Snoviđenja XXII – Kuga

Mali Nemanja je ležao na zemlji boreći se za vazduh. Njegovo oslabljeno telo nije moglo više da se drži na nogama, pa se skljokao dok je pokušavao da proguta malo vode. Odmah sam prišao da ga podignem, ali bolni jecaji usled svakog mog dodira naterali su me da odustanem. Položio sam ga na bok i počeo nežno da ga mazim po glavi, tiho ga bodreći da izdrži još malo. Na svaku moju zvučniju reč on je ispuštao bolan jauk, koji je ujedno, čini se, bio i poziv u pomoć, ali njegov prazan pogled nije odavao da mu je u glavi ostalo i zrnce svesti. Prazan pogled je izbijao samo iz jednog oka, jer mu je ono drugo bilo zatvoreno gnojem. Njegovo disanje postajalo je usporeno i isprekidano, a ti zastoji u disanju su sve duže trajali. Kada je ovo telo, bolje reći skelet prevučen kožom, počelo da se grči, jauci postadoše bezglasni i nisu više korespondirali sa mojim bodrim rečima. Tada oko njega zlokobno zazujaše muve sa čijih tela je sevao metalno-zelenkasti sjaj. Nisam više bio u stanju to da gledam, pa se uputih besciljno preko dvorišta. Tek tad primetih da Sunce nemilosrdno prži, pa otidoh po suncobran kako bih polumrtvom Nemanji napravio hladovinu. Potom sam skupio svu svoju i hrabrost i okrenuo se ponovo prema bolesniku. Ukočeno telo i pogled iz onog otvorenog oka ukazivali su da se agonija konačno završila. Međutim, kada sam prišao i oglasio se, Nemanjina pluća su se još jednom nadula i onda izbacila vazduh kroz još jedan bezglasni krik. Noge su mu još kratko grčevito zaigrale, skrećući pažnju na skoreli izmet koji mu se prethodno slivao niz zadnju ložu desne noge. Tek tad osetih oštar smrad, a zatim se i sve utiša. Pogledao sam ponovo u ono zureće oko i video samo veliki crni krug koji je gutao sve oko sebe, kao kosmička crna rupa. Zenica, koja je sasvim pokrila dužicu, bila je nepomična, pa pomislih da je ovaj moj mali prijatelj konačno našao mir.

A sve je počelo pre pet meseci kada je na moje imanje stigla Lusi sa svoja tri čeljadeta. Ništa nije upućivalo na pošast, koja nas je kasnije snašla. Jer Oreo je bio živahan mališan, a Kaja jedro buckasta. Jedino je Tara bila pomalo bezvoljna i slabog apetita. Alarm se oglasio tek kad su i Oreo i Kaja izgubili apetit i gotovo prestali da jedu. Ti njihovi obroci su se svodili na mrljavljenje kada dobiju čvrstu hranu, ali i odbijanje bilo kakvih kaša, a onda i mleka ili jogurta. Jedino su vodu pili više nego inače. Posumnjali smo na nekakvu zaraznu bolest, ali strah je zavladao tek kad nas je gazda sa susednog salaša obavestio da se iz okolnih sela širi kuga. Skrenuo nam je pažnju da su stariji relativno otporni, ali da mlade treba izolovati jedne od drugih, pogotovo ako neko od njih već pokazuje simptome zaraze. A simptomi su gubitak apetita, koji vrlo brzo dovodi do anoreksičnog izgleda, proliv specifičnog mirisa, suzenje očiju, letargično ponašanje i bezvoljnost. Brzo smo preduzeli neophodne mere, ali teško je decu zarobiti, zar ne? Očigledno da izolacija i nije bila dosledno sprovedena, pošto su navedeni simptomi počeli rapidno da se šire. Lusijina unučad, Saša, Nemanja i Strahinja, kao i mala Kata, vrlo brzo su jedno za drugim poboljevali, dok su njihove majke, Rubi i Kambuđa, naizgled mirno, bez i jednog žalostivog glasa ili gestikulacije, prihvatile tragičnu sudbinu svojih najrođenijih. Svi mališani su ubrzo i skončali, među njima čak i dva siročeta, Zlatko i Zlatka, koja su udomljena na imanju, a koja su se pak držala po strani od ostalih.

