The Woman in the Window (1944) & Scarlet Street (1945) – Fritz Lang
The Woman in the Window (1944)
Edvard G. Robinson je profesor kriminalističke psihologije Ričard Vonli, koji se, nakon što je ispratio ženu i decu na letovanje, susreće u privatnom džentlmenskom klubu sa svojim prijateljima, javnim tužiocem Frenkom i medicinskim doktorom Majklom. Prethodno mu je pred klubom, u jednom susednom izlogu, pažnju privukao portret lepe mlade žene. To je kasnije i pomenuo prijateljima, koji su ga zbog toga zavitlavali da je, pošto su mu žena i deca otputovali, sada u situaciji da se kao neženja baci u akciju. Ričard s osmehom odbacuje takvu mogućnost tvrdeći da će te večeri rano leći, s obzirom da sutradan ujutru ima časove na fakultetu. Nakon što su mu prijatelji napustili klub, Ričard uzima Solomonovu „Pesmu nad pesmama“, seda u fotelju i obaveštava poslugu da ga opomenu kada bude vreme da krene kući.
Na njegovom putu kući započinje avantura koja liči na san, ali je i prilično uverljiva, pa ostajemo zbunjeni kako da shvatimo naredna dešavanja. Naime, već na ulici, pred onim izlogom, Ričardu se pred očima udvostručava ženino lice s portreta. U stvari, to je odraz sa stakla izloga lica devojke koja zastaje kraj njega i predstavlja mu se kao Alis Rid, upravo model koji je poslužio slikaru za izloženi portret. Kaže da je zanimaju reakcije prolaznika i da je primetila njegovo oduševljenje slikom. Poziva ga na piće, a kasnije i u svoj stan da pogleda i ostale radove dotičnog slikara. Tamo se, međutim, iznenada pojavljuje Alisin ljubavnik, koji smesta nasrće na Ričarda. Videvši da će biti savladam, Alis Ričardu dotura makaze, kojima ga ovaj ubija. Njih dvoje sada grozničavo razmatraju situaciju i zaključuju da je najbolje da se otarase tela, kako bi izbegli skandalozne natpise u štampi i javnu osudu. Ričard odlazi po auto i, nakon što su neprimetno spustili telo preminulog u prizemlje zgrade, odvozi leš van grada i ostavlja ga u šumi.
Posle izvesnog vremena tokom kojeg su se Ričard i Alis primirili i više se ne viđaju, telo ubijenog Alisinog ljubavnika biva pronađeno, pa policija započinje istragu. Ispostavilo se da je Ričard ostavio niz tragova kao što su parče tkanine i krv na bodljikavoj žici preko koje je bacio leš, a zatim i otisak automobilske gume i svojih cipela u blatu pored puta. On je u situaciji da iz prve ruke prati istragu preko svog prijatelja, javnog tužioca Frenka, koji mu omogućuje čak i da zajedno sa inspektorom Džeksonom posete mesto na kojem je ostavljeno telo. Pritom, Ričard taktički šaljivo, iako osećajući grižu savesti zbog prikrivanja istine, upoređuje sebe sa opisom počinioca, zatim pominje i ožiljak na ruci koji je navodno zadobio otvarajući konzervu, primećujući da možda isti takav ima i ubica koji se posekao na bodljikavu žicu. Naravno, Frenk odbija bilo kakvu mogućnost njegove umešanosti u zločin, znajući da se radi o pristojnom dobrodušnom porodičnom čoveku, koji je potpuno posvećen svojoj naučno-prosvetnoj karijeri.
