Dreams (1990) – Akira Kurosawa

„Snovi” su jedan od poznih filmova Akira Kurosave, ali razlikuje se od njih, kao i od svih ostalih koje je do tada snimio, po mnogim svojim karakteristikama. Naime, reč je o antologiji sastavljenoj od osam kratkih filmova međusobno nepovezanih. Svaki od njih predstavlja jedan Kurosavin san koji ga je, po sopstvenom priznanju, opsedao tokom života. Stoga je glavni junak uvek Kurosava lično, u interpretaciji jednog mladog naturščika (kada se on pojavljuje kao dečak) i jednog sredovočnog iskusnog glumca (u snovima u kojima je on zrela osoba). Ali njih dvojica nisu i protagonisti u pravom smislu reči, jer su u ovom svetu snova više stranci koji ljubopitljivo posmatraju neobične situacije, likove i dešavanja. Dalje, Kurosava je jedini autor scenarija, što je bio presedan posle gotovo pola veka i brojnih filmova u kojima je redovno imao koscenariste, ali ga je priroda ovog filma, koji je duboko ličan i bavi se njegovom podsvešću, prinudila da sam konstruiše priču, likove i da dramatizuje događaje. Možda i zbog toga „Snovi” nemaju onoliku narativnu kompleksnost kakvu ima većina njegovih filmova, a sami ispripovedani snovi više liče na bajke po svojoj jednostavnoj konstrukciji i poruci.

Film započinje titlom koji glasi: Jednom sam sanjao…, a zatim i nazivom prvog segmenta: „Sunce kroz kišu”. Vidimo dečaka pod kapijom svoje kuće, gde se sklonio od kiše koja pada uprkos vedrom i osunčanom nebu. Pojavljuje se njegova majka i kaže: „Po ovakvom vremenu lisice sprovode venčanja i ne žele da ih, pritom, iko vidi. Zbog toga je bolje da danas ostaneš kod kuće.” Dečak gonjen radoznalošću ipak izlazi napolje i odlazi u šumu. Tamo nailazi upravo na lisičju svadbenu povorku. Biva primećen, pa mu sleduje smrtna kazna... U sledećoj priči pod nazivom „Breskvik”, isti dečak prati misterioznu devojčicu, koja ga odvodi u voćnjak u kojem njegova familija ima zasad breskvi. U stvari „imala je”, jer su sada voćke posečene. Tamo nailazi na grupu živih lutki u tradicionalnim nošnjama, istovetnih pravim lutkama koje poseduje u svom domu. One se predstavljaju kao duhovi stabala i grde ga zbog toga što je njegova familija posekla drveće. Pošto ih je dečak uverio da on to nije uradio i da zapravo voli cvet breskve, opraštaju mu. Dečakovu tugu zbog posečenog voćnjaka ublažuje jedna preživela mladica sa prvim prolećnim pupoljcima.

„Mećava” je naziv treće priče koja se bavi grupom planinara zalutaloj u planini tokom snežne oluje. Mukotrpno penjanje kroz dubok sneg, dok se spušta mrak koji donosi ekstremnu hladnoću, izaziva umor i pospanost, a ova vodi u sigurnu smrt smrzavanjem. Zbog toga predvodnik grupe bodri svoje kolege i ne dozvoljava im da zaspu. Ali sve ima svoje granice, pa i njegova volja koju preti da skrši ova nemilosrdna hladnoća, a koja se personifikuje u pojavi „snežne žene”. Sledeći segment nosi naziv „Tunel” i bavi se povratkom jednog izmoždenog i utučenog japanskog oficira sa ratišta. Prolaskom kroz tunel kao da ostavlja svet ratnih stradanja iza sebe, pa samim tim i svoje stradale saborce. Međutim, njegova savest i osećaj krivice ponovo ih oživljavaju, pa je prinuđen da se sa njima suoči oči u oči, ali sada post festum, i da zatim zatraži oproštaj. „Vrane” prikazuju istog tog čoveka, onog koji je prošao mećavu i ratna stradanja, ali sada u opuštenoj produhovljenoj atmosferi muzeja u kojem su izložene slike Van Goga. Njegova opčinjenost ovim remek-delima nabijenim energijom, koja se manifestuje impresivno-ekspresivnom eksplozijom boja, prebacuje ga u medijum slike, to jest u ambijent i vreme kada su te slike nastale. Tu upoznaje i samog Van Goga  i sad iz prve ruke može da uživa u njegovoj umetnosti.

