Filmični lokaliteti (III) – Makao

Seo sam na gliser u luci Hong Konga (OVDE) i zaputio se prema Makaou, još jednoj kineskoj administrativnoj oblasti sa ograničenom centalnom vlašću po principu „jedna država dva sistema“. Udobna vožnja je trajala oko sat vremena, ali prostor za putnike, koji je bio izolovan neprovidnom ceradom, nije omogućavao pogled na priobalje Južnog kineskog mora. Tek poneka kap morske vode odnekud mi orosi lice i podseti me da sam smešten u plovilu. Kad mi se ove kapi skotrljaju u usta, sa iznenađenjem konstatujem da one nisu toliko slane. Pa da! Sine mi da se vozim kroz distalnu zonu delte Biserne reke, delte koja razdvaja Hong Kong od Makaoa. Razmišljajući o ovim stvarima nisam ni primetio da je gliser počeo da usporava, a uskoro i pristade u luci. Da smo mogli da vidimo iz glisera, mnogo pre pristajanja primetili bismo ogroman most, koji preko mora spaja tri (polu)ostrva koja čine Makao. Takođe, dobrodošlicu još iz daleka upućuje monumentalna bista Guanjin, budističkog pandana Device Marije, simbol Makaoa i viševekovne kolonijalne vlasti, koju su sprovodili Portugalci, najpre preko misionara-trgovaca, a potom preko državne uprave.

Dočekalo nas je toplo, ali oblačno vreme, kakvo je inače karakteristično za ovu suptropsku regiju. Dušu dalo za fotografisanje pod difuznom svetlošću, u šta se možete i uveriti posmatrajući ove moje fotografije načinjene u novembru 2014. Već u luci mogu se uvideti neki od brojnih kontrasta koji intrigiraju masu turista tokom njihovog pohoda po Hong Kongu, Makaou i okolini. Odmah tu su, uz samo pristanište, razvučene mreže za izlov školjki, od čega žive mnoge siromašne familije na Makaou, nasuprot raskošnom životu koji se odvija diljem velegrada, čije drugo ime je Las Vegas istoka.

Pogled ka gradu, koji se spušta duž obronaka ovog planinskog ostrvlja, namah upućuje na kombinaciju lokalne sakralne arhitekture, kolonijalne evropske arhitekture i stambene, poslovne, kao i postmoderne ekstravagantne novogradnje namenjene za širenje spektra turističke ponude, prevashodno iz domena elitnog turizma.

Naravno, kolonijalna evropska arhitektura pre svega uključuje javne zgrade uprave i katoličke verske objekte. Od 1557. i uspostavljanja portugalske vlasti na poluostrvu, koje se veštački širilo na račun mora i obližnjih manjih ostrva, uporedo se razvijaju hrišćanstvo, s jedne strane, i tradicionalni budizam, taoizam i brojna narodna verovanja, s druge. Stoga, obilazak Makaoa, u neku ruku, predstavlja religijsku turu, upoznavanje sa različitim konfesijama zastupljenim u jugoistočnoj Aziji i njihovom suživotu i prožimanju na prostoru od svega tridesetak kvadratnih kilometara, koliko obuhvata ova teritorija.

Posebno je interesantna priča vezana za jezuitsku katedralu Sv. Pavla, poznatu i kao „Mater Dei“. Izgrađena u prvoj polovini XVII veka, u svoje vreme bila je najveća katolička građevina u Aziji. Nakon požara izazvanog tajfunom, koji se desio 1835. godine, jedino je ostala sačuvana južna kamena fasada sa podzemnim kriptama. Nju su isklesali japanski hrišćani, koji su izbegli nakon što su Tokugave početkom XVII veka zvanično zabranile ispovedanje hrišćanstva u Japanu i preduzeli nemilosrdno istrebljivanje hrišćana.