Okolnosti poprimaju drugačiji izgled kada policija posumnja na telohranitelja ubijenog, Frenka Hajta, bivšeg detektiva koji je izbačen iz službe zbog ucene. Naime, ubijeni je Klod Mazar, bogati finansijer, čija firma je angažovala telohranitelja da ga prati tokom njegovih tajnih poseta damama lakog morala, kako bi ga zaštitila od potencijalnih nezgoda. Hajt je, stoga, jedini svestan da je Alis umešana u ubistvo, ali nije mu poznato ko je njen saučešnik. On je ucenjuje tražeći pet hiljada dolara da je ne bi prijavio, a računajući da će ona uz pomoć svog tajnog partnera moći da skupi toliki novac. Alis o svemu obaveštava Ričarda i, pošto je u pitanju velika suma, a oboje veruju da će potom uslediti i nove ucene, reše da ga otruju. S tom namerom Alis ga prima u svom stanu, ali Hajt naslućuje tokom razgovora da mu je nešto stavljeno u piće. On je prethodno kroz razgovor ponudio Alis da zajedno pobegnu, ali ona je odbila, pa usled takve njene reakcije i svesti da mu je pripremala ubistvo, besno odlazi sa onih pet hiljada zahtevajući da za sutra pripremi još pet hiljadarki. Kada Ričard sazna da je njihova zamisao propala, gubi svaku nadu da će sačuvati svoju tajnu, pa guta smrtonosnu dozu lekova za smirenje. Alisino spasonosno saznanje da je Hajt ubijen tokom razmene paljbe sa policijom neposredno nakon što je izašao iz njenog stana, i da je time slučaj Mazarovog ubistva zatvoren, stiže prekasno. Dok Ričard u fotelji umire, u sledećem podudarnom kadru njega ponovo vidimo u fotelji iz koje ga budi klupski poslužitelj i kaže mu da je vreme da krene kući. Na ulici ponovo zastaje kod portreta. Ponovo mu se preko njega, sa stakla izloga, reflektuje jedno žensko lice. Nepoznata žena staje pored njega i pokušava da mu se obrati, ali Ričard beži glavom bez obzira.
Kada sam pomenuo da je ovaj film parodija na uvrežene postulate film noara, nisam to mislio doslovce. Dešavanja iz Ričardovog sna imaju svoju pomalo pomerenu logiku i, stoga, često žanrovski obrasci deluju neprirodno naglašeni, naglašeni do autoironije. Bar se to meni tako čini. Više puta sebe sam hvatao, umesto uzbuđenog i zabrinutog za sudbinu Ričarda i Alis, podsmešljivo nacerenog. Tada još uvek nisam znao da se nalazim u Ričardovom košmaru, pa sam pomišljao da je Lang svesno karikirao stvari praveći parodiju, mada mi je sve to više izgledalo kao robovanje stereotipima. Da se film završio pre Ričardovog buđenja u klubu, to jest da se nije radilo o košmaru i logici sna, „Žena u izlogu“ bi za mene bio razočaranje. Ali sa ovakvim krajem, koji je zadovoljio producente, i pre svega istinske filmofile, dobili smo jedan višeslojan film. On se u ovakvom obliku ne bavi samo osnovnom pričom, niti daje samo određenu instant poruku koja iz nje proističe, već kritički sagledava i sam žanr.
I to čini, pre svega, uz pomoć suptilnog humora, komike koju demonstrira tragični lik iz sna, odigran perfektno od strane Edvarda G. Robinsona. Dopadljiva je njegova igra mačke i miša sa javnim tužiocem i istražiteljem ubistva, u kojoj strah i hrabrost naizmenično ustupaju jedno drugom mesto. Strah da ne bude otkriven i hrabrost da se ponudi kao osumnjičeni za zločin kako bi prkosio samouverenosti policije (u životu i na filmu) u bezgrešnost istražnih procedura i neminovnost hapšenja počinioca. Ali Ričard je ipak u svojoj biti samo običan građanin koji ima strahopoštovanje prema državi i njenim zakonima i koji ima savest. Takav mentalni i duševni sklop mu uliva strah da će biti uhvaćen i kažnjen zbog svog zločina. Zbog toga smo mi, gledaoci i isto tako obični građani, prinuđeni da strahujemo s njim kada na radiju počinju vesti na kojima će se obznaniti najnoviji rezultati istrage. Dok se pred vesti emituje reklama o najnovijem leku za smirivanje rada creva, Ričardu gori u stomaku, a mi smo na ivici sedišta.