„Planina Fudži u plamenu” i „Žalosni demon” kao da su dva dela istog sna. Jer mesto radnje u oba slučaja je sprženi planinski teren usled nuklearne katastrofe. Poslednji preživeli su izloženi radioaktivnom zračenju i pitanje je vremena kada će u očajanju da se bace u okean kao i svi ostali stanovnici Japana. Na kraju ostaje samo jedna osoba, naš glavni junak, snevač, koji u „Žalosnom demonu” sreće čoveka koji je usled mutacionih promena dobio rog na glavi. Zapravo, on je deo hijerarhije demonskih bića preostalih nakon svetske nuklearne kataklizme, najniži u piramidi i u lancu ishrane. Iznad njega su dvorogi i trorogi demoni, koji ga love u želji da ga pojedu, a svi zajedno trpe strahovite muke i bolove, usled prorastanja rogova, kao kaznu za život na visokoj nozi u predapokaliptičnom dobu. U poslednjoj priči pod nazivom „Selo vodenica”, za razliku od prethodne dve, ulazimo u jedan idiličan zemaljski ambijent; selo ušuškano u jednu cvetnu zelenu dolinu kroz koju prolazi bistra, brza planinska reka. Seljani žive tradicionalnim životom, bez proizvoda modernog tehnološkog doba, i uživaju u međusobnoj ljubavi i poštovanju koji im donose mir, spokoj i dugovečnost. U ovom bezbrižnom okruženju, čak i smrt se proslavlja, jer umiru stogodišnjaci koji su proživeli dug i ispunjen, bogat život, tokom kojeg su stekli mudrost i skromnost i kao takvi više ne čeznu i ne žale za bilo čime.

Snovi koje nam je Kurosava priredio postavljeni su, čini se, hronološki kako bi nam predstavili biografiju njegove podsvesti, njegovih istinskih nada, čežnji i strahova. Prevashodno strahova, jer se mahom u njima ispoljava osećaj krivice zbog kršenja pravila i neispunjavanja dužnosti (u prva dva sna iz detinjstva), zbog izneverenih očekivanja svojih kolega (u „Mećavi” i „Tunelu”), a zatim i zbog svog mogućeg doprinosa kolektivnom neodgovornom ponašanju prema planeti i budućim generacijama („Planina Fudži u plamenu” i „Žalosni demon”). Nakon perioda dečaštva, kada su ga intenzivno zaokupljala narodna predanja, mitovi i bajke, a zatim i adolescencije, obeležene najpre avanturama kao što su planinarske ture, a onda i ratnim stradanjima, Kurosava uranja u umetnost, što možemo videti u „Vranama”, snu koji nije košmaran kao prethodni, već izražava njegovu čežnju za duhovnošću i plemenitim osećanjima. Nakon zrelih godina i njegove zabrinutosti za sudbinu sveta, kao i angažovanja po tom pitanju kroz svoj profesionalni rad, što je dočarano snovima o nuklearnoj katastrofi, u poznom dobu nalazi svoj mir postajući svestan da je proživeo častan i ispunjen život. Uz to, njegovo stvaralaštvo postaje deo svetske kulturne baštine, pa mu preostaje samo da mirno umre, kao i zadovoljni stogodišnjak u „Selu vodenica”.