Jedino je odolevao Nemanja. Bio je borac u duši, što se odmah dalo primetiti; dok su ostali zaobilazili hranu u širokom luku, on je na silu pokušavao da jede. Čak se i izvlačio nekako iz svog karantina i tajno pridruživao odraslima u vreme obeda. Kada ga otkriju nisu ga terali, već ga samo ostave u jednom odvojenom kutku poljske trpezarije, gde se ovaj odomaćio ponosan što je u neku ruku ravnopravan s odraslima, i gde je terao sebe da pregrize ponešto od onoga što je na meniju. Dešavalo se često da pojede po nekoliko komada mesa, ujutru i uveče, i to ga je, čini se, držalo u životu. Naravno, moralo se računati i na njegovu čeličnu volju da prevlada tipične simptome bolesti, kao što su fizička nemoć usled omršavelosti ili malodušnost, koja uostalom proističe iz slabosti tela. Za razliku od drugih bolesnika, koji su se povukli u sebe i postali ćutljivi, Nemanja se s vremena na vreme veselo oglašavao, ali te njegove glasovne artikulacije nisu bile plod dobrog raspoloženja, već pre oličenje prkosa i način da se podigne elan i volja za životom. Na taj način nadživeo je poslednje od svoje braće i sestara za više od nedelju dana. Bilo je za sve to vreme mučno gledati njegovo fizičko propadanje, ali je tu mučninu nadjačavalo čuđenje i zadivljenost da u tako sitnom stvorenju bije tako veliko srce. Kada se ipak sve ovo završilo, sa poslednjim Nemanjinim posmrtnim refleksnim trzajem, iz mene su provalile suze. Suze olakšanja, što se sva patnja kroz koju su prošli ovi nedužni mališani konačno završila, i suze tuge, jer sam ostao bez svojih dragih prijatelja. 

Prva sledeća noć je bila besana za mene, prekidana povremeno uranjanjem u isti košmar, čija isprekidanost nije mogla da zamaskira agoniju umiranja koja se u njemu očitavala. Iz njega me je konačno prenulo uporno mjaukanje. S prozora, koji je oivičavao impresionistički prizor svitanja novog dana, ugledah Rubi sa mišem u njenim čeljustima. Uporno je dozivala mlade, kao uostalom i prethodnih dana, ali ovaj put nijedno mače se nije pojavilo. Vladala je sveopšta tišina, srceparajuća tišina za moj ljudski emocionalni intelekt. Na Rubijino mjaukanje nisu uopšte reagovali ni Lusi ni Kambuđa, koje su mirno spavale na svojim jastucima postavljenim na dvorišne stolice. Nije se pokrenuo ni matori Mišula, koji je mudro žmirkao sedeći opušteno u ćošku između glavne kuće i jedne od nusprostorija, verovatno meditirajući o ovom sada koje odeljuje njegovih prethodnih osam spiskanih života od aktuelnog devetog kojim mu se bliži kraj, konačan kraj. Njegova mudrost sticana tokom godina opasnog življenja ukorenjena je u intuiciji, pa stoga tek možda oseća prazninu nastalu odlaskom mačića, ali ne zna da je ova mlađarija iz njegove vrste stradala od mačje kuge, smrtonosne bolesti uprkos kojoj su on i njegove sredovečne družbenice nekim čudom ostali živi i zdravi. 

Te prethodne košmarne noći usnio sam san u kojem se nalazim sa grupom ljudi u jednom velikom holu. Pred nama se u ravni jedne njegove strane ukrštaju dva tunela; jedan horizontalni i jedan vertikalni. Tu odmah, probijeni na zidu hale, su i ulazi u njih. I dok cela grupa ulazi u vertikalni kanal kroz vrata koja se automatski otvaraju, što sve zajedno liči na lift, ja ulazim u horizontalni kroz ista takva automatska vrata, a zatim i u voz. Izgleda da sam ušao u nekakvu tesnu hermetičku komoru u repu lokomotive. Vrata komore se za mnom zatvaraju pre nego što uspem da istrčim napolje. Voz kreće i dok on ubrzava već osećam da mi ponestaje vazduha. Ne, nije to onaj psihološki gušeći osećaj klaustrofobije, nego mi zapravo i zaista, organski, nedostaje vazduha. Počinjem da se gušim. Borim se za svaki udisaj, ali me on ne zasićuje; kao i da sa svakim udisajem ostajem bez vazduha u plućima. Pokušavam da kriknem, ali ne odajem nikakav glas. Utrnuo sam od uljuljkujuće „tišine” sastavljene od potmulog brujanja voza... ili me to nedostatak kiseonika obesvešćuje. Kao da se lagano gasim. Naprežem se još da nešto vidim u ovom polumraku, što bi mi dalo dokaz da sam živ i svestan. Osećam da mi se zenice šire, više zbog uzbuđenja nego zbog mraka, i u tom trenutku odnekud me zapljusne more svetlosti. Sada kao da sam u svetlosnom tunelu i u njemu se, prodisavši ponovo, uzdižem s lakoćom. Kao da udišem čist kiseonik i da molekuli kiseonika postepeno zamenjuju ćelije moga organizma. Vremenom telo više ne osećam, jer sam postao čist kiseonik i kao takav potpuno sagorevam nestajući u blještavilu večne svetlosti.