Pored smenjivanja straha i hrabrosti u odnosu prema zakonskim organima, ambivalentan odnos Ričard ima i prema ženama. On je prvenstveno veran muž, ali još uvek je u godinama kada može da ga gane ženska lepota i kada mu se ukaže prilika on će da je iskoristi. Prilika se pojavila u liku lepotice Alis, ali njegov pokušaj da započne ljubavnu avanturu osujetilo je ubistvo njenog ljubavnika. Ričard je posle tog događaja, u kojem su on i Alis postali partneri u zločinu, morao da je ostavi zauvek štiteći na taj način i sebe i nju. Na kraju, i to bi se moglo smatrati hrabrošću; ostaviti voljenu ženu koja ti uzvraća ljubav. Međutim, ispostavlja se da je sve ovo bio samo san i da je pravi Ričard onaj koji je, nakon košmarnog sna u kojem ga afera sa nepoznatom ženom upropaštava, pobegao glavom bez obzira kada mu se prva slučajna prolaznica na ulici obratila. Još jedna Langova ironična žaoka na račun film noar klišea; na fenomen fatalne žene.
Scarlet Street (1945)
Edvard G. Robinson je i u „Skarletnoj ulici“ u ulozi običnog prostodušnog čoveka, koji je uhvaćen u kandže neizbežne sudbine; kandže pokvarenih spletkaroša, ali i svoje sopstvene savesti. On je Kristofer Kros, uzoran blagajnik jedne trgovačke firme u kojoj je organizovana svečanost povodom 25 godina njegovog vrednog, savesnog rada i lojalnosti. Kao nagradu za ovaj jubilej od direktora firme dobija zlatan sat. Čini se da je to jedino što ga ispunjava u životu, jer je nesrećno oženjen sa oštrokonđom Adel, koja ga kinji tako što ga stalno poredi sa svojim obožavanim prvim mužem, inače stradalim na dužnosti dok je spašavao utopljenicu-samoubicu. U stvari, ipak postoji još nešto što mu pruža utehu u životu. To je slikarstvo kojim se bavi iz hobija, skromno skrivajući svoje slike od javnosti. Posle proslave, pomalo pripit, kreće prema stanici podzemne železnice i na pustoj ulici sreće lepu mladu ženu, koju maltretira jedan muškarac njenih godina. On ga nekako onesposobi kišobranom i dok odlazi po patrolnog policajca, grubijan beži. Kris se vraća ženi koja ga, videvši zlatan sat, poziva da je otprati do kuće. Ne uvodi ga u apartman, jer ga deli sa cimerkom, ali zajedno odlaze na piće.
Kiti Marč, jer tako se zove dama, kroz razgovor saznaje da se Kris bavi slikarstvom i zaključuje, zbog zlatnog sata, da je uspešan i cenjen umetnik. Kris posle ovog razgovora ostaje šarmiran i pomisli da mu se sreća konačno nasmešila; da je našao srodnu dušu. Međutim, Kiti je u stvari prostitutka koja je u šemi, poslovnoj i emotivnoj, sa Džonijem, grubijanom koji ju je prethodno maltretirao na ulici. Zajedno s njim kuje plan da iskoriste Krisovu slikarsku veštinu. Ona, glumeći prisnost, predlaže Krisu da joj iznajmi apartman u kojem će da se nalaze, kako bi tamo naslikao njen portret. Zbog ljubavi prema njoj, on to i čini, ali ukradenim parama iz svoje firme. Novoiznajmljeni apartman pretvara ujedno u svoj atelje i tamo prenosi sve svoje slike. Sada Kiti dovodi i Džonija u taj apartman dok je Kris na poslu i daje mu slike da ih odnese na procenu kod uličnog prodavca umetnina. Ovaj ih mnogo ne ceni, ali ih u prolazu primeti jedan istaknuti likovni kritičar. On preko prodavca upoznaje Džonija, koji mu predstavlja Kiti kao autorku pomenutih slika. Kritičar, konačno, dogovara s njom izložbu kojom će da promoviše radove na kojima sada stoji njen potpis.