Možda je bilo i suviše hrabro od mene da kroz ove filmovane Kurosavine snove protumačim njegov intimni život. Ipak, nužno je za tako nešto da se čovek poznaje u dušu, što znači da je privatno blizak s njim. Ali, pored svega, nisam odoleo da to učinim prvenstveno iz razloga što su ovo, kako jedan kritičar reče, „najpregledniji i najkoherentniji snovi ikad prikazani na filmu”. Paradoksalno je da su oni razumljiviji u većini slučajeva od brojnih Kurosavinih realističnih filmova, koji su poslovično narativno kompleksni, kako već rekoh u uvodu ovog teksta. Ova činjenica može da bude istovremeno i prednost i mana jednog umetničkog dela koje se bavi snovima. Mana u smislu da se pojednostavljuje i racionalizuje nešto što je u svojoj prirodi iracionalno, nekoherentno a složeno i samim tim teško prevodivo. To dalje može da vodi u stereotipe i klišee, ali kod ovog filma takav razvoj je izbegnut do pred sam kraj, odnosno do poslednje dve priče.

„Snovi” dakle pomalo škripe na planu scenarija, posebno u poslednja dva segmenta („Žalosni demon” i „Selo vodenica”), gde se pored navedene primedbe o preteranoj racionalizaciji snova, uočava i prenaglašena moralizatorska crta; jednorogi demon neprestano lamentira nad nepravdama u ovom našem svetu, a stogodišnji stanovnik Sela vodenica veliča tradicionalan način života, pritom bespogovorno blateći moderno tehnološko društvo ne priznajući mu bilo kakve kvalitete niti zasluge za napredak čovečanstva. Sa druge strane, vizualni utisak koji ostavlja Dreams je očaravajući. Onako kako Kurosava najčešće koristi ekstremne vremenske uslove kao dramaturška sredstva i kao simbol ljudskih strasti, isto tako ih koristi i u građenju snovitog ambijenta; kiša pada dok sija sunce, u šumi se podiže magla, breskvik ispunjava razvejani breskvin cvet u vazduhu, snežna zavesa uskovitlana vetrom okružuje planinare, oko tunela je tmurno oblačno vreme u skladu sa turobnim raspoloženjem vojnika, tokom kataklizme se crveni nebo, dok u Selu vodenica sve blista jarkim bojama pod blagim prolećnim suncem. Vesele boje kostima učesnika lisičjeg plesa i isto takvo šarenilo na živim lutkama u prva dva sna, u snovima ispunjenim igrom i plesom, odraz su živahnih snoviđajnih predstava koje mogu da nastanu samo u dečjoj sanjalačkoj glavi.

Upravo su te prve priče najuspelije i, čini se, da kvalitet postepeno opada kako se približavamo kraju ove filmske antologije. Mislim da razlog tome leži u činjenici da u dečjim snovima i zatim u snu o planinarima zavejanim snegom gotovo da nema dijaloga, sve je u slikama i simbolici, sasvim slično kao i u pravim snovima. Ritam kojim se odmotava radnja u njima je spor i monoton. Uostalom kao u košmarima u kojima uporno pokušavamo da pobegnemo od progonitelja, koračamo i zamahujemo rukama, ali ne napredujemo, kao da stojimo u mestu. I to traje i traje… Isto tako bespomoćno planinari se koprcaju zatrpani u smetovima, ili se dečak sporo, oklevajući, kroz šumu primiče lisičjoj družini, koja opet lagano napreduje u svadbenoj povorci prema njemu držeći ga u neizvesnosti da li će biti otkriven. Teško je u takvim ružnim snovima izmaći opasnosti, ona je u njima kao magnet ili kao sveća koja hipnotički privlači noćnog leptira. Ali nasuprot tome, u svim ovim Kurosavinim snovima, zapravo košmarima, očituje se taj snoviti ugođaj koji svojom mekoćom smiruje i uspokojava. Kada dečak na kraju prve priče uzima bodež i uplašen kreće prema zloglasnom lisičjem obitavalištu, on se zapravo kreće prema dugi, jer u njenom podnožju je lisičji brlog. I od tada duga svojim lukom gradi parabolu pod kojom su smešteni svi ovi uznemirujući snovi; od tada opasnost i strah, lepota i spokoj idu ruku pod ruku. Sve do njihovog stapanja u večnosti u Selu vodenica. Tamo gde bistra, brza voda planinske reke začešljava plutajuću vodenu travu.