Bogati filigranski reljefni radovi na fasadi, sa statuama u nišama, uključuju prikaze hrišćanskih simbola u okviru orijentalne tematike. Na primer, blagoslovena Devica Marija koja stoji na sedmoglavoj hidri („Svetica gazi glave zmaja“). Na fasadi se mogu videti i figure osnivača jezuitskog reda, Hristovo vaskrsenje i, na samom vrhu, golubica sa raširenim krilima. Ranije je postojala rampa preko koje je bilo moguće ispeti se do na vrh fasade i iz blizine osmotriti sve ove segmente, međutim sada više ne, pa sam se za ovaj deskriptivni prikaz poslužio opisom datim na Vikipediji.

Makao je teritorija sa najgušćom naseljenošću na svetu, što je vidljivo na svakom koraku. Ulice zakrčuju ne samo lokalno stanovništvo, već, pre svega, veliki broj turista iz same Kine, ali i sa svih drugih meridijana.

Ali uvek se moži skrenuti u neke manje frekventne delove grada, gde se lakše može osetiti lokalna atmosfera sa svim svojim specifičnostima.

Međutim, Makao je u svojoj biti belosvetska metropola, ne samo kockarska sa zgradurinama-kasinima u kojima se ostavlja više novca nego u Las Vegasu, već i uopšte urbana sa svom hi-tec modernom arhitekturom, što se može sagledati sa 338 m visokog Macau Tower-a. Nešto od toga ima i (in)direktne veze sa filmskim biznisom. Recimo, Lotus Flower, zgrada-kockarnica, koja bode oči sa svojom zlatasto-kičastom spoljašnjošću, bila je u suvlasništvu Džeki Čena (u stvari to je bila samo njegova želja, dok je zapravo imao udeo u Grand Emperor hotelu), a MGM, sa svojom impozantnom zgradom, svedoči o ciljanoj strategiji i dometima Holivuda na Dalekom istoku.

Ipak, ja sam više usmeren na tradiciju koja otkriva korene određene samosvojne kulture, na nešto što je unikatno i što nigde više na kugli zemaljskoj neću naći. U tom smislu prisustvovao sam „Zmajevom plesu“ ili tako nekako nazvanom tradicionalnom kineskom igrokazu, koji kombinuje muziku (udaraljke), pevanje, ples i koreografisane pokrete kung-fua.

Još više mi je pak prijao boravak u drevnom kineskom vrtu smeštenom u okviru kompleksa jednog taoističkog hrama. Harmonično aranžirani vegetacija, voda i kamen, ali aranžirani od strane prirode uz neznatne intervencije ljudi, odražavaju idealizovan odnos koji treba da postoji između čoveka i planete Zemlje, odnosno između čoveka i kosmosa.

Tamo, uz taj taoistički hram, postoji i ložionica. Dim je u taoizmu spona između ovog i onog sveta. Čovek treba da uskladi svoj odnos ne samo sa prirodom, već i sa natprirodnim; sa duhovima svojih preminulih i sa božanstvima. Kinezi pale mirisne štapiće kako bi preko dima uspostavili kontakt sa božanstvima, to jest kako bi oni čuli njihove molitve. Sa druge strane, u ognjištu hrama rodbina preminulih spaljuje novac, jer će na taj način on preći u njihove ruke, što bi im pomoglo da se snađu tokom četrdesetodnevnog lutanja, a pre konačnog smirenja i prelaska na onaj svet. Nadam se samo da i taj sublimirani novac neće završiti u nekoj od kockarnica istočnjačkog Las Vegasa. Utoliko pre, što se po hramovima spaljuje isključivo lažni novac, njegova simbolična zamena.

Zlatni sat se spušta na Makao, ali ne mogu da ga iskoristim fotkajući, ne samo zato što je i predvečerje prominulo u oblacima, već i zbog toga što sam u to vreme ponovo bio zatvoren u gliseru. A on se borio sa nemirnom površinom slatko-slane vode uzburkane sučeljavanjem matice Biserne reke sa morskim strujama... I opet sam osetio kapljice na svom licu, okusio sam ih i shvatio, čini mi se, da su sada još manje slane. Kao da je rečno-morska voda dodatno razblažena kišnicom. Da, prija mi taj ukus. Nekako je autentičan, makaoovski; ukus harmoničnog uklapanja nespojivih stvari i pojava... Pitam se da li baš u takvim paradoksalnim spojevima leži fotogeničnost, a onda i filmičnost ovog lokaliteta.