Ovu postavku slika u gradu primeti Adel i kod kuće ospe paljbu na svog muža Krisa tvrdeći da su njegove slike plagijat, jer kopira poznatu slikarku Kiti Marč. Kris iznenađen odlazi do Kiti tražeći odgovore, ali ona uspeva da izvrda koristeći njegovu slabost prema njoj. Kaže mu da je ona to morala da uradi, jer on sam ne želi da se eksponira. Kris joj oprašta i iznosi svoju želju da se oženi njom. Ona mu uzvraća ističući svoju naklonost prema njemu, ali ga podseća da je već oženjen. Život, međutim, nosi brojna iznenađenja. U trenutku kada u Krisovoj firmi otkrivaju da je poharao sopstvenu blagajnu i kada zbog toga dobije otkaz, pojavljuje se Adelin pokojni muž. On je, naime, preživeo ono zaranjanje za samoubicom, ali je iscenirao svoju smrt, kako bi mogao da započne novi život bežeći sa tri hiljade dolara koje je našao u torbici davljenice. Sada je bez para i došao je da uceni Krisa; uništiće mu brak, ako mu ovaj ne isplati određenu sumu. Kris je ovo jedva čekao, pa namesti da Adel ponovo sretne svoga prvog muža. Nakon što mu uspe ovaj naum, on je konačno opet slobodan, jer mu ženidba sa Adel više nema pravnu snagu, i spreman je da uđe u brak sa Kiti.
Hrleći ka Kitijinom apartmanu dolazi tamo u zao čas, u trenutku kada su Kiti i Džoni u nežnom zagrljaju. Džoni izlazi ostavljajući zabezeknutog Krisa i Kiti same. Posle kraće rasprave u kojoj je Kiti po prvi put bila iskrena i izvređala Krisa, ovaj gubi razum i ubija je šilom za led. Narednih dana očekuje svoje hapšenje, ali sticajem okolnosti svi dokazi upućuju na Džonija kao potencijalnog ubicu. Na kraju ga i osuđuju na smrtnu kaznu, dok Kris ostaje živ i na slobodi. Ali kakva je to sloboda u kojoj ga muči savest, toliko da zbog toga halucinira; čuje Kitijina i Džonijeva podrugljiva zadevanja, ali i njihova međusobna zaricanja na večnu ljubav, što ga još uvek, i nakon pet godina, čini ljubomornim. Sada on živi na ulici u krajnjoj bedi, jer je izgubio posao i volju da slika, i besciljno luta bežeći od očaja koji zaokuplja njegovu dušu. Iako mu život više ništa ne znači i samo predstavlja teret i mučenje, on nema volju ni da ga okonča, već po inerciji nastavlja svoje jadno bitisanje.
Ne zamerite zbog detaljno prepričanih sadržaja naslovnih filmova. Cilj mi je bio da na taj način prikažem koliko su zapravo oni slični, ali i drugačiji u toj svojoj sličnosti. U oba filma tri glavna lika igraju isti glumci. Edvard Robinson je u oba slučaja u ulozi običnog porodičnog čoveka, lik sa kojim publika može da se poistoveti i da tako „kupljena“ intenzivnije proživljava ekstremne situacije u kojima se nalaze Ričard Vonli i Kris Kros. Džoan Benet je kroz likove Alis i Kiti u emotivnoj vezi sa Robinsonovim likovima, s tom razlikom što je u prvom filmu ta veza iskrena, dok je u drugom odglumljena. Alis je pozitivan lik, dok je Kiti femme fatale sa svim svojim zloćudnim manifestacijama. Ali i Alisin i Kitijin lik prikazan na slikarskim portretima predstavljao je jedan od ključnih okidača za stvaranje zapleta kod oba filma. I na kraju, Den Durjea, ubedljivi negativac i u jednom i u drugom filmu, bio je generator intriga koje su komplikovale živote i Robinsonovih i Benetinih likova. I Hajt i Džoni su osobe ogrezle u kriminalu, koje i sve oko sebe uvlače u zločin. Čak i nevinašca kakva su Ričard, Alis i Kris.
