zabune, lik Kitana ima žutu boju kose, ali od tog trenutka pa sve do samog kraja pratimo isključivo ovog Takešijevog dvojnika u njegovim nadrealnim avanturama. On je, u stvari, anonimni glumac u potrazi za audicijama i ulogama, a preživljava radeći u dragstoru i povremeno taksirajući. Ćutljiv je i skroman i trpi surovosti svog okruženja personifikovane u jednodimenzionalnim likovima kao različitim aspektima Takešijevog ega. Kitano, kao drugo ja, u ovom imaginarnom svetu podsvesti nadjačava ego i superego i daje sebi oduška. Ono što od potisnutih želja Beat Takeshi može da iživi samo u svojim filmovima, slikama i nastupima, Kitano proživljava zapravo. Kada se dokopa oružja puca u sve oko sebe, postaje strah i trepet za mafiju, alfa mužjak za suprotan pol, opušta se u noćnim klubovima gledajući ekscentrične predstave, upravo po njegovoj meri, ali stremi i ostvaruje i nešto što je i njegov ego Beat Takeshi uspeo da ostvari, čime se ujedno ostvaruje i kao celovita ličnost; zadobija autoritet, zavodi devojku svojih snova, dolazi do novca i uživa u stepovanju. Živi svoj razuzdani život nezavisno od Beat Takeshija sve do trenutka kada shvati da ga ovaj vidi kao klovna. Tada uzima nož i kreće u osvetu. Naravno, osveta se dešava na duhovnom planu; sve ono apsurdno nasilje, koje sledi zajedno sa nadrealnim fantastičnim dešavanjima, metafora je tog unutrašnjeg sukoba, u krajnjoj liniji i kreativne snage jednog umetnika. Za očekivati je, pored svih tih neočekivanih dešavanja do kraja filma, jedino da se ta labavo kanalisana eksplozija kreativnosti kultiviše u formi narednog „razumnijeg“ filma Takeši Kitana. Ali pre toga, on je snimio još dva nadrealna filma i tako sa „Ahilom i kornjačom“ zaokružio svoju poetizovanu autobiografsku trilogiju.

Shodno temi i logici sna ili podsvesti, „Takešijevi“ imaju fragmentarnu strukturu i često izgledaju kao jedan omnibus tipičnih motiva i scena iz Takešijevih filmova bez njihove logičke i narativne povezanosti. Ipak, kao osnovna tema i temeljna potka filma, mogla bi se izdvojiti dualnost, motiv doppelgangera. Ne samo dualnost glavnog lika, već i ostalih likova iz Beat Takeshijeve svite, koji imaju svoj alter ego prisutan i u Kitanovoj nadrealnoj stvarnosti. Ali smisao te dualnosti (svaki film, pa i onaj ekstremno nadrealni ipak mora da poseduje pravila i zakonitosti umetničke forme, u najširem mogućem smislu, kako bi komunicirao u egocentričnom i sociocentričnom poretku ustrojenosti našeg sveta) u „Takešijevima“ nije, ipak, dovoljno razgovetan. Mene i ovakva iracionalna konstrukcija, i sa idejnog i sa tehničkog aspekta, gotovo anarhično razdrobljena, ne može da odvrati od gledanja ovog filma, jer imam razumevanja za eksperimentalnu formu u umetnosti, ali širi auditorijum očekuje više logičnosti i narativnosti, i u tom smislu „Takešijevi“ se mogu smatrati promašajem. U svakom slučaju, provokativnost teme koja se bavi našim drugim, uvek misterioznim, ja, svakako će naći svoje gledaoce. Pored toga, takva tema nikad ni neće moći da se iznese u sasvim realističnom ključu. Dokaz tome je i „Dopelgenger“, koji je snimio Kjoši Kurosava dve godine pre ovog Takešijevog eksperimenta. I Kurosava je sa tim filmom dosegao vrhunac iracionalnosti u svom osobenom, povremeno opskurnom, ali ipak formalno manje-više konvencionalnom opusu... i isto tako naišao je na nerazumevanje i hladan prijem od publike i kritike. Kad je Takeši Kitano u pitanju, kao poslednje pribežište (od anarhije) za široki auditorijum, uvek su tu osvešćeni akcioni filmovi sa jakuzama, nasilni ali sasvim racionalno dramaturški konstruisani i, što je najvažnije, pre svega zabavni.