Možda se najtešnja veza između ova dva filma može uočiti u sceni u kojoj Alis uvodi Ričarda u svoj stan ispunjen slikama („Žena u izlogu“). On je sličan apartmanu-ateljeu koji je slikar Kris zakupio svojoj izabranici Kiti u „Skarletnoj ulici“. Čini nam se da svakog trenutka Kris može ući kroz „četvrti zid“, preći iz „Skarletne ulice“ u „Ženu u izlogu“ i iznenaditi Ričarda i Alis, koja je ujedno i Krisova Kiti. Na dvostruki identitet likova Džoan Benet, odnosno na njihovo slivanje u jedan lik, upućuju i slikarski portreti Benetove prisutni u oba filma. S druge strane, čini se da je Kris Kros još jedna košmarna projekcija Ričarda Vonlija, koji ponovo sanja u džentlmenskom klubu. Kao da je „Skarletna ulica“ još jedan Ričardov košmar u kojem on sam, sada pod imenom Kris, zatim tajanstvena lepotica sa portreta i vratar Ted iz kluba, kao kriminalac Džoni, ponovo zauzimaju glavne uloge u ljubavnom trouglu ogrezlom u strasti, pohlepi i zločinu.
Dakle, iz navedenog se može videti da je Fric Lang konstruisao jednu vrlo složenu priču, čiji pipci se pružaju na dva filma. Da bi to izveo, on je morao najpre da pedantno struktuira svaki od njih pojedinačno, a zatim i da nađe matricu preko koje će ove dve strukture idealno da se uklope. Ta matrica je Ričardov svet jave i sna. To je svakako jedna široka oblast, ali u njoj se nećemo izgubiti, jer je Lang svoju zamisao sproveo u delo na najbolji, najelokventniji mogući način. U oba filma značajan doprinos ovom svojevrsnom projektu daje triling glavnih glumaca, direktor fotografije Milton Krasner crno-belim kontrastima i kadriranjem, bilo kada je kamera stabilna ili kada ona lagano klizi, naglašava taj opskurni noar ugođaj uz pomoć noćnog ambijenta pustih ulica Menhetna, a slike Leopolda fon der Dekena naslikane za „Skarletnu ulicu“ upotpunjuju vizuelni aspekt ovog filma.
Još jedno zapažanje za kraj. „Žena u izlogu“ svedoči da je i u Holivudu moguće doakati producentima i zadržati svoj autorski identitet i integritet. Fric Lang je jednu krajnje mračnu, fatalističku storiju, koja se završava samoubistvom glavnog junaka, „prodao“ producentima tako što ju je upakovao u formu košmara iz kojeg se glavni junak ipak budi i nastavlja svoj monotoni, osrednje srećni život srednje klase. To je svakako zadovoljilo producente i većinsku publiku za razliku od završnih scena „Skarletne ulice“. Ali da su ti producenti i ta publika shvatili ovaj potonji film na način kako sam ga ja protumačio, kao još jedan Ričardov košmar, i da je to sam Lang napravio očiglednijim, ne bi bilo toliko problema kod distribucije i njegovog prikazivanja u vreme u kojem je nastao. Ipak, Langovo mračno fatalističko vizionarstvo krcato cinizmom, ne samo u „Skarletnoj ulici“, svakako da mu je bilo večiti kamen spoticanja tokom višedecenijskog boravka u Holivudu.
Comments
Post a Comment